Пекари

С Википедије, слободне енциклопедије

Пекари
Временски распон: касни еоценданашњост (33,9−0 Ма)
Pecari tajacu
Научна класификација е
Домен: Еукарyота
Царство: Анималиа
Тип: Цхордата
Класа: Маммалиа
Ред: Артиодацтyла
Подред: Суина
Породица: Таyассуидае
Palmer, 1897
Родови
Опсег пекара
Синоними

Dicotylidae

Пекари су свињама слични сисари средње величине из породице Tayassuidae (свиње Новог света). Живе у југозападном подручју Северне Америке и широм средње и Јужне Америке. Пекари су обично дуги између 90 и 130 цм, и потпуно одрасле јединке обично теже око 20 до 40 кг.

Пекари, потичу из Америка, о често се мешају са[3] породицом свиња која потиче из Афроевроазије, пошто су неке домаће свиње које су донели европски насељеници побегле током година и њихови потомци су сад дивље свиње у многим деловом САД.[4]

Крда пекара је одржавао дрвени народ Маја. Те животиње су кориштене у ритуалима и као храна.[5] У многим земљама, а посебно у земљама у развоју, они се држе као кућни љубимци, а узгајају се и на фармама као извор хране.[6]

Етимологија[уреди | уреди извор]

Реч peccary је изведена из карибске речи pakira или paquira.[7] У португалским, пекари се називају pecari, porco-do-mato, queixada, или tajaçu, између осталих имена; у шпанском, јавелина, jabalí (реч која се исто тако користи за описивање дивље свиње), sajino, или pecarí; у Француској Гвајани и Суринаму, pakira.

Опис[уреди | уреди извор]

Пекари су животиње средње величине, с великом сличности са свињама. Као и свиње, имају нос који завршава у хрскавичном диску, те, у односу на главу, мале очи. Реп садржи шест до девет пршљена.[8] Такође, као и свиње, користе само два средња прста за ходање, а за разлику од свиња, други прсти могу бити потпуно одсутни. Желудац им је доста сложенији него у свиња.

Свеждери су, и једу мале животиње, иако више преферирају корење, траву, семенке и воће. Од свиња се могу разликовати по облику очњака и кљова.

Белоусни пекари

Трљањем кљова могу направити звекећућу буку, која упозорава грабежљивце да им се не приближавају. Природни непријатељи су им јагуар и пума. По нарави су довољно агресивни да не могу бити припитомљени, јер би најверојатније озледили људе. У последњих неколико година појавили су се извештаји у северозападној Боливији, у близини Националног парка Мадиди су неки људи озбиљно озлеђени и убијени од стране велике групе пекара.[9]

Друштвене су животиње и често су у стадима. У једном стаду белоусног пекара забележено је преко 100 јединки, али огрличасти и Чако пекари обично се налазе у мањим групама.

Имају мирисне жлезде испод сваког ока и друге на леђима. Користе их да означе територије стада. Они се такође помоћу мирисних жлезда трљањем једних од друге препознају се унутар групе. Опор мирис пекарима омогућује да препознају остале чланове стада, упркос кратковидности.

Фосили Perchoerusa

Еволуција[уреди | уреди извор]

Пекари се први пут појављују у фосилним записима из раздобља касног еоцена и раног олигоцена (пре око 35 милиона година) у Европи. Фосили су касније пронађени на свим континентима осим Аустралије и Антарктике. Постали су изумрли у Старом свету негдје око миоцена.

Порекло им није утврђено, али најверојатније су се развили из примитивних животиња из изумрле породице Cebochoeridae. У олигоцену је постојала животиња Perchoerus, која је већ поседовала неке карактеристике данашњих пекара. У миоцену и плиоцену постојали су пекари који су лутали равницама, нпр. Cynorca, Hesperhys, Prosthennops и Macrogenis. У плеистоцену се појављују различити пекари, у распону од дугоносог Mylohyusa и великог Platygonus.

Користи[уреди | уреди извор]

За комерцијални искориштавање јако је позната кожа пекара. Сматра се изузетно издржљивом и топлом. Користи се за производњу високо квалитетних кожних рукавица. Месо пекара људи сматрају посебно укусним, и традиционално га једу амазонски Индијанци и досељеници.

Таксономија[уреди | уреди извор]

Врсте[уреди | уреди извор]

Огрличасти пекари (Дицотyлес тајацу) или „мошусна свиња”, што се односи на мирисне жлезде животиње, јавља се од југозападних Сједињених Држава до Јужне Америке и острва Тринидад. Длака се састоји од жилаве црне, сиве и смеђе длаке са светлијом „крагном“ која кружи око рамена. Рађају младе током целе године, али најчешће између новембра и марта, са просечном величином легла од два до три потомка. Оне се налазе се на многим стаништима, од сушних шикара до влажних тропских кишних шума. Огрличасти пекари су добро прилагођени станишту које ометају узнемиравају људи, само им је потребно довољно векико покриће. Могу се наћи у градовима и пољопривредним површинама широм њиховог распона. Значајне популације постоје у предграђима Феникса и Тусона у Аризони, где се хране украсним биљкама и другом култивисаном вегетацијом.[10][11] Такође постоје урбане популације све до Седоне, Аризона, где је познато да испуњавају нишу сличну ракунима и другим урбаним чистачима.[12] У Аризони их често називају шпанским именом „хавелинас”. Огрличасти пекари се углавном налазе у групама од 8 до 15 животиња различите старости. Они се бране ако се осећају угрожено, али иначе имају тенденцију да игноришу људе.

Друга врста, белоусни пекари (Таyассу пецари), углавном се налази у кишним шумама Централне и Јужне Америке, али су такође познати и из широког спектра других станишта као што су суве шуме, травњаци, мангрови, сераду и сува ксерофитска подручја.[13] Две главне претње њиховом опстанку су крчење шума и лов.

Четврту још непотврђену врсту, џиновски пекар (Дицотyлес маxимус), описао је из бразилског Амазона и северне Боливије[14] холандски биолог Марк ван Рузмален. Иако је релативно недавно откривена, локалном народу Тупи позната је као кејтету манд, што значи „велики пекар који живи у пару“.[15][16] Сматра се да је то највећи постојећи пекар, а може нарасти до 1,2 м (4 фт) у дужину. Длака му је потпуно тамно сива, без икаквих огрлица. За разлику од других пекара, живи у пару или са једним или два потомка. Међутим, научни докази за његово разматрање као врсте одвојене од огрличастих пекара касније су доведени у питање,[17][18] што је довело до тога да га ИУЦН третира као синонимну групу.[19]

Током касног плеистоцена, два изумрла пекара, Мyлохyус и Платyгонус, била су распрострањена широм Северне Америке (и у случају Платyгонус, у Јужној Америци), али су изумрла на крају плеистоцена пре око 12.000 година након доласка људи.[20]

Подврсте[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Stinnesbeck, Sarah R.; Frey, Eberhard; Stinnesbeck, Wolfgang; Avíles Olguín, Jeronimo; Zell, Patrick; Terrazas Mata, Alejandro; Benavente Sanvicente, Martha; González González, Arturo; Rojas Sandoval, Carmen; Acevez Nuñez, Eugenio (2017). „A new fossil peccary from the Pleistocene-Holocene boundary of the eastern Yucatán Peninsula, Mexico”. Journal of South American Earth Sciences. 77: 341—349. Bibcode:2017JSAES..77..341S. doi:10.1016/j.jsames.2016.11.003. 
  2. ^ Prothero, Donald R.; Beatty, Brian L.; Stucky, Richard M. (2013). „Simojovelhyus is a peccary, not a helohyid (Mammalia, Artiodactyla)”. Journal of Paleontology. 87 (5): 930—933. doi:10.1666/12-084. 
  3. ^ George Oxford Miller (oktobar 1988). A field guide to wildlife in Texas and the Southwest. Texas Monthly Press. ISBN 978-0-87719-126-1. Приступљено 26. 12. 2011.  "many people confuse them with domestic pigs gone wild"
  4. ^ Woodward, Susan L. A. Quinn; Joyce (30. 9. 2011). Encyclopedia of Invasive Species: From Africanized Honey Bees to Zebra Mussels. ABC-CLIO. стр. 277. ISBN 978-0-313-38220-8. Приступљено 26. 12. 2011. 
  5. ^ Dillon, Brian B. (1988). „Meatless Maya? Ethnoarchaeological Implications for Ancient Subsistence”. Journal of New World Archeology. 7: 60. 
  6. ^ Commercial farming of collared peccary: A Large-scale commercial farming of collared peccary (Tayassu tajacu) in North-Eastern Brazil. Pigtrop.cirad.fr (2007-04-30). Приступљено 2012-12-18.
  7. ^ „Peccary”. Online Etymology Dictionary. Приступљено 26. 3. 2012. 
  8. ^ M. Van Roosmalen et al.: A New Species of Living Peccary (Mammalia: Tayassuidae) from the Brazilian Amazon, Bonner zoologische Beiträge, Band 55 (2006) Heft 2, Seiten 105–112.
  9. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 17. 01. 2010. г. Приступљено 27. 04. 2019. 
  10. ^ Friederici, Peter (1998). „Winners and Losers”. National Wildlife Magazine. 36 (5). 
  11. ^ Sowls, Lyle K. (1997). Javelinas and Other Peccaries: Their Biology, Management, and Use (2nd изд.). Texas A&M University Press. стр. 67—68. ISBN 978-0-89096-717-1. [мртва веза]
  12. ^ „Unwelcome visitors: Javelinas and humans do not mix well”. The Daily Courier. 25. 1. 2008. Приступљено 2. 2. 2018. 
  13. ^ Keuroghlian, A.; Desbiez, A.; Reyna-Hurtado, R.; Altrichter, M.; Beck, H.; Taber, A.; Fragoso, J.M.V. (2013). Tayassu pecari. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2013: e.T41778A44051115. doi:10.2305/IUCN.UK.2013-1.RLTS.T41778A44051115.enСлободан приступ. 
  14. ^ Moravec, J.; Böhme, W. (2009). „Second Find of the Recently Discovered Amazonian Giant Peccary, Pecari maximus (Mammalia: Tayassuidae) van Roosmalen et al., 2007: First Record from Bolivia” (PDF). Bonner zoologische Beiträge. 56 (1–2): 49—54. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 11. 2014. г. 
  15. ^ Lloyd, Robin (2007-11-02). „Big Pig-Like Beast Discovered”. livescience.com. 
  16. ^ „Giant wild pig found in Brazil”. The Guardian. 2007-11-05. Приступљено 2012-12-18. 
  17. ^ Gongora, J.; Taber, A.; Keuroghlian, A.; Altrichter, M.; Bodmer, R.E.; Mayor, P.; Moran, C.; Damayanti, C.S.; González, S. (2007). „Re-examining the evidence for a 'new' peccary species, 'Pecari maximus', from the Brazilian Amazon”. Newsletter of the Pigs, Peccaries, and Hippos Specialist Group of the IUCN/SSC. 7 (2): 19—26. 
  18. ^ Gongora, J.; Biondo, C.; Cooper, J.D.; Taber, A.; Keuroghlian, A.; Altrichter, M.; Ferreira do Nascimento, F.; Chong, A.Y.; Miyaki, C.Y.; Bodmer, R.; Mayor, P.; González, S. (2011). „Revisiting the species status of Pecari maximus van Roosmalen et al., 2007 (Mammalia) from the Brazilian Amazon” (PDF). Bonner zoologische Beiträge. 60 (1): 95—101. 
  19. ^ Gongora, J.; Reyna-Hurtado, R.; Beck, H.; Taber, A.; Altrichter, M.; Keuroghlian, A. (2011). Pecari tajacu. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2011: e.T41777A10562361. doi:10.2305/IUCN.UK.2011-2.RLTS.T41777A10562361.enСлободан приступ. 
  20. ^ Wilson, Kurt M.; Hill, Matthew G. (новембар 2020). „Synthesis and assessment of the flat-headed peccary record in North America”. Quaternary Science Reviews (на језику: енглески). 248: 106601. Bibcode:2020QSRv..24806601W. S2CID 224865922. doi:10.1016/j.quascirev.2020.106601. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]