Подаци (рачунарство)

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Разни типови података који се могу визуелизовати путем рачунарског уређаја

Подаци су свака секвенца од једног или више симбола којој је дато значење одређеним актима тумачења. Подацима је неопходна интерпретација да би постали информације. За превођење података у информације мора се узети у обзир неколико познатих фактора. Укључене факторе одређује креатор података и жељене информације. Израз метаподаци користи се за референцирање података о датим подацима. Метаподаци могу да буду подразумевани, прецизирани или дати. Подаци који се односе на физичке догађаје или процесе такође имају временску компоненту. У скоро свим случајевима ова временска компонента се подразумева. То је случај када уређај попут записивача температуре прима податке од температурног сензора. Када се температура прими претпоставља се да подаци имају временску референцу „сада“. Стога уређај заједно бележи датум, време и температуру. Када записивач података извештава температуре, мора се такође известити датум и време (метаподаци) за сваку температуру.

Дигитални подаци су подаци који су представљени помоћу система бинарних бројева од јединица (1) и нула (0), за разлику од аналогног представљања. У модерним рачунарским системима (после 1960) сви подаци су дигитални. Подаци у рачунару се у већини случајева крећу као паралелни подаци. Подаци који се крећу ка рачунару или са њега углавном се крећу као серијски подаци. Погледајте паралелну комуникацију и серијску комуникацију. Подаци добијени са аналогног уређаја, као што је температурни сензор, морају проћи кроз „претварач аналогног у дигитално” или „АДЦ” (погледајте аналогно дигитални конвертор) да би се претворили аналогни подаци у дигиталне податке.

Подаци који представљају количине, знакове или симболе над којима рачунар обавља операције похрањују се и бележе на магнетним, оптичким или механичким медијумима за снимање и преносе у облику дигиталних електричних сигнала.[1]

Програм је сет података који се састоје од серије кодираних софтверских инструкција за контролисање операција компјутера или друге машине.[2] Елементи физичке меморије рачунара састоје се од адресе и бајтова/речи за чување података. Дигитални подаци често се чувају у релацијским базама података, као табеле или SQL базе података, и генерално се могу представити као апстрактни парови кључ/вредност.

Подаци се могу организовати у много различитих типова структура података, укључујући низове, графове и објекте. Структуре података могу да складиште податке различитих типова, укључујући бројеве, ниске, као и друге структуре података. Подаци улазе и излазе из рачунара преко периферних уређаја.

У алтернативној употреби, бинарне датотеке (које нису читљиве људима) понекад се називају „подацима”, за разлику од „текста” који се може читати.[3] Укупна количина дигиталних података у 2007. години процењена је на 281 милијарди гигабајта (= 281 ексабајта).[4][5] Дигитални подаци долазе у ова три стања: подаци у мировању, подаци у транзиту и подаци у употреби.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „дата”. Оxфорд Дицтионариес. Архивирано из оригинала на датум 6. 10. 2012. Приступљено 11. 10. 2012. 
  2. ^ „цомпутер програм”. Тхе Оxфорд Поцкет Дицтионарy оф Цуррент Енглисх. Архивирано из оригинала на датум 28. 11. 2011. Приступљено 11. 10. 2012. 
  3. ^ „филе(1)”. ОпенБСД Мануал Пагес. 24. 12. 2015. Архивирано из оригинала на датум 5. 2. 2018. Приступљено 4. 2. 2018. 
  4. ^ Паул, Рyан (12. 3. 2008). „Студy: амоунт оф дигитал инфо > глобал стораге цапацитy”. Арс Тецхницс. Архивирано из оригинала на датум 13. 3. 2008. Приступљено 12. 3. 2008. 
  5. ^ Гантз, Јохн Ф.; et al. (2008). „Тхе Диверсе анд Еxплодинг Дигитал Универсе”. Интернатионал Дата Цорпоратион виа ЕМЦ. Архивирано из оригинала на датум 11. 3. 2008. Приступљено 12. 3. 2008. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]