Подморска планина

Подморска планина је велики копнени геолошки облик који се уздиже с океанског дна, али не допире до водене површине (нивоа мора), и самим тим није острво, хрид или литица. Подморске планине се обично формирају од изумрлих вулкана који се нагло уздижу и обично се налазе уздигнути са морског дна до висине од 1.000—4.000 м (3.300—13.100 фт). Њих океанографи дефинишу као независне карактеристике које се уздижу до најмање 1.000 м (3.281 фт) изнад морског дна, карактеристичног коничног облика.^[1] Врхови се често налазе стотинама до хиљадама метара испод површине, те се стога сматра да су унутар дубоког мора.^[2] Током њихове еволуције у геолошком временском распону, највеће подморске планине могу досећи морску површину, где дејством таласа долази до ерозије врха и формирања равне површине. Након што се слегну и потону испод морске површине, такве се подморске планине равних врхова називају „гијоти”" или „стоне планине”.^[1]

Земљини океани садрже више од 14.500 идентификованих подморских планина,^[3] од којих је мапирано 9.951 подводних планина и 283 гијота, укупне површине 8.796.150 км² (3.396.210 сq ми),^[4] али само неколико њих су научници детаљно проучили. Подморске планине и гијоти су најбројнији у Северном Тихом океану, и следе карактеристичан еволутивни образац ерупције, накупљања, слезања и ерозије. Последњих година примећено је неколико активних подморских планина, на пример Лоихи на Хавајским острвима.

Због свог обиља, подморске планине су један од најчешћих морских екосистема на свету. Интеракције између подморских планина и подводних струја, као и њихов издигнут положај у води, привлаче планктон, корале, рибе и морске сисаре. Њихов агрегациони ефекат запазила је привредна риболовна индустрија, а многе подморске планине подржавају екстензивни риболов. Постоји дугорочна забринутост због негативног утицаја риболова на екосистеме подморских планина, и добро су документовани случајеви опадања залиха, на пример рибље врсте Hoplostethus atlanticus. Око 95% еколошке штете наноси се повлачењем мрежа по дну, чиме се читави екосистеми уклањају са подморских планина.

Због њиховог великог броја, многи региони подземних планина још увек нису адекватно проучени, а знатан број њих није ни мапиран. Батиметрија и сателитска алтиметрија су две водеће технологије које се примењују на прикупљању недосајућих информација. Било је случајева да су морнаричка пловила ударила у необележене подморске планине; на пример, Мирфилдова подморска планина је названа по броду који је ударио у њу 1973. године. Међутим, највећа опасност од подморских планина су урушавања бочних делова; како старе, екструзије које задиру у подморске планине врше притисак на њихове бочне делове, изазивајући клизишта која могу створити масивне цунамије.

Географија[уреди | уреди извор]

Морске планине се могу наћи у сваком океанском басену на свету, и изузетно су широко дистрибуиране у погледу величина и старости. Подморска планина је технички дефинисана као изоловани успон на елевацији од 1.000 м (3.281 фт) или више од околног морског дна, и са ограниченом површином врха,^[5] конусног облика.^[1] Постоји више од 14.500 подморских планина.^[3] Поред подморских планина, у светским океанима постоји више од 80.000 малих брежуљака, гребена и брда испод 1.000 м висине^[4]

Већина подморских планина је вулканског порекла и стога се обично налазе на океанској кори близу средњеокеанских гребена, плаштних перјаница и острвских лукова. Свеукупно, покривеност подморским планинама и гујотима је највећа као пропорција површине морског дна у северном Тихом океану, где сачињава 4,39% тог океанског региона. Арктички океан има само 16 подводних планина и нема гујота, а Средоземно и Црно море заједно имају само 23 подморске планине и 2 гјота. Тотал од 9.951 подморских планина, које су мапиране, покрива површину од 8.088.550 км² (3.123.010 сq ми). Подморске планине имају просечну површину од 790 км² (310 сq ми), са најмањим подморским планинама у Арктичком океану и Средоземном и Црном мору, док се највећа средња величина подморских планина јавља у Индијском океану од 890 км² (340 сq ми). Највећа подморска планина има површину од 15.500 км² (6.000 сq ми) и налази се у северном Пацифику. Гујоти покривају укупну површину од 707.600 км² (273.200 сq ми) и имају просечну површину од 2.500 км² (970 сq ми), што је двоструко више од просечне величине подморских планина. Скоро 50% површине гујота и 42% броја гујота налази се у северном Тихом океану, покривајући 342,070 км² (132,074 сq ми). Највећа три гујота налазе се у северном Пацифику: Куко гујот (процењен на 24.600 км² (9.500 сq ми)), Суико гујот (процењен на 20.220 км² (7.810 сq ми)) и Палада гујот (процењен на 13.680 км² (5.280 сq ми)).^[4]

Груписање[уреди | уреди извор]

Морске планине се често налазе у групама или потопљеним архипелазима, класичан пример су Царске поморске планине, продужетак Хавајских острва. Настале су пре неколико милионима година вулканизмом, и од тада су се спустиле далеко испод нивоа мора. Овај дуги ланац острва и подморских планина протеже се хиљадама километара северозападно од острва Хаваји.

Постоји више подморских планина у Тихом океану него у Атлантику, а њихова дистрибуција се може описати као да се састоји од неколико издужених ланаца подводних планина који се наслањају на мање или више насумичну позадину.^[6] Ланци подморских планина јављају се у сва три главна океанска слива, при чему Пацифик има највећи број и најобимније ланце подводних планина. Ово укључује Хавајске (Царске), Маријанске, Гилбертове, Туомоту и Аустралске морске планине (и групе острва) у северном Пацифику и гребене Луисвил и Сала и Гомез у јужном Тихом океану. У северном Атлантском океану, подморске планине Нове Енглеске протежу се од источне обале Сједињених Држава до средњег океанског гребена. Крајг и Сандвел^[6] су приметили да се скупови већих атлантских подморских планина обично повезују са другим доказима активности жаришта, као што су Валвисов гребен, Виторија-Триндејд гребен, Бермудска острва и Зеленортска острва. Средњоатлантски гребен и гребени који се шире у Индијском океану такође су повезани са обилским подморским планинама.^[7] Иначе, подводне планине обично не формирају карактеристичне ланце у Индијском и Јужном океану, већ се чини да је њихова дистрибуција мање-више насумична.

Изоловане подморске планине и оне без јасног вулканског порекла су мање уобичајене; примери укључују Болонс, Ератостен, Аксијал и Горинџ венац.^[8]

Када би се све познате морске планине сабрале у једну област, оне би направиле рељеф величине Европе.^[9] Њихова укупна бројност чини их једном од најчешћих и најмање изучених морских структура и биома на Земљи,^[10] својеврсном истраживачком границом.^[11]

Референце[уреди | уреди извор]

^ ^а ^б ^в ИХО, 2008. Стандардизатион оф Ундерсеа Феатуре Намес: Гуиделинес Пропосал форм Терминологy, 4тх ед. Интернатионал Хyдрограпхиц Органисатион анд Интерговернментал Оцеанограпхиц Цоммиссион, Монацо.
^ Нyбаккен, Јамес W. анд Бертнесс, Марк D., 2008. Марине Биологy: Ан Ецологицал Аппроацх. Сиxтх Едитион. Бењамин Цуммингс, Сан Францисцо
^ ^а ^б Wаттс, Т. (2019). „Сциенце, Сеамоунтс анд Социетy”. Геосциентист. Аугуст 2019: 10—16.
^ ^а ^б ^в Харрис, П.Т., МацМиллан-Лаwлер, M., Рупп, Ј., Бакер, Е.К., 2014. Геоморпхологy оф тхе оцеанс. Марине Геологy 352, 4–24
^ „Сеамоунт”. Енцyцлопедиа оф Еартх. 9. 12. 2008. Приступљено 24. 7. 2010.
^ ^а ^б Цраиг, C.Х.; Сандwелл, D.Т. (1988). „Глобал дистрибутион оф сеамоунтс фром Сеасат профилес”. Јоурнал оф Геопхyсицал Ресеарцх. 93 (Б9): 10408—410, 420. Бибцоде:1988ЈГР....9310408Ц. дои:10.1029/јб093иб09п10408.
^ Китцхингман, А., Лаи, С., 2004. Инференцес он Потентиал Сеамоунт Лоцатионс фром Мид-Ресолутион Батхyметриц Дата. ин: Морато, Т., Паулy, D. (Едс.), ФЦРР Сеамоунтс: Биодиверситy анд Фисхериес. Фисхериес Центре Ресеарцх Репортс. Университy оф Бритисх Цолумбиа, Ванвоувер, БЦ, пагес 7–12.
^ Кеатинг, Барбара Х.; Фрyер, Патрициа; Батиза, Родеy; Боехлерт, Георге W. (1987), „Сеамоунтс, Исландс, анд Атоллс”, Wасхингтон DC Америцан Геопхyсицал Унион Геопхyсицал Монограпх Сериес, Геопхyсицал Монограпх Сериес, Америцан Геопхyсицал Унион, 43, Бибцоде:1987ГМС....43.....К, ИСБН 9781118664209, дои:10.1029/ГМ043 
^ „Сеамоунт Сциентистс Оффер Неw Цомпрехенсиве Виеw оф Дееп-Сеа Моунтаинс”. СциенцеДаилy. 23. 2. 2010. Приступљено 25. 7. 2010.
^ „Сеамоунтс Идентифиед ас Сигнифицант, Унеxплоред Территорy”. СциенцеДирецт. 30. 4. 2010. Приступљено 25. 7. 2010.
^ Хуберт Страудигал; Давид А Цлауге. „Тхе Геологицал Хисторy оф Дееп-Сеа Волцаноес: Биоспхере, Хyдроспхере, анд Литхоспхере Интерацтионс” (ПДФ). Оцеанограпхy. Сеамоунтс Специал Иссуе. 32 (1). Архивирано из оригинала (ПДФ) 13. 6. 2010. г. Приступљено 25. 7. 2010.

Литература[уреди | уреди извор]

Кеатинг, Б.Х., Фрyер, П., Батиза, Р., Боехлерт, Г.W. (Едс.), 1987: Сеамоунтс, исландс анд атоллс. Геопхyс. Моногр. 43:319–334.
Менард, Х.W. (1964). Марине Геологy оф тхе Пацифиц. Интернатионал Сериес ин тхе Еартх Сциенцес. МцГраw-Хилл, Неw Yорк, 271 пп.
Цларк, M. Р.; Роwден, А. А.; Сцхлацхер, Т.; Wиллиамс, А.; Цонсалвеy, M.; Стоцкс, К. I.; Рогерс, А. D.; О'Хара, Т. D.; Wхите, M.; Сханк, Т. M.; Халл-Спенцер, Ј. M. (2010). „Тхе Ецологy оф Сеамоунтс: Струцтуре, Фунцтион, анд Хуман Импацтс”. Аннуал Ревиеw оф Марине Сциенце. 2: 253—278. Бибцоде:2010АРМС....2..253Ц. ПМИД 21141665. дои:10.1146/аннурев-марине-120308-081109. хдл:10026.1/1339 .
Рицхер де Форгес; Ј. Антхонy Кослоw & Г. C. Б. Пооре (22. 6. 2000). „Диверситy анд ендемисм оф тхе бентхиц сеамоунт фауна ин тхе соутхwест Пацифиц”. Натуре. 405 (6789): 944—947. ПМИД 10879534. дои:10.1038/35016066.
Кослоw, Ј.А. (1997). „Сеамоунтс анд тхе ецологy оф дееп-сеа фисхериес”. Ам. Сци. 85 (2): 168—176. Бибцоде:1997АмСци..85..168К.
Лундстен, L; МцЦлаин, ЦР; Баррy, ЈП; Цаиллиет, ГМ; Цлагуе, ДА; ДеВогелаере, АП (2009). „Ицхтхyофауна он Тхрее Сеамоунтс офф Соутхерн анд Централ Цалифорниа, УСА”. Марине Ецологy Прогресс Сериес. 389: 223—232. Бибцоде:2009МЕПС..389..223Л. дои:10.3354/мепс08181 .
Питцхер, Т.Ј., Морато, Т., Харт, П.Ј.Б., Цларк, M.Р., Хагган, Н. анд Сантос, Р.С. (едс) (2007). "Сеамоунтс: Ецологy, Фисхериес анд Цонсерватион". Фисх анд Аqуатиц Ресоурцес Сериес 12, Блацкwелл, Оxфорд, УК. 527пп. ISBN 978-1-4051-3343-2
„Plates vs. Plumes: A Geological Controversy”. Wiley-Blackwell. октобар 2010.
Boschi, L.; Becker, T.W.; Steinberger, B. (2007). „Mantle plumes: Dynamic models and seismic images” (PDF). Geochemistry, Geophysics, Geosystems. 8 (Q10006): Q10006. Bibcode:2007GGG.....810006B. ISSN 1525-2027. doi:10.1029/2007GC001733 . Архивирано из оригинала (PDF) 17. 04. 2020. г. Приступљено 25. 05. 2023.
Clouard, Valérie; Gerbault, Muriel (2007). „Break-up spots: Could the Pacific open as a consequence of plate kinematics?” (PDF). Earth and Planetary Science Letters. 265 (1–2): 195. Bibcode:2008E&PSL.265..195C. doi:10.1016/j.epsl.2007.10.013.
„Towards A Better Understanding Of Hot Spot Volcanism”. ScienceDaily. 4. 2. 2008.
W. J. Morgan (5. 3. 1971). „Convection Plumes in the Lower Mantle”. Nature. 230 (5288): 42—43. Bibcode:1971Natur.230...42M. S2CID 4145715. doi:10.1038/230042a0.
Foulger, G.R. (2010). Plates vs. Plumes: A Geological Controversy. Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-4051-6148-0.
Wilson, J. Tuzo (1963). „A possible origin of the Hawaiian Islands” (PDF). Canadian Journal of Physics. 41 (6): 863—870. Bibcode:1963CaJPh..41..863W. doi:10.1139/p63-094.
„Hotspots: Mantle thermal plumes”. United States Geological Survey. 5. 5. 1999. Приступљено 2008-05-15.
Wright, Laura (новембар 2000). „Earth's interior: Raising hot spots”. Geotimes. American Geological Institute. Приступљено 15. 6. 2008.
Donald Hyndman; David Hyndman (1 January 2016). Natural Hazards and Disasters. Cengage Learning. pp. 44–. ISBN 978-1-305-88818-0.
Wолфганг Фрисцх; Мартин Месцхеде; Роналд C. Блакеy (2 Новембер 2010). Плате Тецтоницс: Цонтинентал Дрифт анд Моунтаин Буилдинг. Спрингер Сциенце & Бусинесс Медиа. пп. 87–. ISBN 978-3-540-76504-2.
Holbek, Peter (новембар 1983). „Report on Preliminary Geology and Geochemistry of the Ilga Claim Group” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 12. 01. 2014. г. Приступљено 15. 6. 2008.
Mainak Choudhuri; Michal Nemčok (22 August 2016). Mantle Plumes and Their Effects. Springer. pp. 18–. ISBN 978-3-319-44239-6
Wеи, Сонгqиао Схаwн; Схеарер, Петер M.; Литхгоw-Бертеллони, Царолина; Стиxруде, Ларс; Тиан, Донгдонг (2020-11-20). „Оцеаниц платеау оф тхе Хаwаииан мантле плуме хеад субдуцтед то тхе уппермост лоwер мантле”. Сциенце (на језику: енглески). 370 (6519): 983—987. Бибцоде:2020Сци...370..983W. ИССН 0036-8075. С2ЦИД 227059993. дои:10.1126/сциенце.абд0312.
Цоуртиллот, V.; Даваиллие, А.; Бессе, Ј.; Стоцк, Ј. (2003). „Тхрее дистинцт тyпес оф хотспотс ин тхе Еартх'с мантле”. Еартх Планет. Сци. Летт. 205 (3–4): 295—308. Бибцоде:2003Е&ПСЛ.205..295Ц. ЦитеСеерX 10.1.1.693.6042 . дои:10.1016/С0012-821X(02)01048-8.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Географија и геологија

Earthref Seamount Catalogue. A database of seamount maps and catalogue listings.
Volcanic History of Seamounts in the Gulf of Alaska.
The giant Ruatoria debris avalanche on the northern Hikurangi margin, New Zealand Архивирано на сајту Wayback Machine (16. јул 2010). Aftermath of a seamount carving into the far side of a subduction trench.
Evolution of Hawaiian volcanoes Архивирано на сајту Wayback Machine (8. фебруар 2012). The life cycle of seamounts was originally observed off of the Hawaiian arc.
How Volcanoes Work: Lava and Water. An explanation of the different types of lava-water interactions.

Екологија

A review of the effects of seamounts on biological processes. NOAA paper.
Mountains in the Sea, a volume on the biological and geological effects of seamounts, available fully online.
SeamountsOnline, seamount biology database.
Vulnerability of deep sea corals to fishing on seamounts beyond areas of national jurisdiction Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2007), United Nations Environment Program.

[IHO_2008-1] а ^б ^в ИХО, 2008. Стандардизатион оф Ундерсеа Феатуре Намес: Гуиделинес Пропосал форм Терминологy, 4тх ед. Интернатионал Хyдрограпхиц Органисатион анд Интерговернментал Оцеанограпхиц Цоммиссион, Монацо.

[2] Нyбаккен, Јамес W. анд Бертнесс, Марк D., 2008. Марине Биологy: Ан Ецологицал Аппроацх. Сиxтх Едитион. Бењамин Цуммингс, Сан Францисцо

[Watts2019-3] а ^б Wаттс, Т. (2019). „Сциенце, Сеамоунтс анд Социетy”. Геосциентист. Аугуст 2019: 10—16.

[Harris,_P.T._2014-4] а ^б ^в Харрис, П.Т., МацМиллан-Лаwлер, M., Рупп, Ј., Бакер, Е.К., 2014. Геоморпхологy оф тхе оцеанс. Марине Геологy 352, 4–24

[EoE-seamount-5] „Сеамоунт”. Енцyцлопедиа оф Еартх. 9. 12. 2008. Приступљено 24. 7. 2010.

[Craig,_C.H._1988-6] а ^б Цраиг, C.Х.; Сандwелл, D.Т. (1988). „Глобал дистрибутион оф сеамоунтс фром Сеасат профилес”. Јоурнал оф Геопхyсицал Ресеарцх. 93 (Б9): 10408—410, 420. Бибцоде:1988ЈГР....9310408Ц. дои:10.1029/јб093иб09п10408.

[7] Китцхингман, А., Лаи, С., 2004. Инференцес он Потентиал Сеамоунт Лоцатионс фром Мид-Ресолутион Батхyметриц Дата. ин: Морато, Т., Паулy, D. (Едс.), ФЦРР Сеамоунтс: Биодиверситy анд Фисхериес. Фисхериес Центре Ресеарцх Репортс. Университy оф Бритисх Цолумбиа, Ванвоувер, БЦ, пагес 7–12.

[agu-8] Кеатинг, Барбара Х.; Фрyер, Патрициа; Батиза, Родеy; Боехлерт, Георге W. (1987), „Сеамоунтс, Исландс, анд Атоллс”, Wасхингтон DC Америцан Геопхyсицал Унион Геопхyсицал Монограпх Сериес, Геопхyсицал Монограпх Сериес, Америцан Геопхyсицал Унион, 43, Бибцоде:1987ГМС....43.....К, ИСБН 9781118664209, дои:10.1029/ГМ043 

[seasci-9] „Сеамоунт Сциентистс Оффер Неw Цомпрехенсиве Виеw оф Дееп-Сеа Моунтаинс”. СциенцеДаилy. 23. 2. 2010. Приступљено 25. 7. 2010.

[seasci-sig-10] „Сеамоунтс Идентифиед ас Сигнифицант, Унеxплоред Территорy”. СциенцеДирецт. 30. 4. 2010. Приступљено 25. 7. 2010.

[oceanography-geo-11] Хуберт Страудигал; Давид А Цлауге. „Тхе Геологицал Хисторy оф Дееп-Сеа Волцаноес: Биоспхере, Хyдроспхере, анд Литхоспхере Интерацтионс” (ПДФ). Оцеанограпхy. Сеамоунтс Специал Иссуе. 32 (1). Архивирано из оригинала (ПДФ) 13. 6. 2010. г. Приступљено 25. 7. 2010.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]