Пет кћери деспота Јована

С Википедије, слободне енциклопедије
Деспот Јован

Пет кћери деспота Јована биле су једини директни потомци Јована Бранковића, српског деспота (1496—1502) рођеног брата деспота Ђорђа Бранковића, од кога је он примио деспотску титулу, и његове супруге Јелене из породице Јакшића.[1]

Деспот Јован[уреди | уреди извор]

Деспот Јован (Јован Бранковић), од 1493. године делио је деспотску титулу са братом Ђорђем, све до 1496. године, када се Ђорђе закалуђерио, и титулу оставио Јовану.

Он је имао сасвим другачије погледе на свет него његов брат Ђорђе. Наиме као задатак свога живота Деспот Јован је схватио да не треба да постом и молитвом стиче себи небеско царство, већ да својом војском победи Турке и да их истера из некадашње деспотовине, и потом се попне на престо својих предака.

Прославио се у борбама са Турцима, својим војничким продорима у Босни, а нарочито код Зворника (Звоника). Припремао је веома опсежне планове да уз помоћ Млетачке републике настави борбу са Турцима до потпуног ослобођења свога народа од њих, али га је смрт спречила у томе 1502. године.

Деспот Јован је и последњи српски деспот из владарске династије Бранковића, који су се осећали као легитимни наследници „светородних Немањића“ и прихватили се ктиторства Хиландара и других светиња чувајући свој народ и веру.

Пет кћери деспота Јована[уреди | уреди извор]

Захваљујући кћерима, јер мушке потомке није имао, деспот Јован је остварио бројне везе по Европи које су успостављене браковима његових пет кћери.[2]

Марија Франкопан[уреди | уреди извор]

Марија Бранковић (1500 - 1540), прва кћи деспота Јована, била је удата за Фердинанда Франкопана, модрушког бискупа, из куће Франкопана

Њена прва кћи Катарина Франкопан, удала се за чувеног хрватског бана и угарског јунака Николу Зрињског (Миклош, гроф Зрињи), који је херојски погинуо у одбрани Сигета од Турака 1561. Из овог брака потиче и последњи Зрински - бан Петар IV, коме је 1621. одрубљена глава због побуне против Хабзбурга.

Њена кћи Катарина рођена је око 1525. у франкопанском дворцу у Озљу. Уданла се 1544. за бана Николу IV. Зринског. Он је с Катарининим братом Стјепаном IV. Франкопан Озаљски склопио уговор о међусобном наследству и помоћи јер Степан није имао дјеце. Тим уговором 16 франкопанских градова и каштела прелази у породицу Зрински. Осим тога, Стјепан IV дарује Катарини још пет градова. Катарина је живела са супругом у Чаковцу и имала је најбројније потомство у читавој франкопанској династији родила је 13 деце. Имала је пуне руке посла око одгајања и бројних имања, па ипак се стигла бавити издаваштвом. Умрла је у 37 години ћивота у Чаковцу. Покопана је у породичној гробници Зринских у Светој Хелени тек након што је Никола IV. погинуо у Сигетској битци.

Јелена Рареш[уреди | уреди извор]

Јелена Рареш са синовима

Јелена Рареш (1502 - 1552) („госпожа Јелена”), друга кћи деспота Јована, била је удата за Петра IV Рареша, господара Молдавије (1527-1547). Из овог брака, потекао је низ молдавско-влашких господара из породица Лапушњеану, Чобан Басараба, Мохила као и пољских великаша и кнежева Потоцки, Јаблоновски, Сапиеха...

Јелена је била велики мецена културе у својој земљи. У Ботоштану саградила је цркву у којој стоји натпис:

У цркви у Сучави сачувани су портрети целокупне Јеленине породице.

Забележено је и то да је Јелена једном приликом помагала супругу да напише молбу султану Сулејману (на српском језику који је у то био језик дипломатске кореспонденције на отоманском двору)...„ са много срџби и жалби” у писму.

Петар Рареш и Јелена Бранковић изродили су петоро деце, три сина и две кћери. Након очеве смрти, два сина су један за другим постале војводе Молдавије: Илија Рареш (1546-1551) и Стефан V Рареш (1551-1552), али су оба изгубили власт у драматичним околностима.

Илија Рареш примио ислам када је као турски вазал проглашен за војводу. Владао је под именом Мехмет. Међутим, ипак је био збачен са престола. Умро је у избеглиштву 1562. године у Сирији.

За разлику од брата, ког су збацили Турци, Стефана Рареша су убили властити бојари 1552, када је истовремено погубљена (удављена) и његова мајка Јелена Бранковић.

I трећи син Јелене Бранковић – Константин изгубио је трагично живот – погубили су га Турци у Цариграду 1554. године. Као да се трагична коб последњих деспота Бранковића продужавала и на њихово даље потомство. Њена кћи Роксанда (умрла 1570) удала се за свог рођака Александру IV Лапушнеануа, који је два пута постајао војвода Молдавије (1552-1561 и 1564-1568). Њихов син, као и унук (Богдан IV и Александру V) су такође постали молдавски „хосподари“ крајем 16. века.

Хана[уреди | уреди извор]

Трећа кћи деспота Јована, звала се Хана и била је удата два пута у тадашњој Пољској. Први муж, био јој је Федор, волински маршал из чувене породице Сангуско, с којим је имала и сина Романа Сангуско - који ће касније постати војвода вроцлавски и литвански ратни атаман. Роман је у петом колену био предак Станислава I Лешчинског, краља Пољске, чија се прелепа кћи Марија Лешчинска удала за Луја XV од Бурбона, краља Француске. По овој линији, и последњи француски краљеви из куће Бурбона, били су потомци Бранковића, односно, Немањића.

Умрла је 1578. године.

Марија Бранковић[уреди | уреди извор]

Четврта кћер деспота Јована, позната и по имену Марија Магдалена, такође је била удата за пољско-литванске великаше. Њен први муж, био је кнез Александар Чарторијски, волински војвода и потомак литванско-пољских и украјинских владара из куће Јагеловича. Као њени потомци, могу да се наведу кнежеви Вишњовјецки, Чарторијски, Сапиеха, Шимкович и други.

Деспина Милица[уреди | уреди извор]

Ктиторски манастир Деспине и Нагоја V у коме данас почивају уз децу
Деспина Милица

Пета кћи деспота Јована, по имену Деспина Милица (1485 - 1554)[а], била је удата за влашког војводу Нагоја V Басарабу с којим је имала петоро деце и потомство у Влашкој и Трасилванији. Басараб Нагој је потицао из бојарске породице Крајовешти. Био је врло образован, покровитељ цркве и оснивач многих манастира. Написао је једно од првих литерарних дела на румунском језику. Ступање у родбинске веуе са српским Бранковићима, који су у себи носили и крв византијских царева, у том историјском периоду била је велика част за православне владаре Влашке и Молдавије.

Деспина је са супругом основала чувени манастир Куртеа де Арђеш у тадашњој влашкој престоници, у коме се и данас може видети њихов ктиторски портрет. Између осталих доброчинстава, Нагој је помогао Максиму и Ангелини Бранковић да подигну манастир Крушедол у Срему. Сачуван је Деспинин вез („фелон”) за цркву у Крушедолу на коме је извезла имена чланова своје породице, с датумом „15. јуни 1519.” (годишњица Косовске битке).[3]

Нагој и Деспина имали су петоро деце - три сина и две кћери. Нагоја је накратко наследио син Јован Теодосије, кога су Турци одвели у Цариград и погубили (1521). На једној икони Богородице, коју је наручила Деспина, стоји натпис:

. Две Нагојеве и Деспинине кћери такође су биле румунске владарке: Роксанда је била удата за Радуа Афуматија (који је пет пута проглашаван за влашког војводу у раздобљу од 1522. до 1529) с којим је имала сина који је такође постао влашки војвода (Раду Илие, владао од 1552. до 1553), док се друга кћи Стана удала за молдавског владара Стефана VI.

Деспина је наџивела и мужа и децу. Закалуђерила се и као монахиња Платонида умрла је 1554. године. Две године након смрти, њене земне остатке влашки митрополит пренео је у ктиторски манастир Куртеа де Арђеш, где и данас почива уз мужа и децу.

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Кнегиња Милица Деспина била је српског порекла, у блиском сродству са племићким кућама Бранковића и Лазаревића. У историографији постоји неколико теорија о њеним родитељима. Неки научници сматрају да је она била једна од кћери српског деспота Јована Бранковића који је умро 1502. године. Други мисле да је била кћерка Јовановог старијег брата, српског деспота Ђорђа Бранковића који је умро 1516. године. Постоје и други ставови о њеном пореклу.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ М. А. Пурковић, Кћери кнеза Лазара, Мелбурн 1957.
  2. ^ „Правила наслеђивања у средњовековној Србији”. СОКОБАЊА | СОКО БАЊА | Званични Информативни центар | Сокоинфо (на језику: српски). Приступљено 2023-01-06. 
  3. ^ Веселин Чајкановић, Мит и религија у Срба, Српска књижевна задруга, Београд, 1973.