Пенушаво вино

С Википедије, слободне енциклопедије
Чаша шампањца.

Пенушаво вино је вино са знатним нивоима угљен диоксида у себи, што га чини пенушавим. Док се фраза обично односи на шампањац, земље ЕУ законски резервишу тај термин за производе који се искључиво производе у француском региону Шампање. Пенушава вина су обично бела или роза, али постоје примери црвених пенушавих вина као што су италијански Брачето, Бонарда и Ламбруско, шпанско вино Кава, аустралијски пенећи Шираз и азербејџански „Бисер Азербејџана”, направљен од Мадраса грожђа. Слаткоћа́ пенушавог вина може варирати од врло сувих brut стилова до слађих doux сорти (француски за 'сирову' и 'слатку', респективно).[1]

Пенушаво својство ових вина потиче од њиховог садржаја угљен диоксида и може бити резултат природне ферментације, било у боци, као што је то случај са традиционалном методом, у великом резервоару дизајнираном да издржи притиске који настају (као у Чармат процесу), или као резултат једноставног убризгавања угљен диоксида у нека јефтинија пенушава вина.

У ЕУ земљама реч „шампањац” је законом резервисана само за пенушаво вино из региона Шампање у Француској. Француски изрази Mousseux и Crémant односе се на пенушаво вино које није произведено у региону Шампање, као што је Blanquette de Limoux, произведено у Јужној Француској. Пенушава вина се производе широм света и често се називају њиховим локалним називом или регионом, попут Еспуманта из Португалије, Каве из Каталоније, Просека, Франчијакорте, Тренто ДОЦ, Олтрепо Павесе Методо Класико и Асти из Италије (општи италијански термин за пенушаво вино је спуманте) и Кап Класик из Јужне Африке. Пенушава вина се производе у централној и источној Европи од почетка 19. века. „Шампањац” је додатно популаризован у региону, крајем века, када је Јожеф Терли започео производњу у Мађарској коришћењем француских метода, пренетих из Ремса. Предузеће Терли је од тада постало један од највећих европских произвођача пенушавог вина. Сједињене Државе су значајан произвођач газираног вина у данашње време, с произвођачима у бројним државама. Недавно је у Великој Британији након дуже паузе обновљена производња пенушавог вина.

Историја[уреди | уреди извор]

Такође погледајте: Историја шампањца
Док се Дом Перињону често придају заслуге за проналазак шампањца, он је заправо провео већину свог живота покушавајући да спречи развијање мехурића у вину.

Ефервесценција је била уочавана у вину током историје. Запазили су је и стари грчки и римски писци, али узрок ове мистериозне појаве мехурића није био разјашњен. Временом се приписивала фазама месеца, као и добрим и злим духовима.

Склоност непокретног вина из региона Шампања да се лагано пенуша примећена је у средњем веку, али се то сматрало дефектом вина, и таква вина су омаловажавана у раној винарској пракси тог региона, иако су се тиме поносиле друге историјске области производње пенушавог вина, као што је Лиму.[2] Од Дом Перињона су његови претпостављени у опатији Отвилер првобитно захтевали да се реши мехурића, јер је притисак у боцама узроковао да многе од њих прсну у подруму.[3] Касније, када се намерна производња пенушног вина повећала у раном 18. веку, радници подрума и даље су морали да носе тешке гвоздене маске, која је наликовале на маску хватача бејзбола ради спречавања повреда од спонтаног пуцања боца. Узнемирење узроковано дезинтеграцијом једне боце могло би да изазове ланчану реакцију. Како је то била рутинска појава, подруми су губили 20–90% својих боца услед нестабилности. Тајанствене околности које су окруживале тада непознати процес ферментације и угљеничног гаса довеле су до тога да су неки критичари називали ове пенушаве креације „ђавољим вином”.[4]

Британци су први видели тенденцију вина из Шампања да пенуша као пожељну особину и покушали су да разумеју зашто се стварају мехурићи у њему. Вино се често превозило у Енглеску у дрвеним бачвама за вино, где би трговачке куће потом вино флаширале за продају. Током 17. века, енглеска производња стакла користила је пећи на угаљ и производила јаче, трајније стаклене боце од француског дрветом загреваног стакла.[5] Енглези су такође поново открили употребу плутаних чепова, које су некад Римљани користили, али су вековима били заборављени након пада Западног римског царства. Током хладних зима у региону Шампање, температуре би пале тако ниско да би процес ферментације прерано био заустављен - остављајући нешто преосталог шећера и дормантног квасца. Када би вино било испоручено у Енглеску и флаширано, процес ферментације би се поново покренуо када би време отоплило и вино запечаћено плутаним чепом би почело да ствара притисак угљен диоксидног гаса. Када би се вино отворило, оно би пенило. Године 1662. енглески научник Кристофер Мерит представио је чланак у коме је детаљно приказано како присутност шећера у вину доводи до тога да оно на крају пенуша и да се додавањем шећера вину пре флаширања готово свако вино може учинити да пенушавим. Ово је један од првих познатих извештаја о разумевању процеса газираног вина, који чак сугерише да су британски трговци производили „пенушави шампањац” пре него што су га француски Шампењоси почели намерно правити.[2]

Полупенушаво вино[уреди | уреди извор]

Потпуно пенушава вина, као што је шампањац, обично се продају са притиском од 5 до 6 атм (73 до 88 пси; 510 до 610 кПа) у боци. Ово је више него двоструко већи притисак од оног у аутомобилској гуми. Прописи Европске уније дефинишу пенушаво вино као свако вино са вишком од 3 атмосфере притиска. То укључује немачки Сект, шпански Еспумосо, италијански Спуманте и француска вина Кремант или Мусу. Полупенушава вина се дефинишу као вина са притиском између 1 и 2,5 атмосфере и укључују немачки шприциг, италијански фризанте и француско петијо вино. Количина притиска у вину одређена је количином шећера додатог током фазе тиражирања на почетку секундарне ферментације са више шећера при чему се производи повећана количина гаса угљен-диоксида, а тиме и притисак у вину.[6]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ј. Робинсон (ед) "Тхе Оxфорд Цомпанион то Wине" Тхирд Едитион пп. 656–660 Оxфорд Университy Пресс. 2006. ISBN 978-0-19-860990-2.
  2. ^ а б Т. Стевенсон, ед. Тхе Сотхебy'с Wине Енцyцлопедиа (4тх Едитион) пп. 169–178 Дорлинг Киндерслеy. 2005. ISBN 978-0-7513-3740-2.
  3. ^ D. & П. Кладструп Цхампагне пп. 25 Харпер Цоллинс Публисхер. ISBN 978-0-06-073792-4.
  4. ^ D. & П. Кладструп Цхампагне пп 46–47 Харпер Цоллинс Публисхер. ISBN 978-0-06-073792-4.
  5. ^ С Цларке 1000 Yеарс оф Анноyинг тхе Френцх п179 Бантам Пресс. 2010. ISBN 9780593062722.
  6. ^ Ј. Робинсон (ед.) Тхе Оxфорд Цомпанион то Wине (тхирд ед.), пп. 272–273. Оxфорд Университy Пресс 2006 ISBN 0-19-860990-6.

Литература[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Penušavo vino na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Penušavo_vino&oldid=27676250”