Пећинско роњење

Рониоци на излазу подводне пећине Цала са Нау

Пећинско или спелео роњење је подводно роњење у пећинама које су барем делимично испуњене водом. Опрема која се користи варира у зависности од околности, и креће се од роњења задржавањем ваздуха до роњења коришћењем система за дисање. Пећинско роњење се генерално сматра видом техничког роњења, због недостатка слободне површине за израњање током већег дела роњења.

У Великој Британији ова активност је продужетак уобичајнијег спорта истраживања пећина, а у Сједињеним Америчким Државама продужетак роњења. У поређењу са класицним истраживањем пећина и роњењем, постоји релативно мали број оних који практикују спелео роњење. То је делом и због специјализоване опреме и вештина које су неопходне, а делом због високих потенцијалних ризика, укључујући декомпресиону болест и утапања.

Упркос овим ризицима, пећине испуњене водом привлаче рониоце и спелеологе, због њихове често неистражене природе, а за рониоце представљају изазов техницког роњења. Подводне пећине имају широк спектар физичких карактеристика, а могу да садржи облике фауне које нису пронађене на другим местима.

Историја

Жак Ив Кусто (Јацqуес-Yвес Цоустеау), један од проналазача првог комерцијално успешаног отвореног кола скуба опреме, био је први светски пећински ронилац. Међутим, многи пећински рониоци су истразивали пећине пре овог изума, са апаратом снабдеваним кисеоником с површине који је користио пупчана црева и компресоре. Роњење у свим својим облицима, укључујући спелео роњење, озбиљно је напредовало, откад је Кусто представио аква-лунг (подводна плућа) 1943. године.

Опрема

Ронилац под пуном опремом

Опрема коју користе пећински рониоци креће од прилично стандардних рекреативних скуба конфигурација, до комплекснијих аранжмана који омогућавају већу слободу кретања у затвореним просторима, продужени домет у погледу дубине и времена, омогућавајући прелазак већих раздаљина у прихватљивој безбедности, и опреме која помаже са навигацијом, у уобичајено мрачним, често муљевитим и изувијаним просторима.

Скуба конфигурације које се чешће налазе у пећинском роњењу него у роњењу у отвореним водама укључују независне или манифолдоване двоструке цилиндре, бочне појасеве, слинг цилиндаре, апарате за дисање и леђне и крилне појасеве.

Стејџ цилиндри су цилиндри који се користе да обезбеде гас за део пенетрације. Они могу бити постављени на дну аријане на припремним роњењима, да се могу покупити за употребу у току главног роњења, или их рониоци могу носити и спустити код линије током пенетрације, да би их преузмели на изласку.

Један од високих ризика опасности пећинског роњења је губљење у пећини. Употреба аријане (линије водиље) је стандардно ублажавање овог ризика.

Линије водиље могу бити перманентне или постављене и враћене током роњења, користећи пећинске колуте за развијање и скупљање линије.

Линијске стрелице се користе да укажу према најближем излазу, а линијски маркери се користи да означи употребу линије од стране тима ронилаца.

Муљ завртњи су кратке круте цеви (обично пластичне) са једним заоштреним крајем и зарезом или отвором на другом крају који се постављају да се обезбеди линија, они се постављају у муљ или наносе пећинског пода да би закачили аријану за њих, када нема одговарајућих природних места за качење.

Ронилачка погонска возила, или подводни скутери, понекад се користе да прошире домет роњења смањењем обима посла рониоца и омогућавају брже путовање у отвореним деловима пећине.

Ризици

Пећинско роњење је једно од најизазовнијих и потенцијално опасних врста роњења или истраживања пећина и представља многе опасности. Пећинско роњење је облик пенетрационог роњења, што значи да у случају опасности ронилац не може да плива вертикално на површину, због плафона пећине, и тако мора пливати цео пут назад. Подводна навигација кроз пећински систем може бити тешка и излазне руте могу бити на знатној удаљености, захтевајући од рониоца да има довољно гаса за дисање да оствари пут.

Видљивост може да варира од скоро неограничене до ниске, или чак непостојеће, а може ићи из једне крајности у другу у току једног роњење. Ниво таме ствара окружење у ком је немогуће видети без вештачког облика светлости. Пећине често садрже песак, блато, глину, муљ или други талог који у тренутку подизања могу додатно смањити видљивост.

Пећине могу да носе јаке струје воде. Већина пећина се појављује на површини у облику извора или сифона. Извори имају спољашњи ток, где вода излази из земље и тече преко површине земљишта. Сифони имају унутрашњи ток где надземна река тече под земљом. Неке пећине су сложене и имају тунеле и са спољашњим и са унутрашњим воденим струјама, што може изазвати озбиљне проблеме за рониоца.

Пећинско роњење се сматрало за један од смртоноснијих спортова у свету. Овај став је споран јер велика већина ронилаца који су изгубили животе у пећинама или нису прошли специјализоване обуке или су имали неадекватну опрему за то окружење. Не постоји ниједна поуздана база података на свету која садржи све смртне случајеве приликом пећинског роњења. Таква статистика, међутим, указују на то да је врло мало рониоца умрло док је пратило прихваћене протоколе и док је користило опрему коју је прихватило пећинско ронилачко друштво. У врло ретким случајевима изузетка овог правила, разлог су биле неуобичајене околности.

Мере безбедности

Публикација Основе пећинског роњења: План за преживљавање коју је написао Шек Ексли (енг. Sheck Exley) је донела пет општих правила или фактора који доприносе безбедном пећинском роњењу и која су медјувремену популаризована, прилагођена и постала опште прихваћена. У овој књизи, Ексли је анализирао стварне несреће које су се догодиле приликом пећинског роњења, као и факторе који су тим несрећама допринели. Упркос јединствености сваког појединачног несрећног случаја, Ексли је утврдио да је најмање један од малог броја главних фактора допринео за сваки од њих. Ова техника за проналажење заједничких узрока међу њима се сада зове анализа удеса, и учи у уводним курсевима спелео роњења.

Ексли је истакао велики број правила спелео роњења, али ових пет су најпознатија:

• Обука: Сигуран пећински ронилац не прелази намерно границе своје обуке. Спелео роњење се учи у фазама, а свака наредна фаза се фокусира на сложеније аспекте пећинског роњења. Свака фаза обуке има за циљ да се споји заједно са искуством пре преласка на виши ниво. Анализа недавних несрећних случајева у спелео роњењу је доказала да академски тренинг без искуства није довољан у случају подводног ванредног стања.
• Линија водиља: Континуирана линија се одржава у свако доба између вође ронилачког тима и фиксне тачке изабране изван пећине у отвореној води. Када је поставља, водја експедиције води рачуна да се осигура одговарајућа напетост на линији. У случају да се догоди нека непредвиђена опасност, остали рониоци могу наћи затегнуту линију и пратити га до улаза у пећину. Неправилна употреба ове линије се наводи као најчешћи узрок смртности међу недовољно истренираним рониоцима.
• Правило дубине: Потрошња гаса и декомпресија се повећавају са дубином, и веома је важно да пећински ронилац не прелази план роњења или максималну радну дубину за гасну смешу коју користи.
• Управљање ваздухом: Најчешћи протокол је "правило трећине," у којем се користи једна трећина од почетног снабдевања гасом за улазак, једна трећина за излазак, а једна трећина за подршку још једног члана тима у хитном случају.
• Светла: Сваки пећински ронилац мора имати три независна извора светлости. Један се сматра најважнијим, а друга два служе као резерве . Свако светло мора имати очекивано време горења које износи најмање онолико колико и планирано време роњења. Ако се поквари било које од три извора светлости једног рониоца, роњење је опозвано и завршено за све чланове тима.

Пећинско роњење у Србији

Крупајско врело

• Крупајско врело је извор Крупајске реке. Налази се у источној Србији, у западном подножју планине Бељанице. Врело се налази се на надморској висини од 235 метара и спада међу највеће крашке изворе у Србији. До 1946. године врело је избијало из пећинског отвора јаком снагом ргасепом хуком, у виду речног тока који је поцињао сифоном. Тада је око 10 метара низводно подигнута бетонска брана која је формирала језеро дужине 40 и ширине 17 метара за потребе ваљарице и млина који и данас ради. Данас се види само део отвора пећине, а првобитни извор је потопљен. Температура воде на извору се креће од 9-11 С. лстраживањем овог врела до сада се дошло до дубине од 123 метра. Ово је једна од најпопуларнијих локација за пећинско роњење у Србији.
• Јеловичко врело налази се обронцима Старе планине неких тридесетак километара од Пирота. Врело је извор Јеловичке реке и једно је од најјачих врела у околини. Налази се на надморској висини од око 700м и одликује се бистром водом у којој је растворено врло мало талога. Цео предео је кречњацки и облизњи врхови планина су голи што објашњава и веома малу количину седимента. Роњење је могуће током целе године сем у пролеће кад се топе снегови и када врело јако избацује воду и прелива цео крај.
• Врело реке Црни Тимок се налази у селу Криви Вир, а хладна вода избија из пећине Пећура. Видљивост је доста добра, али у води има белог седимента, па када се упали јака лампа вода добија магличасту белину
• Лазарева пећина се налази се у источној подгорини Кучаја. Од Злота је удаљена 3 км, од Брестовачке бање 14 км и од Бора 21 км. Улаз у пећину је на надморској висини од 291 м и налази се на левој страни Лазареве реке. У близини се налази још пар спелеолоших објеката који су заједно са овом пећином познати и под називом „Злотске пећине“. Пећину је изградила подземна река која и даље пролази кроз њу. Са укупном дужином истражених тунела од 9818м, сматра се најдужом пећином у Србији.
• Пећина Понара: Подручје у коме се налази пећина Понара позната и као Пландиште обухвата Баћевачку крашку област која припада ваљевској подгорини и простире се југоисточно од Ваљева. Улаз у пећину налази се у селу Голубац и припада сливу реке Рибнице. Улаз је на 370 метара надморске висине. Пећина се развила у почетном делу долине Голубско поље. Крашка долина у којој се развила пећина простире се ка северозападу. По њеном дну су у низу поредјане левкасте вртаче чије дубине не прелазе 10м. До сада је истражено укупно 968 метара канала који се завршавају сифонским језером, пречника и дубине 3 метра.

Литература

• "Скин Дивер Киллед ин Субмергед Цаве", Тхе Неw Yорк Тимес, Маy 16, 1955, Паге 47.
• Басиц Цаве Дивинг: А Блуепринт фор Сурвивал, Схецк Еxлеy 1977.

Спољашње везе

• Тхе Цаве Дивинг Wебсите
• Глобал Ундерwатер Еxплорерс
• Београдска школа роњења
• Атлас оф Цавес Wорлдwиде цавеатлас.цом
  • Флорида Цаве & Цаверн Лист цавеатлас.цом
• Артицле Цаве Дивинг Гроуп, УК, 28 Марцх 2010
  • Цаве Дивинг Гроуп мануал Цаве Дивинг Гроуп, УК,
• Wоодвилле Карст Плаин Пројецт
• Wакулла сyстем
• Глобал Ундерwатер Еxплорерс