Пиколо (инструмент)

С Википедије, слободне енциклопедије
Пиколо
Дрвени дувачки инструменти
Класификација
Хорнбостел–Саксова класификација421.121.12-71
(Аерофон налик на флауту са диркама)
Опсег свирања

Пиколо звучи за једну октаву виши него што је записано.

Звук:
Сродни инструменти

Пиколо (pikkolo италијански за „компактан”, мада је именован по ottavino у Италији)[1] флаута је с половином величине, и припадник је фамилије Дрвених дувачких музичких инструмената.[2][3] Савремени пиколо има углавном исти распортед прстију као и његов већи сродник, стандардна концертна флаута,[4] мада је звук који производи за октаву виши од записаног. Из тог је настао назив ottavino (италијански за „малу октаву“), како се инструмент назива у партитурама италијанских композитора.[5] Такође се назива flauto piccolo или флаутино.

У оркестарском окружењу, свирач пикола често је означен као „пиколо/флаута III“. Већи оркестри су ову позицију одредили као самосталну због захтева из литературе. Пикола су често оркестрирана да дублирају виолине или флауте, додајући сјај и бриљантност целокупном звуку због горе поменуте транспозиције од једне октаве навише. У поставкама концертног бенда, пиколо се скоро увек користи, а део за пиколо је готово увек доступан.

Традитионална употреба[уреди | уреди извор]

Свирање пикола
Француски пиколо из раног 19. века у D молу.

Историјски, пиколо није имао дирке, али не треба га мешати са фрулом, која је традиционално једноделна, има мањи цилиндрични отвор и производи оштрији звук.

Мит је да је један од најранијих комада који је користио пиколо била Симфонија бр. 5 у C-молу Лудвига ван Бетовена, премијерно изведена децембра 1808.[6][7] Иако га ни Јозеф Хајдн, ни Волфганг Амадеус Моцарт нису користили у својим симфонијама, неки од њихових савременика су то чинили, укључујући Франз Антон Хофмајстер, Франц Ксавер Зјусмајер и Мајкл Хајдн.[8] Такође, Моцарт је пиколо користио у својој опери Идоменео. Оркестарске опере у Паризу су понекад укључивале мале попречне флауте у октави већ 1735. године, како показују постојеће партитуре Жан-Филипа Рамоа.[8]

Пикола се сада углавном производе у кључу C. Почетком 20. века пикола су се производила у D, јер су била ранији модел савременог пиколоа.[9] Управо за овај D пиколо, Џон Филип Суза је написао чувени соло у финалном понављању завршне секције (трија) свог марша „Звезде и пруге заувек“.

Иако су некада прављена од дрвета, стакла или слоноваче, пикола се данас праве од пластике, резина, месинга, никал сребра, сребра и разних врста тврдог дрвета, најчешће гренадиле. Фино израђена пикола често су доступни са разним опцијама сличним флаути, као што је механизам развојеног-Е. Већина пикола има конусно тело са цилиндричном главом, што је налик барокној флаути и каснијим флаутама пре популаризације боемске флауте која се користи у модерним флаутама.

Репертоар[уреди | уреди извор]

Пиколо са телом од ебановине[10][11] и сребрним чеоним спојем.

Постоји читав низ композиција само за пиколо. Њих су напиали композитори као што су Самјуел Адлер,[12][13] Мигуел дел Агила,[14][15] Роберт Дик, Мајкл Исаксон, Дејвид Леб, Стивен Хаф, Поли Молер, Винсент Персичети и Карлхајнц Штокхаузен.

Репертоар за пиколо и клавир, знатан део чега су сонате, компоновали су Мигуел дел Агила, Роберт Бакса, Роберт Бизер, Роб ду Боис, Хауард Џ. Бас, Јуџин Дамар, Пјер Макс Дубва, Рејмонд Гујот, Лоуел Либерман, Питер Шикеле, Мајкл Дугерти и Гари Шокер.

Концерте за пиколо су компоновали између осталих: Лоуел Либерман, сер Питер Максвел Дејвис, Тод Гудман,[16] Мартин Амлин,[17] Вил Геј Ботје,[18] Брус Бротон, Валентино Бучи, Авнер Дорман,[19] Жан До, Мајкл Истон,[20] Игл Хавланд, Гус Јансен, Даниел Пинкам и Џеф Манукијан.

Поред тога, сада постоји избор камерне музике која користи пиколо. Један пример је Штокхаузенов Цунгеншпицентанц, за пиколо и два еуфонијума (или један синтесајзер), са опционим перкусионистом и плесачем. Други су Џорџ Крамови Мадригали, књига II за сопран, флауту (дуплирање пиколо / алт флаута), и удараљке. Остали примери укључују трио за пиколо, контрафагот и клавир „Шта се дешава са сузама“ Стивена Хафа, Квинтет за пиколо и гудачки квартет Грејам Вотерхауса и Маламбо за пиколо, контрабас и клавир Мигуел дел Агиле. Постоји неколико триа за три пикола, укључујући Quelque Chose canadienne (Нешто канадско) Нанси Норс и Птичији танго Црт Сојар Воглара за три пикола са клавиром. Дух Петрушке за осам пикола Мелвина Лауфа млађег и Una piccolo sinfonia za devet pikola Metjua Kinga su još dva primera.

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Piccolo”. Merriam-Webster. Приступљено 2012-05-26. 
  2. ^ "Woodwind" Encyclopædia Britannica Online.
  3. ^ Carroll, Paul “Baroque Woodwind instruments” p. 45. Aldershot, Hants, England: Ashgate, 1999
  4. ^ „Transverse flute”. The Free Dictionary By Farlex. Приступљено 2012-05-26. 
  5. ^ „The Names of Instruments and Voices in English, French, German, Italian, Russian1, and Spanish”. Yale University Music Library. Приступљено 2012-05-26. 
  6. ^ Schauffler, Robert Haven (1933). Beethoven: The Man Who Freed Music. Garden City, New York: Doubleday, Doran, & Company. стр. 211. 
  7. ^ Hopkins, Antony (1977). The Nine Symphonies of Beethoven. Scolar Press. ISBN 1-85928-246-6. 
  8. ^ а б Nourse, Nancy (април 2008). „The Symphonic Debutante Piccolo: Was it Really Beethoven's Fifth?”. Flute Focus (14): 26—29. 
  9. ^ Hanlon, Keith D. (2017). The Piccolo in the 21st Century: History, Construction, and Modern Pedagogical Resources (Doctor of Musical Arts in Flute Performance). West Virginia University. doi:10.33915/etd.5756Слободан приступ. ProQuest 1947737021. 
  10. ^ „Gaboon Ebony”. www.wood-database.com/ Lumber Identification (Hardwoods). The Wood Database. Приступљено 2016-12-11. 
  11. ^ Beekes, R. S. P.; van Beek, Lucien (2009). Etymological Dictionary of Greek. Leiden: Brill. стр. 368. ISBN 978-90-04-17418-4. 
  12. ^ „Adler, Samuel”. Milken Archive of Jewish Music. Приступљено 2. 8. 2015. 
  13. ^ The Harvard Biographical Dictionary of Music Editor Don Michael Randel, Belknap Press of Harvard University, Cambridge, 1996 p. 6 ISBN 0-674-37299-9
  14. ^ „Articles about Miguel Del Aguila – latimes”. articles.latimes.com (на језику: енглески). Приступљено 2017-03-28. 
  15. ^ „Sound Investments: The Commissioning Portfolio of Kathryn Gould” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 18. 05. 2017. г. Приступљено 2017-03-28. 
  16. ^ „Todd Goodman: Composer”. Quincy Symphony Orchestra Association. Архивирано из оригинала 2009-04-17. г. Приступљено 2009-06-13. 
  17. ^ Martin Amlin Архивирано 2013-12-15 на сајту Wayback Machine page of Presser website.
  18. ^ „Will Gay Bottje”. American Composers Alliance. 19. 2. 2009. 
  19. ^ Avner Dorman on the Cabrillo Music Festival website. Архивирано јул 24, 2009 на сајту Wayback Machine
  20. ^ Цонцерто фор Пиццоло, Перцуссион анд Стрингс, Аустралиан Мусиц Центре паге.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]