Обавештајно-безбедносни систем Руске Федерације

Русија је Савезна република у којој законодавну власт врши Федерална скупштина која се састоји из два дома: Савета Федерације и Државне Думе.

Са распадом бившег СССР дошло је до значајних промена државно-политичког уређења и спољнополитичког курса. Од тада Русија је значајно трансформисала свој целокупни систем безбедности. Формирана су посебна тела за рад обавештајно-безбедносног система и цела структура ових служби у Русији је значајно модификована. Данас, обавештајно-безбедносни систем Русије чине: коордионациона тела, обавештајно-безбедносне установе, организационе јединице Министарства унутрашњих послова (МВД), јединице Граничне војске, пореска полиција (ФСНП) и други.

Парламентарни надзор законитости рада над обавештајно-безбедносним системом Руске Федерације врше Комитет за одбрану и безбедност Државне Думе (Комитет по безопасности Государственной Думы) и Комитет Врховног савета Руске федерације за одбрану и безбедност. Комитет за одбрану и безбедност Државне Думе Федералне скупштине врши контролу над оперативним деловањем обавештајних и безбедносних служби Руске федерације, а Комитет Врховног савета Руске федерације за одбрану и безбедност је надлежан за квалитет законодавне сфере, разматра предлоге закона о обавештајним и безбедносним службама. Поред ова два комитета, постоји још једно тело Федералне скупштине које врши парламентарни надзор, а то је Комисија Врховног савета Руске федерације за одбрану и безбедност.

Историјат обавештајних служби и тајних полиција (1917-1991)

Организација	Управник	Године
Чека	Феликс Едмундович Џержински	1917–1922
ГПУ	Феликс Едмундович Џержински	1922–1923
ОГПУ	Феликс Едмундович Џержински	1923–1926
	Вјачелав Рудолфович Менжински	1926–1934
НКВД	Генрих Григоријевич Јагода	1934–1936
	Николај Иванович Јежов	1936–1938
	Лаврентиј Павлович Берија	1938–1941
НКГБ	Всеволод Николајевич Меркулов	Феб–Јул 1941
НКВД	Лаврентиј Павлович Берија	1941–1943
НКГБ	Всеволод Николајевич Меркулов	1943–1946
МГБ	Виктор Семјонович Абакумов	1946–1951
	Семјон Денисович Игњатјев	1951–1953
	Лаврентиј Павлович Берија	Мар–Јун 1953
	Сергеј Никифорович Круглов	1953–1954
КГБ	Иван Александрович Серов	1954–1958
	Александар Николајевич Шелепин	1958–1961
	Владимир Јефимович Семичастни	1961–1967
	Јуриј Владимирович Андропов	1967–1982
	Витали Васиљевич Федорчук	Мај–Дец 1982
	Виктор Михаилович Чебриков	1982–1988
	Владимир Александрович Крјучков	1988–1991
	Вадим Викторович Бакатин	Авг–Нов 1991

Чека је била прва совјетска тајна полиција на чије чело долази Феликс Џержински 5.12.1917. године. Званични назив Чеке је био „Сверуски ванредни комитет за борбу против контра-револуције и саботаже”. До 1921. године огранци Чеке се појављују свуда у Совјетском Савезу, а људство запослено у Чеки броји најмање 200.000 људи чије су делатности биле управљање Гулазима, тајна затварања политичких противника, тортуре и егзекуције по наређењу,као и угушење побуна радника и сељака. Шестог Фебруара 1922. године Чека бива трансформисана у Државно политичку управу (ГПУ), која је била део НКВД-а, а Феликс Џержински остаје на позицији шефа службе. Званичне дужности ГПУ, везане за унутрашње послове су остале сузбијање контра-револуционарних активности, међутим, ГПУ је имао много више ограничења у односу на бившу Чеку, на пример: службеницима ГПУ није било дозвољено да убију осумњичене контра-револуционаре, уместо тога, осумњиченом се судило у нормалним условима, пре изрицања казне. Када је у питању делатност везана за спољне послове, ГПУ је био задужен за прекоморске обавештајне активности, укључујући шпијунажу и ликвидацију народних непријатеља.

ГПУ излази из састава НКВД-а и постаје Здружена државно политичка управа (ОГПУ) која се ставља под директну контролу Савета народних комесара (Совнарком) 15.11.1923. године, а на њеном челу и даље остаје Ф.Џержински. ОГПУ је превасходно формирана због измењене геополитичке динамике у региону, односно формирања СССР-а. Формирањем те колосалне творевине, била је потребна ефективна и ефикасна служба која ће се бавити државном безбедношћу, а за ту делатност је управо изабрана новоформирана тајна полиција ОГПУ, која се по принципима рада није превише разликовала од бившег ГПУ. Моћ ОГПУ је ипак значајно порасла када је 1926. године званично формирана секција за анти-државни тероризам, иако су се у посебним случајевима службеници већ обрачунавали са наводним тероризмом, без позивања сведока. Временом, моћ ОГПУ је расла, и на крају достигла чак и већи ниво него што је Чека имала. Вјачеслав Менжински долази на чело ОГПУ 30.7.1926. године и остаје на тој позицији до 10.5.1934. Већ месец дана касније, НКВД Руске СФСР престаје да постоји, са престанком постојања и саме СФСР, НКВД прелази на виши ниво, односно сада своје делатности врши на територији комплетног Совјетског Савеза. ОГПУ те године мења назив у Главна управа државне безбедности (ГУГБ) и поново улази у састав НКВД-а. ГУГБ преузима функцију совјетске обавештајне службе и тајне полиције, и своје делатности врши у периоду од 1934.-1941. године, када се на кратко издваја из НКВД-а и формира НКГБ, на свега неколико месеци.

У априлу 1943. године ГУГБ се дефинитивно издваја из НКВД-а и постаје засебна служба под називом Народни комесаријат државне безбедности (НКГБ). НКВД и НКГБ своје делатности обвљају заједно у периоду Другог светског рата и обе службе бивају расформиране 1946. године. 18. марта 1946. године, сви народни комесаријати бивају преименовани у министарства, на тај начин настаје Министарство државне безбедности (МГБ) које заправо није било министарство у класичном смислу те речи, већ се по својим делатностима котирала као обавештајна служба. МГБ је наследио бивши НКВД, па се деловање није ограничавало само на обавештајну и контра-обавештајну делатност, већ су имали за задатак и да спроводе политику надгледања и праћења ради контролисања и спречавања нелојалности. Такође је коришћена након Другог светског рата да стави Источни блок под совјетску контролу и успостави ригидну контролу сателитских држава у Источној Европи, као и да сузбије и уништи сваки облик анти-комунистичког, анти-совјетског или независног покрета. МГБ своје делатности врши у периоду од 1946-1954 године, када његово место попуњава КГБ који постоји до 1991. године када се генералу Вадиму Бакатину наређује да расформира КГБ. Данас у Русији, делатности бившег КГБ-а врше:

• Федерална служба безбедности (ФСБ)
• Спољна обавештајна служба (СВР)
• Главна обавештајна управа/Војна обавештајна служба (ГРУ)

Федерална служба безбедности

Грб Федералне Службе Безбедности

Застава ФСБ-а

Зграда ФСБ-а на Лубјанском тргу у Москви

Федерална служба безбедности или ФСБ (Федеральная служба безопасности Российской Федерации (ФСБ РФ)) је главна обавештајна служба Русије и наследница некадашњег Комитета државне безбедности која је формирана 12.4.1995. године као служба којој су главни задаци контраобавештајство, унутрашња безбедност као и гранична безбедност, спрећавање тероризма, шпијунажа, као и истраживање најтежих облика криминала.

Стварање

Године 1995. Федерална контраобавештајна служба (ФСК) (Федера́льная Слу́жба Контрразве́дки (ФСК)) бива преименована у Федералну службу безбедности (ФСБ) 12.3.1995. федералним законом „О органима Федералне службе безбедности у Руској Федерацији” (Об органах федеральной службы безопасности в Российской Федерации) који је Борис Јељцин потписао истог датума. Додатном допуном овог закона у виду декрета поље деловања ФСБ-а је прецизирано, уз давања права на криптографски рад, и одређена су овлашћења директора службе. Број заменика директора је порастао на 8: 2 главна заменика, 5 заменика одговорних за одсеке и директорате и 1 заменик директора који води директорат Москве и Московске области. Јељцин је на место новог директора ФСБ ставио генерал-пуковника Михаила Ивановича Барсукова, а 1998. године на ту позицију долази Владимир Путин, дугогодишњи ветеран КГБ-а који ће касније наследити Јељцинову позицију на месту председника Русије. Врло радо је прихватио ту позицију, а када је дошао на исту, почео је темељну реорганизацију службе, што је укључило и отпуштање великог броја врхунских агената ФСБ-а. 1999. године Путин на позицију директора ФСБ-а поставља Николаја Патрушева.

Улога ФСБ у Другом чеченском рату

Након главне пропале главне војне офанзиве у Другом чеченском рату, чеченски сепаратисти су променили тактику и прешли на герилски начин ратовања, у међувремену команда над федералним снагама безбедности додељена је ФСБ-у у јануару 2001 године. Док су се снаге безбедности суочавале са проблемом техничког и тактичког праћења герилских активности, ФСБ је имао проблем недостатка обавештајаца који се манифестовао у томе да није било могућности да се успостави стабилна контактна мрежа обавештајаца. У јесен 2002, сепаратисти су покренули огромну терористичку кампању таргетирајући руске цивиле која је укључила и напад у театру Дубровка. Немогућност федералних снага да се супротставе претњама чеченских сепаратиста и успешно изврше контра-терористичке акције довела је до одлуке Владе да се одговорност "одржања реда" у Чеченији пребаци на МВД у јулу 2003.

Структура

У свом саставу Федерална служба безбедности садржи службе, одсеке, управе и друге јединице које својим радом реализују предвиђене делатности ФСБ-а, такође, инкорпориране су и јединице које врше управљачке функције у другим телима безбедносног система. Када су у питању територијални органи безбедности, управе ФСБ-а су подељене по федералним окрузима у саставу Руске Федерације. Како је Русија обухвата 85 федеративних субјеката, са различитим нивоима аутономије, подељених у 8 федералних округа тако ФСБ има 8 управа, дакле у сваком федералном округу по једну. Све управе врше исте делатности, али обухватају различите територије у којима врше своје делатности, самим тим, и величина управе се разликује у односу на величину, степен аутонимије територије и слично. Наменске управе ФСБ-а такође постоје и у оружаним снагама РФ, као и других војних формација и оне су састав њихових управних тела. У пограничним јединицама, ФСБ такође има своје управе које се заједно са тим јединицама старају о безбедности граница Руске Федерације.

Поред ових управа, Федерална служба безбедности има посебно специјализоване јединице:

• Авиационе јединице
• Научно-истраживачке јединице
• Војно-медицинске јединице
• Јединице специјалне намене
• Образовне институције (као центре за обуку својих јединица)

Директори

20. јуна 1996. године Борис Јељцин сменио је директора ФСБ-а Михаила Барсукова и поставио на његово место Николаја Коваљова који бива на тој позицији две године док Путин није преузео улогу директора ФСБ-а.

• Николај Голушко, децембар 1993 – фебруар 1994
• Сергеј Степашин, фебруар 1994 – јун 1995
• Михаил Барсуков, јул 1995 – јуне 1996
• Николај Коваљов, јул 1996 – јул 1998
• Владимир Путин, јул 1998 – август 1999
• Николај Патрушев, август 1999 – 12. мај 2008
• Александар Бортников, 12. мај 2008 –

Улога Федералне службе безбедности у обавештајно-безбедносном систему Руске Федерације

Међу бројним делатностима ФСБ-а, шест делатности се могу издовојити као најупечатљивије, а то су:

• контрашпијунажа
• контра-тероризам
• страно обавештајство
• циљано убијање
• заштита граница
• контрола извоза

Контрашпијунажа

У току 2011 године ФСБ је пријавио да је заторио 199 страних шпијуна, од којих је 41 професионални шпијун, а осталих 158 су агенти упошљени од стране страних обавештајних агенција Тај број је порастао у односу на раније године: 2006 године ФСБ је наводно ухватио 27 страних обавештајаца и 89 страних шпијуна. 2011 године овај број био је сличан као оно што је објвљено 1995-1996 године, када је око 400 страних обавештајаца било откивено у току двогодишњег периода. У једном високопрофилном случају стране шпијунаже, ФСБ је изјавио у фебруару 2012 да је један од инжењера који ради у Космодрому Плесецк, главном руском центру за војно ракетно истраживање, осуђен на 13 година затвор због велеиздаје. Суд је пресудио да је инжењер продао информације о тестирању нових руских стратешких ракетних система америчкоји ЦИА. Такође, у низу година од оснивања ФСБ-а, многи други научници и новинари који су откривали у јавност неправилности и штету која се производи при тестирању нових технологија, ухапшени су и осуђивани за издају државе.

Контра-тероризам

Службеници ФСБ на лицу места након Напада на аеродрому Домодедово 2011. Борба против тероризма је један од главних задатака ФСБ-а.

2011 године, ФСБ је превенирао 94 "злоћина терористичке природе", укључујући и осам терористичкиих напада, такође, један од тих превенираних напада био је и планирани бомбашки напад у Москви за дочек Нове године. Међутим, служба није успел исто и са терористима који су извршили Напада на аеродрому Домодедово. Током година, ФСБ је успешно извршио атентате на све председнике сепаратистичке Чеченске републике Ичкерије укључујући и Џохара Дудајева, Зелимкана Јандарбијева, Аслана Масхадова, Абдул-Халима Садулајева. Непосредно пре своје смрти, Садулајев је тврдио да је руска власт на превару убила Масхадова, позвавши га на преговоре под гаранцијом максималне безбедности. Током Талачке кризе у московском театру и Талачке кризе у Беслану, сви сепаратисти су ликвидирани од стране ФСБ-ових спецназ јединица. Само један, Нур-Паши Кулајев је успео да преживи, међутим касније је осуђен. Пријављено је да је преко 100 терористичких вођа ликвидирано у 119 операција извршених на северном Кавказу у току 2006. године. 28. јула 2006 ФСБ је предао листу од 17 терористичких организација препознатих од стране Врховног суда Руске Федерције Руској газети која ју је објавила истог дана. Листа је и пре тог била доступна, али само на појединачни захтев.

Страно обавештјство

Према неким незваничним изворима, од 1999 године, ФСБ се бавио и прикупљањем обавештајних података у државама ЗНД, пошто је СВР-у то забрањено због међудржавних уговора. Такве активности су у складу са Чланом 8. Федералног закона о ФСБ-у.

Циљано убијање

У лето 2006. године, ФСБ је званично дозвољено извршење циљаних убистава осумњичених терориста уколико та директива дође од председника.

Заштита граница

Гранична контрола ФСБ-а у потери за преступником маринске границе у Калињинградској области

Федерална служба граничне контроле била је део ФСБ-а од 2003. године. Русија има 61000 километара водених и копнених граница од чега је 7500 километара са Казакстаном и 4000 са Кином. Један километар заштите граница, кошта око милион рубаља годишње.

Контрола извоза

ФСБ је активно укључен у развоју руске контролне стратегије извоза и оцењује нацрте међународних уговора везаних за трансфер технологије дуалног коришћења. Примарна улога ФСБ је ипак у сфери непролиферције и она се састоји у сакупљању информација у циљу спречавања илегалног трансорта нуклеарне технологије и материјала.

Спољна обавештајна служба - СВР

Печат Спољне обавештајне агенције

Грб Спољне обавештајне агенције

Застава Спољне обавештајне агенције

Спољна обавештајна служба или СВР (Служба внашней разведки (СВР)) је саставни део безбедносних снага Руске Федерације и осмишљена је да заштити безбедност појединца, друштва или државе од спољних претњи. Ова служба представља и процењивачко-политичку снагу, јер паралелно са спољноекономских и министрима спољних послова да је допринос у креирању спољне политике сопствене државе. Основана је Указом 1991. године, као наследница Прве главне управе КГБ. Седиште службе се налази у Јасенову, Москва. СВР је централна обавештајна служба Руске Федерације, а у њеној је надлежности прикупљање обавештајних информација о постојећим и могућим носиоцима угрожавања безбедности по РФ. Законску регулативу деловања Спољне обавештајне службе чине Устав Руске Федерације, Закон о Спољној обавештајној служби, федерални и други закони којима се регулише рад федералних органа.

Циљеви и задаци

Приликом обављана послова и у реализацији својих задатака, служба се мора придржавати одређених принципа као што су: примена одговарајућих средстава и метода; рад под контролом председника Руске Федерације и Федералне скупштине; уважавање права и слобода човека и грађанина; поштовање законитости у раду и деловање на основу одговарајућих овлашћења утврђених за федералне органе извршне власти. Као главни задаци СВР издвајају се извиђачке активности, које имају за циљ да обезбеде председнику Руске Федерације, Федералној Скупштини и Влади обавештајне информације које су им неопходне како би донели одлуке у политичком, економском, војно-стратешком, научном, техничком, као и на животном пољу. Такође, обезбеђују услов за успешно спровођење безбедносне политике Руске Федерације и помажу економском развоју, научном и техничком напретку земље и војно-техничкој сигурности земље. Да би се ови циљеви постигли, СВР издаје више овлашћења служби за спољну обавештајну службу. Конкретно, успоставља се на поверљивој основи односа сарадње са лицима која су добровољно дала сагласност на то, као и примену мера за анонимност лица. У процесу извиђања, СВР користи отворене и затворене методе и средства која не смеју штетити живот и здравље људи, као и штетити животној средини. Поступак коришћења затворених метода и средстава одређује се савезним законима и регулаторним правним актима страних обавештајних служби Руске Федерације. Генерално руководство страних обавештајних тела Русије, укључујући и СВР, врши председник Руске Федерације. Обавештајне информације се достављају Председнику Руске Федерације, коморама Савезне скупштине, Влади Руске Федерације и савезним извршним и правосудним органима које одреди председник, предузећа, установе и организације. Руководиоци СВР РФ имају личну одговорност према председнику Руске Федерације за поузданост, објективност обавештајних информација и правовременост његовог пружања.

Директори

Директор СВР члан је Националног комитета за борбу против тероризма, декретом председника Русије "О мерама за борбу против тероризма" од 15. фебруара 2006. године, и у саставу и председништву Међуресорне комисије за борбу против екстремизма, декретом председника Русије "О међуресорној комисији за борбу против екстремизма у Руској Федерацији" од 29. јула 2011. године. Директор СВР учествује на састанцима шефова безбедносних и обавештајних служби земаља чланица ЗНД о обавештајним службама. Борис Јељцин, тадашњи председник Русије је 26. децембра 1991. именовао директора новоформираног СВР-а, господина Јевгенија Примакова, који је предводио организацију шест година и направио СВР као једну од најуспешнијих обавештајних служби у свету. У савременој руској историји, СВР РФ водили су:

Директор	Период	Председник
Јевгениј Примаков	26. децембар 1991. – 9. јануар 1996.	Борис Јељцин
Вачеслав Трубников	10. јануар 1996. – 20. мај 2000.
		Владимир Путин
Сергеј Лебедев	20. мај 2000. – 6. октобар 2007.
Михаил Фрадков	6. октобар 2007. – 22. септембар 2016.
		Дмитриј Медведев
		Владимир Путин
Сергеј Наршкин	22. септембар 2016.

Наршкин Сергеј Јевгењевич (Нарышкин Сергей Евгеньевич), рођен 27. октобра 1954. године у Ленинграду. Од маја 2008. године је био шеф администрације председника РФ, а од 21. децембра 2011. године је председник Државне думе Федералне Скупштине РФ, да би 22. септембра 2016. године био именован на место директора СВР од стране председника РФ. Председник је Руског историјског друштва и Управног одбора непрофитне организације Фонд за савремену историју.

Састанак

Полазна тачка за састанак шефова служби безбедности и обавештајних служби земаља чланица Заједнице независних држава (ЗНД) о обавештајној служби је децембар 2000. године. Након тога је на московском састанку шефова специјалних служби земаља Комонвелта, потписан "Споразум о принципима и главним правцима сарадње између обавештајних служби држава чланица ЗНД-а у области обавештајних служби" (обновљен је споразум из Алма-Ате), чији су учесници били службе свих земаља ЗНД-а изузев Туркменистана, и усвојен је "Правилник о састанку шефова служби безбедности и обавештајних служби земаља чланица ЗНД о обавештајним питањима".

У складу са Правилником, састанак је стално саветодавно тело. Учесници састанка су шефови служби безбедности и обавештајних служби који су закључили Споразум. Основни облик рада су састанци својих учесника, који се сваке године одржавају на територији држава учесница састанка, на којима се дискутује о актуелним питањима мултилатералне сарадње, припремају се препоруке за примену одредби Споразума. Резултати расправе о питањима која се налазе на дневном реду су препоруке. Усвојене одлуке омогућиле су кориштење принципа мултилатералног партнерства, који је највише у потпуности задовољио интересе развоја позитивних интеграционих трендова Комонвелта. Годишњи састанци омогућавају процену настале међународне ситуације, питања регионалне сигурности, идентификовање претњи које утичу на Комонвелт и сваку земљу учесницу, расправа о актуелним питањима која захтевају бољу координацију акција, затим развијање искуства сарадње суверених обавештајних агенција, доказе о узајамно корисном партнерству, спровођење конструктивне размене мишљења о начинима за даље унапређење механизама и организационих облика интеракције. Учесници састанка сматрају својим учесницима као погодну платформу за изражавање положаја својих одељења о питањима која су на дневном реду, али и за разговоре са властитим иницијативама и конкретним предлозима. У изјавама (меморандумима) усвојеним на крају састанака формулисани су приступи које је Састанак разрадио за разматране проблеме, формулисани су облици и методе њиховог решавања на основу даљег продубљивања интеракције партнерских сервиса. Одржани састанци били су увек у области визије највишег руководства земаља учесница. Постојала је пракса према шефовима делегација од стране председника државе у којој се одржава састанак. Представници политичког руководства и структура власти партије домаћина учествују у раду форума. Шефови држава пријављују се о исходу састанака, одлукама и постигнутим споразумима. Билатерални и мултилатерални контакти шефова посебних служби проведених у оквиру састанка су продуктивни и богати. Дозвољавају размену мишљења о широком спектру питања, расправља се о "акутним" и "осетљивим" питањима, пружамо партнерима релевантне информације о одређеним темама од интереса за њих и слажемо се о заједничким активностима у различитим областима оперативних активности. Билатерални састанци су такође корисни са становишта успостављања личних контаката са новим именованим шефовима партнерских специјалних служби, утврђивањем њихових ставова о широком спектру оперативних, политичких и организационих питања. У сарадњи са радом других форума на линији Савета безбедности, контраобавештајне службе и других посебних агенција и одбрамбених одељења, рад састанка омогућава стварање интегралне слике у вишеструком процесу осигурања безбедности Заједнице независних држава (ЗНД).

Данас можемо рећи да је на платформи Конференције у потпуности у складу са основним принципима ЗНД - једнакост, независност и максимално разматрање интереса сваког учесника, чиме се формира поуздан механизам за узајамно корисну сарадњу, који ће постати важан део међудржавних односа.

У тешком периоду значајних промена у спољној политици и светској економији, глобализацији изазова и претњи обавештајним службама, задатак је побољшати квалитет и делотворност рада у свим главним подручјима њихових активности.

Структура и управљање

У складу са Законом о спољној обавештајности, усвојеним у децембру 1995. године, изграђена је данашња организациона структура руског СВР-а. То укључује: оперативне, аналитичке и функционалне јединице (управљање, услуге, независна одељења). На челу службе се налази директор, којег именује председник РФ. Руководећи и управни органи смештени су у Москви, док су извршни органи у иностранству и на територији РФ. Њихова улога је у извршавању наменских задатака применом свих општепознатих обавештајно-оперативних метода и средстава рада. СВР се састоји од више организационих јединица, међу којима су:

• Политичка обавештајна служба је надлежна да открива планове, намере држава, међународних организација, политичких партија и група чија је делатност усмерена, или може бити усмерена против интереса РФ, затим да анализира међународне, регионалне и локалне политичке и војно-стратегијске проблеме у сфери спољне политике РФ. Суштина рада ове службе јесте стварање погодних услова за успешно функционисање државе, односно обезбеђење њене политичке независности.
• Економска обавештајна служба као свој основни задатак има развој економске политике РФ, који реализује прикупљањем обавештајних података о глобалној, регионалној, локалној и гранској економској сфери, коришћењем углавном људских извора. Суштину рада ове службе јесте препознавање могућих повољних и неповољних околности у свету за руску привреду, као и препознавање економских кретања у свету.
• Научно-техничка обавештајна служба има улогу у научно-техничком развоју земље, прибављањем научно-техничких информација не само на теоретском нивоу, већ и на материјалном (прибављањем узорака, инструмената и слично). Ова служба реализује задатке ради остварења два циља, а то су јачање сопствене борбене способности и развој привреде земље.
• Спољна контраобавештајна служба има задатак да припрема припадника инфилтрације обавештајних и безбедносних служби других држава и супротстављање носиоцима тероризма и организованог криминала који су усмерени против националне безбедности РФ.
• Аналитичко-информативна служба као свој основни задатак има израду ресорских завршних обавештајних докумената која СВР користи за унапређење сопственог обавештајног-оперативног ангажовања у иностранству.
• Служба за специјалне операције
• Техничка служба
• Кадровска служба
• Финансијска служба
• Спољно обавештајна академија

Значајни руски обавештајни агенти

• Алдрик Хазен Амес
• Харолд Џејмс Николсон
• Ерл Едвин Питс
• Џорџ Трофимоф
• Сергеј Третјаков
• Роберт Филип Хансен
• Александер Потејев

Главна обавештајна управа/Војна обавештајна служба

Амблем Главне обавештајне управе

Војна обавештајна служба или Главна обавештајна служба (Гла́вное разве́дывательное управле́ние (ГРУ)) је обавештајно-безбедносна агенција која делује у оквиру Генералштаба Оружаних снага Руске Федерације. Од 2010. године она носи назив Главни директорат Генералштаба руских обавештајних снага, али у говору се често користи само скраћеница ГРУ. Суштина њеног рада је обезбеђивање обавештајних података о војној моћи држава које угрожавају или могу угрозити безбедност Русије. Законску регулативу њеног рада чине Устав Руске Федерације, Закон о спољним обавештајним активностима и други законски акти који се тичу одбране и безбедности.

Историјат

Први претходник Главне обавештајне управе у пост-царској Русији креиран је 21. октобра 1918. под покровитељством Троцког, тада цивилног надзорника Црвене армије. Првобитно је позната као Дирекција за регистрацију (Региструправление, или РУ). Задатак јој је био да руководи свим војно-обавештајним службама, прикупља обавештајне податаке од војног или политичког значаја из извора изван Совјетског Савеза.

ГРУ је био познат у совјетској влади због своје жестоке независности од ривалских "интерних обавештајних организација", као што су НКВД и КГБ. У време настанка ГРУ-а, Лењин је разбеснео Чеку (претходника КГБ-а) поручујући јој да не омета рад ГРУ-а. Без обзира на то Чика се инфилтрирала у ГРУ 1919. године. Ово је постао основ за жесток ривалитет између две агенције, које су се обе бавиле шпијунажом. Ривалство је било још интензивније од оног између ФБИ-а и ЦИА.

Током совјетске ере није се знало за постојање ГРУ. Документи о њеном постојању постали су доступни на Западу тек крајем двадесетих година прошлог века. Ова служба спомиње се у мемоарима из 1931. Георгија Агабекова. Валтер Кривитски, највиши руководилац обавештајне службе Црвене армије који је икада дезертирао, детаљно је описао ГРУ у својој аутобиографији из 1939. („Био сам Стаљинов агент").

Постала је широко позната у Русији и Западу током перестројке. "Виктор Суворов" (Владимир Резун), агент ГРУ који је прешао у Велику Британију 1978. године, писао је о својим искуствима у совјетским војним и обавештајним службама. Према Суворову, чак ни генерални секретар ЦПСУ-а није могао ући у штаб ГРУ-а без безбедносне провере.

ГРУ је и даље веома важан део обавештајних служби Руске Федерације, посебно зато што се никада није раздвојио као КГБ. 

Циљеви и задаци

Активности и задаци ове службе се могу сврстати у две основне групе: шпијунски и противтерористички. Прва група обухвата прикупљање података о војним, војно-технолошким и техничким могућностима страних држава, као и податке о њиховим намерама према Руској Федерацији. Прикупљени подаци се презентују Команди оружаних снага и служе за спречавање стратегијског војног изненађења по Федерацију. Овај задатак се извршава посредством агентура и обавештајних центара у иностранству а укључује и електронско извиђање са земље, водених површина, из ваздушног и космичког простора. Противтерористички задатак Главне обавештајне управе проистиче из политике одбране од тероризма садржане у Федералном закону о борби против тероризма. По овом закону у надлежности ове службе спадају: спречавање летелица које служе за извршење терористичких аката, спречавање терористичких аката у унутрашњим водама и у територијалном мору, уч"ествовање у спровођењу противтерористчких операција и спречавање међународне терористичке делатности ван граница матичне државе.

Структура

Шеф ове службе је подређен само начелнику Генералштаба и министру одбране и нема директан контакт са политичким руководством државе. За разлику од директора СВР-а који се састаје са председником сваке недеље, начелник војне обавештајне службе нема "свој сат" - стриктно одређено време у редоследу дана за извештај председнику земље. Постојећи систем "означавања" (примања обавештајних информација и анализа од стране високог руководства) спречава политичаре да директно приступају ГРУ-у.

Званичан амблем Главне обавештајне управе (до 2009. године) са гравираним: "Величанство домовине у вашим славим делима"

Током историје, структура ГРУ претрпела је неколико промена. Према расположивим подацима у отвореним изворима, структура Главне обавештајне управе састоји се од 13 главних одељења и 8 помоћних одељења и канцеларија:

• Прва управа- за земље Европске заједнице (без Велике Британије)
• Друга управа - земље Северне и Јужне Америке, Велика Британија, Аустралија  I Океанија
• Трећа управа - азијске земље
• Четврта управа - Африка
• Пета управа – оперативно-обавештајни рад
• Шеста управа – извиђачко-обавештајни рад
• Седма управа - НАТО 
• Осма управа – безбедност унутрашњих комуникација
• Девета управа - управљање војним технологијама
• Десета управа - Менаџмент војне економије
• Управа за сателитско препознавање
• Управа за кадрове
• Управа за оперативну технику
• Управа за административне послове
• Управа за међународну сарадњу
• Политичка управа
• Служба за информације
• Одељење архиве

Начелници службе

Начелник Војне обавештајне службе је војни официр и највиши руководилац обавештајних служби у Русији. Он је главни војно-обавештајни саветник руског министра одбране и начелника штаба, а такође је одговаран и председнику Русије.

#	Начелник	За период	Председник ком је одговоран
1	Тимохин, Евгений Леонидович	новембар 1991 - август 1992	Борис Јељцин
2	Ладыгин, Фёдор Иванович	август 1992 – мај 1997	Борис Јељцин
3	Корабельников, Валентин Владимирович	мај 1997 – април 2009	Борис Јељцин Дмитриј Медведев Владимир Путин
4	Шляхтуров, Александр Васильевич	април 2009 – децембар 2011	Дмитриј Медведев
5	Сергун, Игорь Дмитриевич	децембар 2011 – јануар 2016	Дмитриј Медведев Владимир Путин
-	Упражњена позиција	јануар 3 – фебруар 1, 2016	Владимир Путин
6	Игор Коробов	од 2. фебруара 2016.	Владимир Путин

Види још

• Феликс Џержински
• Комитет државне безбедности СССР
• Народни комесаријат унутрашњих послова
• Министарство државне безбедности
• Владимир Путин
• Борис Јељцин
• Генералштаб Оружаних снага Руске Федерације
• Савјет Федерације
• Државна дума
• Федерална скупштина Руске Федерације
• Председник Руске Федерације