Оперативни директор

С Википедије, слободне енциклопедије

Оперативни директор, познат и под називом директор за дневно пословање, је једна од највише рангираних извршних позиција у организацији, која припада менаџерима највишег нивоа. Оперативни директор је одговоран за операције које се у компанији[1] обављају на дневном нивоу, он редовно подноси извештаје извршним директорима највишег ранга, обично главном извршном директору[2]. Оперативни директор је обично другокомандујући у компанији, посебно ако је извршни директор највишег ранга у компанији председавајући управног одбора или главни извршни директор.

Одговорности и слична звања[уреди | уреди извор]

За разлику од других директорских позиција које се често дефинишу према одређеним одговорностима у већини компанија, тежи се да посао оперативног директора буде дефинисан у односу на главног извршног директора са којим он ради, с обзиром на блиску радну везу ова два појединца.[3] На много начина избор оперативног директора је сличан избору потпредседника или шефа кабинета САД-а: структуре власти и одговорности варирају у владиним и приватним секторима у зависности од стила и потреба председника или главног извршног директора. Стога, улога оперативног директора задовољава индивидуална очекивања и мења се док се руководећи тимови прилагођавају.[3]

Председник[уреди | уреди извор]

У контексту оперативног директора, звање корпоративног председника као засебне позиције (не комбинује се са ознаком менаџера највишег нивоа, као у случају комбинација,,председник и главни извршни директор" или ,,председник и оперативни директор") се такође слободно дефинише. Председник је правно признат највиши ,,званични" службеник компаније који је рангиран изнад различитих потпредседника (укључујући и вишег потпредседника и извршног потпредседника), међутим та дужност се сама по себи генерално сматра подређеном главном извршном директору.

Лојд I. Реус је био председник Џенерал моторса од 1990. до 1992. године, као десна рука председника и главног извршног директора Роберта Стемпела[4]. Стемпел је инсистирао на именовању Реуса за председника компаније задуженог за операције у Северној Америци, Одбор се нерадо сложио а показали су своје незадовољство тиме што нису дали Реусу звање оперативног директора.[5]

Ричард D. Парсонс је био други човек у хијерархији компаније током читавог свог мандата као председника Тајм Варнера од 1995. до 2001.године али није имао ауторитет над оперативним дивизијама I уместо тога је преузео задатке по налогу председника и извршног директора Џералда Левина.[6] [7] [8].

Мајкл Капељас је именован за председника Хевлет Пакарда како би олакшао куповину и интеграцију компаније Компак, у којој је Капељас раније био председавајући и извршни директор. Капељас је био на позицији председника ХП-а само шест месеци пре одласка. Његова ранија улога председника није била испуњена пошто су руководиоци директно полагали рачуне и њему и извршном директору.[9] [10]

2007. године, компаније за инвестиционо банкарство Бер Стирнс I Морган Станли имале су два председника (Ворен Спектор I Алан Шварц у Беру, Роберт Скали I Зоу Круз у Морган-у)који су извештавали једног извршног директора (који је такође био председник одбора); сваки председник је у суштини кооперативни директор (упркос недостатку звања) надгледао половину дивизија компаније. Шварц је постао једини председник Бера након што је Спектор избачен а неколико месеци касније преузео је I место извршног директора када је Џејмс Кејн био присиљен да поднесе оставку (Кејн је остао председавајући).

Том Анселми из Мепл Лиф Спортс & Ентертејмент је био оперативни директор од 2004. године до 6. септембра 2013. године. Између одласка Ричарда Педиа I запошљавања Тима Ливика на позицију председника и извршног директора, Анселми је био на позицији председника од 4.септембра 2012. до 30. јуна 2013. године, међутим он је остао оперативни директор и није добио позицију извршног директора. [11]

Ричард Фулд, председник и извршни директор Лехман Браће је као директно подређене имао два човека који су носили звања председника и оперативног директора. Крис Петит је био Фулд-ов другокомандујући током две деценије две до 26. новембра 1996. године, када је дао оставку на место председника и члана Одбора. Петит је изгубио борбу за власт са својим заменицима (Стивом Лесингом, Томом Такером I Џозефом M. Грегоријем)15.марта те године, што је довело до тога да се одрекне своје позиције оперативног директора, након што су наведена тројица сазнала за Петит-ове ванбрачне афере, а што је нарушавало Фулдова неписана правила о браку и друштвеној етикети. Бредли Џек I Џозеф M. Грегори су 2002. године именовани за кооперативне директоре али је Џек премештен на ниже радно место из председништва у мају 2004. године а отишао је у јуну 2005. са отпремницом од 80 милиона долара, чинећи тако Грегорија јединим оперативним директором. Иако се Фулд сматрао "лицем" Лехман браће, Грегори је био задужен за свакодневне операције и он је утицао на годишње повећање профитабилности.[12] Грегори је био премештен на нижу позицију 12. јуна 2008. године и замењен на месту председника и оперативног директора од стране Барта Мцдада који је тада био главни за акције и који је остао са Лехманом и кроз банкрот.[13][14]

Томас V. ЛаСорда је био председник и генерални директор Крајслера од 1. јануара 2006. до 5. августа 2007, док је Крајслер поседовао Демлер-Бенз. Када је Керберус Кепитал купио већинску контролу над Крајслером, Боб Нардели је био постављен за председника и извршног директора Крајслера, а ЛаСорда је постао потпредседник и управник. Упркос ангажовању другог потпредседника и управника, Џима Преса, ЛаСорда је остао.[15][16] ЛаСорда је кроз своје титуле управника и потпредседника имао задужења везана за производњу, набавку и снабдевање, односе са запосленима, глобални развој пословања и савезе. Међутим, ЛаСордина права улога је била да пронађе новог партнера или купца Крајслера , што је довело до спекулација да је Керберус Кепитал мање интересовала поновна изградња произвођача аутомобила, а више зарада профита кроз кредитни откуп.[17]

Корпоративна структура компаније Реасеацх ин Мотион имала је више од једног оперативног директора, укључујући Џима Роувана као оперативног директора за глобалне операције, и Торстена Хејнса као оперативног директора производа и продаје.[18][19][20]

Компанија Волт Дизни је користила титуле председника и оперативног директора да на различите начине назове свог другог човека. Рон V. Милер је био председник од 1978. до 1984. као и генерални директор 18 месеци током 1983–84. Френк Веллс је био председник од 1984 до 1994 где је одговарао управном одбору а не управнику и генералном директору Мајклу Ејснеру. Када је Веллс погинуо у судару хеликоптера,[21] није био изабран заменик јер је његове дужности преузео Ејснер. Мајкл Овиц је био председник од 1995. до 1997. Њега је запослио Ејснер а недуго након тога га је и отпустио. Боб Игер је био председник и оперативни директор од 2000. до 2005. када је заменио Ејснера на позицији генералног директора. Томас О. Стегс је био оперативни директор током 2015. и 2016 и током тог периода, тим вишег менаџмента је имао дуалну структуру у којој су извештавали како Стегса тако и Игера; Стегс је поднео оставку након што му управни одбор није дао потврду да ће постати генерални директор.

Манулајф је користио титуле председника и оперативног директора за одвојене улоге. Од 5. јуна до 30. септембра 2017. Роко "Рој" Гори је био председник и надгледао је Манулајфово глобално пословање док су му подређени били главни менаџери канадске, америчке и азијске дивизије као и директор инвестиција. Гори је одговарао генералном директору Доналду Гулојену док и сам није добио ту титулу 1. октобра 2017. због тога што је Гулојен отишао у пензију. За корпоративну стратегију, оперативна директорка Линда Мантиа, одговарала је председнику, а за све остале теме генералном директору.[22]

Тренутно стање[уреди | уреди извор]

Неке савремене компаније функционишу и без оперативног директора. На пример, у 2006. години, више од 60% компанија са Форбсове Фортуне 500 листе нису имале оперативног директора,[23] а у 2007. готово 58%.[24] У том случају, или генерални директор преузме више одговорности и обавеза или су те обавезе додељене другим менаџерима који не припадају највишем нивоу. Иако број оперативних директора опада током последњих 10 година, постоје разлози да се очекује повећано искоришћавање те позиције у будућности. Неки од разлога за то су следећи:

  • Компаније постају веће и комплексније, због чега је све теже да само једна особа има комплетан преглед читаве организације[25]
  • Компаније откривају јаку везу између добрих перформанси и присуства оперативног директора[26]
  • Компаније све детаљније планирају сукцесију генералних директора и користе ту позицију да би припремали наследнике[25]
  • Повећање мобилности талента значи да ће се ова улога ћешће користити како би се задржали кључни директори како они не би прешли код конкурената.[25]

Улоге и функције[уреди | уреди извор]

Улога оперативног директора се разликује од једне до друге индустријске гране и од организације до организације. Неке организације функционишу без оперативног директора. Друге могу имати два оперативна директора од којих је сваки ангажован да надгледа неколико пословних линија или дивизија као што је био случај у компанији Браћа Лиман од 2002-2004.године када су Брадли Џек и Џозеф M. Грегори били оперативни кодиректори.[27] Оперативни директор може такође да буде неко ко долази и из других организација као „реорганизатор“ као што је био Денијел Џ. О'Нејл који се 1995. године придружио Молсону у том својству.[28]

У сектору производње, примарна улога оперативног директора једна од оних што припадају операционом менаџменту, што подразумева да је оперативни директор одговоран за развој, дизајн, операције и унапређење система који ствара и испоручује производе фирме. Оперативни директор је одговоран за обезбеђивање ефикасности и ефективности пословних операција, правилно управљање ресурсима, дистрибуцију добара и услуга до купаца и спровођење анализе система редоследа.

Упркос томе што је улога оперативног директора повезана са различитим функцијама, постоје неке заједничке функције које обично оперативни директори извршавају:

  • Под управом главног извршног директора и управног одбора усмеравају ограничене ресурсе да се користе што продуктивније са циљем да се максимизира вредност за стејкхолдере компаније
  • Развијање и каскадирање организационе стратегије/ изјаве о мисији до запослених на нижем нивоу и коришћење одговарајућих награда/признања и тренинга/корективних пракси за прилагођавање особља циљевима компаније
  • Планирање давањем приоритета купцу, запосленом и организационим захтевима
  • Одржавање и праћење особља, нивоа, знања-вештина-особина, очекивања и мотивације за испуњење организационих захтева
  • Управљање мерилима преформанси операција(укључујући разматрање ефикасности у односу на ефективност), често у виду контролних табли погодних за преглед показатеља високог нивоа.

Оперативни директор као наследник[уреди | уреди извор]

У великим организацијама уобичајно је да оперативни директор буде очигледни наследник главног извршног директора.[29] Поједници могу да напредују унутар компаније (интерно) пре долажења на место оперативног директора или могу бити регрутовани екстерно из спољних компанија. У сваком случају, позиција оперативног директора служи као обука и тестирање за наредног главног извршног директора.

Истраживање Крист Асосијетс 2003. године открило је да само 17% компанија које промовишу прелазак оперативног директора на место главног извршног директора заиста и поставе оперативног директора за главног извршног директора у наредној години.[30]

Истраживањем Асенчера (енгл. Accenture) откривено је да је у просеку један од девет оперативних директора прешао на место извршног директора у року од годину дана од њиховог одласка, и да половина оперативних директора себе види као "очигледног наследника" извршног директора.[31] Прелазак оперативног директора на место главног извршног шесто је праћено сличним изазовима који обухватају:

  • Неподразумевање рада у "пробном периоду". С обзиром на то да познају компанију, од оперативних директора када дођу на позицију главних извршних директора очекује се често да одмах преузму посао али заправо и они морају да прођу кроз период прилагођавања како би у потпуности разумели своју нову улогу и сагледали компанију из нове перспективе.
  • Проналажење времена за управљање кључним стејкхолдерима.Одбор. Многи оперативни директори долазећи на позицију извршних шесто су изненађени тиме колико времена захтева руковођење управним одбором и приморани су да и ову важну одговорност укључе у уобичајни састав свог распореда.
  • Бити у центру пажње.Оперативни директори су навикли да раде „иза кулиса“. Када постану извршни директори многи су изненађени тиме што су постали „јавне“ личности како у организацији тако и ван ње и морају научити да се носе и са овом додатном обавезом.
  • Поновно стварање слике о својој улози Често се оперативни директори не боре само са стратегијским делом посла већ морају да се изборе и са перцепцијом других стејкхолдера да су они "извршни" извршиоци уместо "стратешки" извршиоци.[31]


Према истаживањима Мајлса и Бенета, само сазнање о уобичајним проблемима може помоћи оперативном директору "наследнику" који ће прећи на позицију главног извршног директора да се боље припреми за промену позиције и потпуно избегне или бар осигура да потенцијални проблеми не прерасту у непремостиве док су они на позицији главног извршног директора.[31]

Однос са главним извршним директором[уреди | уреди извор]

Пошто је оперативни директор одговоран за пружање информација главном извршном директору, неопходно је да између оперативног и главног извршног директора постоји позитиван однос.[32] Поверење је најважнији чинилац који је неопходан за успешан однос између оперативног и извршног директора. Извршни директор мора имати пуно поверење у то да оперативни директор не прави пропусте у свом раду, да може да обави посао и да дели визију компаније( уместо да искористи своју позицију и приступ поверљивим информацијама да би саботирао стратегију главног извршног директора или имплементирао своју сопствену визију).


Када је однос између извршног и оперативног директора саграђен на поверењу, побољшавају се перформансе фирме и резултати за акционаре. Седам стратегија које су кључне за изградњу поверења у односу главног извршног и оперативог директора су:[25][33]

  1. Комуникација – Извршном директору не би требало да представља проблем да дели информације и да редовно комуницира о стратегији и могућим променама. Слично, оперативни директор мора редовно достављати известаје извршном директору. Уколико комуникација изостане, неповерење и неразумевање се јављају као очигледни проблеми.
  2. Јасна права на доношење одлука – Чини се да оперативни директор најбоље ради када су му улоге и одговорности јасно дефинисане унапред и омогућено му је доношење коначних одлука у оквиру унапред дефинисаног опсега.
  3. Обарање одлука оперативног директора – Извршни директор не сме доводити у питање кредибилитет оперативног директора нити се мешати у одлуке које оперативни директор донесе. Уколико запослени добијају различите одговоре од извршног и оперативног директора, обраћаће се директно извршном директору, а улога оперативног директора ће убрзо постати бескорисна.
  4. Дељење заслуга – У успешном односу између извршног и оперативног директора, обе стране су задовољне заслугама које добијају за свој рад у оквиру компаније и изван ње, како од одбора директора тако и једни од других.
  5. Компатибилност извршног и оперативног директора – Ово није однос који мозе бити форсиран, неопходно је да постоји међусобно разумевање и поштовање.
  6. Подобност оперативног директора за позицију – Изабрани оперативни директор мора поседовати одговарајуће знање и способности како би могао обављати посао за који је изабран (што подразумева све од оперативних задужења, увођења промена и поседовања комплементарних вештина у односу на извршног директора).
  7. Транспарентност очекивања везаних за наслеђе и његових временских рокова – Обе стране морају разумети да ли оперативни директор прижељкује посао извршног директора, да ли је оперативни директор у разматрању за највишу позицију, као и који су временски рокови за такву транзицију.

Однос са одбором директора[уреди | уреди извор]

Снажан однос и поверење између извршног и оперативног директора нису довољни; оперативни директор би требало да одржава добре односе и са одбором директора.[34] У том случају, одбор има прилику да боље разуме и независно процени потенцијалног наследника. Поред тога, оно што оперативни директор може да понуди одбору јесте додатна стручна процена здравља компаније, као и статуса кључних иницијатива. С обзиром да овакав однос одражава поверење и негује транспарентност, корист од њега има и извршни директор. Овим путем се показује да је извршни директор способан да развије таленат, али и помаже извршном директору да задржи оперативног директора његовим даљим оспособљавањем. Обогаћивање искуства и познанстава су само неке предности које оперативни директор може имати. Уколико прижељкује посао извршног директора, додатна погодност је та што има прилику да оствари кредибилитет пред одбором. Истраживачи саветују оперативном директору да се истакну на састанцима одбора како би развили снажан однос са сваким директором понаособ.[34] Такође, подстичу их да заступају своје мишљење, чак и ако се разликује од мишљења извршног директора.

Неуспех оперативног директора[уреди | уреди извор]

Свако неповерење између извршног и оперативног директора води неуспеху. Углавном, оперативни директор мора бити вођа на највишем нивоу, увек спреман да преузме потпуну одговорност. Многи запослени са способностима за руководство неопходних за највишу позицију оперативног директора би радије водили своју организацију, уместо да извршавају наредбе извршног директора. Оперативни директор који жели да одслужи прописано време и стекне унапређење на највишу позицију, веома често прописује временске рокове који нису у складу са роковима извршног директора, што може довести до погоршања у односима. Оперативни директор такође може да се нађе заробљен под етикетом “оперативца” или “Броја 2”, уместо да се на њега гледа као на стратешког вођу највишег нивоа. Због овога многи напуштају своју позицију.[25] Хари Левинсон, Пх.D., сумира све потешкоће са којим се оперативни директор сусреће: “Однос извршног и оперативног директора је врло психолошки сложен у свакој организацији. Можда представља и најкомплекснији однос у пословној структури, управо јер мора да балансира на прагу моци.”[2]

Стручњаци и истраживање[уреди | уреди извор]

Нејтан Бенет и Стивен А. Мајлс су објавили велику количину радова бас на тему оперативног директора. Поред тога што су посветили читаву књигу анализи ове тешко разумљиве позиције,[35] њихово истраживање је објављено у Харвард Бусинесс Ревиеw, МИТ Манагемент Ревиеw анд Цхиеф Еxецутиве.нет.[25][33][34] Њихов рад се заснива на идентификовању различитих типова оперативног директора. Такође, они објашњавају под којим условима ова улога доприноси добробити компаније, а под којим не постиже жељене резултате. У свом истраживању, интервијуисали су више од сто извршних и оперативних директора.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ "Цхиеф Оператинг Оффицер – ЦОО". Инвестопедиа. Ретриевед 2011-02-08.
  2. ^ а б Levinson, Harry (1993). Between CEO and COO. Academy of Management Executive. 7. str. 71—83. JSTOR 4165123. 
  3. ^ а б "Милес", Степхен А.; "Беннетт", Натхан (2006), "Сецонд ин Цомманд: Тхе Мисундерстоод Роле оф тхе Цхиеф Оператинг Оффицер", Харвард Бусинесс Ревиеw, 84 (5): 70–79, ретриевед 2011-09-24
  4. ^ "Ллоyд анд Марк Реусс: Фатхер анд Сон – Генератионс оф ГМ". хисторy.гмхеритагецентер.цом. Ретриевед 2017-03-02.
  5. ^ Працтице Арцхивед Новембер 2, 2013, ат тхе Wаyбацк Мацхине.. Цг.орг.цн. Ретриевед он 2013-09-05.
  6. ^ Арцхивед Јулy 14, 2011, ат тхе Wаyбацк Мацхине.
  7. ^ "Наоми Цампбелл Wон'т Таке 'Но' фор ан Ансwер". Обсервер. 2017-02-09. Ретриевед 2017-03-02.
  8. ^ "Антхонy Бианцо – Цовер Сториес". www.ајбианцо.цом. Ретриевед 2017-03-02.
  9. ^ Дигнан, Ларрy (2002-11-12). "Цапеллас леавес ХП | Нетwоркс". силицон.цом. Арцхивед фром тхе оригинал он 2012-04-03. Ретриевед 2011-12-17.
  10. ^ "Гуилд Цомпаниес". Итјунгле.цом. 2002-11-13. Арцхивед фром тхе оригинал он 2012-03-25. Ретриевед 2011-12-17.
  11. ^ Цоx, Дамиен (Септембер 7, 2012). "Мапле Леафс: Неw ера оф МЛСЕ интригуе унфолдинг: Цоx". Торонто Стар. Ретриевед Септембер 8, 2012.
  12. ^ „Print Page”. nymag.com. Pristupljeno 2. 3. 2017. 
  13. ^ Wард, Вицкy (20. 10. 2009). „Бусинесс: Лехман'с Десперате Хоусеwивес &#124”. Ванитy Фаир. ВанитyФаир.цом. Приступљено 16. 10. 2010. 
  14. ^ Труелл, Петер (27. 11. 1996). „Петтит Ресигнс ас Пресидент Оф Лехман Бротхерс Фирм”. Тхе Неw Yорк Тимес. НYТимес.цом. 
  15. ^ „He led GM"s quality and lean manufacturing activities as a corporate VP”. The Detroit News. 2. 5. 2009. Arhivirano iz originala 22. 1. 2013. g. Pristupljeno 1. 8. 2014. 
  16. ^ „The Cerberus Takeover of Chrysler”. Allpar.com. Pristupljeno 1. 8. 2014. 
  17. ^ „Со лонг, ЛаСорда”. Тхе Глобе анд Маил (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 03. 03. 2017. г. Приступљено 2. 3. 2017. 
  18. ^ „Jim Balsillie resigns amid poor RIM results – Business – CBC News”. Cbc.ca. Pristupljeno 1. 8. 2014. 
  19. ^ Kennysmith, Riley (25. 7. 2011). „Research In Motion Cuts 2,000 Jobs, Shuffles Upper Management”. Pulse2.com. Pristupljeno 1. 8. 2014. 
  20. ^ „Research In Motion Appoints Chief Operating Officer of Engineering and Manufacturing – Press Releases”. Press.blackberry.com. 23. 1. 2001. Pristupljeno 1. 8. 2014. 
  21. ^ Франк Wеллс, Диснеy'с Пресидент, Ис Киллед ин а Цоптер Црасх ат 62 - Тхе Неw Yорк Тимес
  22. ^ Манулифе аппоинтс Роy Гори ас Пресидент
  23. ^ Mader, Steve (22. 3. 2006). „The changing role of the COO: are you grappling with how best to utilize the chief operating officer function? You're not alone”. Directors and Boards. Pristupljeno 8. 2. 2011. 
  24. ^ Gerut, Amanda (9. 8. 2010). „COOs: A Vanishing Breed” (PDF). Agenda. Arhivirano iz originala (PDF) 22. 12. 2011. g. Pristupljeno 8. 2. 2011. 
  25. ^ а б в г д ђ "Miles", Stephen A.; "Bennett", Nathan (2006). „Second in Command: The Misunderstood Role of the Chief Operating Officer”. Harvard Business Review. str. 70—79. Pristupljeno 24. 9. 2011. 
  26. ^ Marcel, Jeremy J. (2009). „Why top management team characteristics matter when employing a chief operating officer: a strategic contingency perspective”. Strategic Management Journal. str. 647—658. doi:10.1002/smj.763. Pristupljeno 8. 2. 2011. 
  27. ^ Ward, Vicky (april 2010). „Lehman's Desperate Housewives”. Vanity Fair. Pristupljeno 8. 2. 2011. 
  28. ^ „Case Examining the Molson acquisition of Bavaria in Brazil”. Arhivirano iz originala 10. 7. 2011. g. Pristupljeno 8. 2. 2011. 
  29. ^ Galbraith, Jay R. (15. 10. 2009). „Where Have All the COOs Gone?” (PDF). Directorship. Arhivirano (PDF) iz originala 27. 4. 2018. g. Pristupljeno 27. 4. 2018. 
  30. ^ Martin, Justin (avgust/septembar 2003). „Rise of the New Breed: The age of the imperial CEO is waning. In its place, a crop of new CEOs – humble, team building, highly communicative – are rising” (PDF). Chief Executive. Arhivirano (PDF) iz originala 27. 4. 2018. g. Pristupljeno 8. 2. 2011. 
  31. ^ а б в "Miles", Stephen A.; "Bennett", Nathan (jun 2010). „Mastering the move from COO to CEO”. Outlook. Pristupljeno 8. 2. 2011. 
  32. ^ "Bennett", Nathan; "Nunes", Paul F. (2008). „Chief Operating Officers: Off to a fast start” (PDF). Outlook. Pristupljeno 8. 2. 2011. 
  33. ^ а б "Bennett", Nathan; "Miles", Stephen A. (13. 6. 2006). „The COO: Friend or Foe?”. ChiefExecutive.net. Pristupljeno 8. 2. 2011. 
  34. ^ а б в "Bennett", Nathan; "Miles", Stephen A. (30. 11. 2007). „Making the Most of COOs”. MIT Sloan Management Review. Arhivirano iz originala 21. 7. 2010. g. Pristupljeno 8. 2. 2011. 
  35. ^ Miles, Stephen A.; Bennett, Nathan (2006). Riding shotgun: the role of the COO. Stanford, Calif: Stanford Business Books. ISBN 978-0-8047-5166-7. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Miles, Stephen A.; Bennett, Nathan (2006). Riding shotgun: the role of the COO. Stanford, Calif: Stanford Business Books. ISBN 978-0-8047-5166-7. 
  • Bennett, Nathan; Stephen A. Miles (2006). Riding Shotgun: The Role of the COO. Stanford, California: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-5166-7. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Operativni_direktor&oldid=26776733”