Појата

С Википедије, слободне енциклопедије
Појата грађена са зидовима од плетера

Појата је име за тип колибе на сељачком домаћинству, која сељацима служи као складиште за алат, или амбар за житарице или као просторија за спремање сена.[1] Појате су се као и колибе градиле и покривале разним материјалима, најчешће онима којима је поједини крај обилувао, а то су дрво (у појасу појасу умерене климе), камен (по Медитерану), блато, трава и слични материјали.

У Северној Америци, појата се односи на објекте у којима се налази стока, укључујући говеда и коње, као и опрема и сточну храну, а често и жито.[2] Због тога се појата штала често квалификује нпр. појата за дуван, појата за млеко, штала за краве, штала за овце, појата за кромпир. На Британским острвима, термин штала је ограничен углавном на структуре за складиштење неомлаћених житарица и сточне хране, термини бyре или схиппон се примењују на склоништа за краве, док се коњи држе у зградама познатим као штале.[2][3] У континенталној Европи, међутим, појате су често биле део интегрисаних структура познатих као бyре-дwеллинг (или хоусебарн у америчкој литератури). Поред тога, појате се могу користити за складиштење опреме, као наткривено радно место и за активности као што је вршидба.

Етимологија[уреди | уреди извор]

Појата је врло стара реч, која је у црквенословенском значила кров куће. Поједини лингвисти као Фран Миклошич мислили су да има исту етимологију као реч јата (шатор), док су други као Петар Скок мислили да има порекло у предроманској baita (кућерак).

Постоји и мишљење да је у славенски ушла из трачкога; baita, баите (шатор од коже) и из грчког baitës (загрејан простор).[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Модерна појата се углавном развила из средњовековне десетне појате, обично познате као штала за десетину или манастирска штала. Ово је, пак, проистекло из градитељске традиције из 12. века, која се такође примењивала у халама и црквеним зградама. У 15. веку неколико хиљада ових огромних појата налазило се у западној Европи. Током времена, њен начин градње су усвојила нормална газдинства и постепено се проширила на једноставније грађевине и друга рурална подручја. По правилу пролаyна појата је имала велика улазна врата и пролазни ходник за натоварене вагоне. Подови за складиштење између централних стубова или у пролазима били су познати као заливи.[4]

Главни типови били су велике појате са бочним пролазима, компактне појате са централним улазом и мање појате са попречним пролазом. Ове последње су се прошириле и на источну Европу. Кад год су се постављали камени зидови, дрвени оквир је често уступао место једнобродним зградама. Посебан тип били су настамбе, које су обухватале стамбене просторе, бачве и штале, као што су Фризијска сеоска кућа или Заливска кућа и Шварцвалдска кућа. Нису све, међутим, еволуирале из средњовековне појате. Други типови потичу из праисторијске дуге куће или других грађевинских традиција. Једна од ових потоњих била је нисконемачка (саланска) кућа, у којој је летина чувана на тавану.[5] У многим случајевима, колонијална појата Новог света еволуирала је из доњонемачке куће, коју су колонисти прве генерације из Холандије и Немачке трансформисали у праву појату.[6]

Конструкција[уреди | уреди извор]

Костур коњске појате од стубова и греду непосредно након подизања
Томас Ранк Раундова појата у округу Фајет, Индијана, САД

У Јоркшир Далесу, у Енглеској, појате, локално познате као стаје, биле су изграђене од двоструких камених зидова.[7] У САД-у су се старије појате градиле од грађе отесане из дрвећа на фарми и грађене као стаје од балвана или дрвени оквир, иако су се камене стаје понекад градиле у подручјима где је камен био јефтинији грађевински материјал. Средином до касног 19. стољећа у САД-у, методе уоквиривања штала почеле су се удаљавати од традиционалног дрвеног оквира на зграде с „уоквиреним решеткама” или „уоквиреним даскама”. Амбари уоквирени решеткама или даскама смањили су количину потребне грађе користећи димензионирано дрво за рогове, греде, а понекад и решетке.[8] Спојеви су се почели причвршћивати вијцима или чавлима уместо урезима и клиновима. Изумитељ и носитељ патента за Џенингс појату тврдио је да је његов дизајн користио мање дрва, мање рада, мање времена и имао мање трошкове изградње, те да је издржљив и даје више простора за складиштење сена.[9] Механизација на фарми, боља транспортна инфраструктура и нова технологија попут виле за сено постављене на возило придонели су потреби за већим, отворенијим појатама. Пилане које су користиле парну снагу могле су производити мање комаде дрва по приступачној цени, а машински направљени ексери су били знатно мање скупљи од ручно израђених (кованих) ексера. Бетонски блок почео се користити за појате почетком 20. века у САД.[10]

Модерне појате су типичније челичне зграде. Отприлике од 1900. до 1940. у северном САД изграђено је много великих млекарских појата. Оне обично имају гамбрелне кровове или кровове с куковима како би се максимизирала величина сеника изнад крова млекаре и постале су повезане с популарном сликом фарме млечних крава. Појате које су биле уобичајене за пшенични појас омогућавале су држање великог броја вучних коња као што су Клајдсдејл или Перчеронс. Ове велике дрвене стаје, посебно кад су биле напуњене сеном, могле су изазвати спектакуларне пожаре који су обично били потпуни губици за пољопривреднике. С појавом балирки постало је могуће складиштити сено и сламу на отвореном у стогове окружене изораном ватрогасном браном. Многе стаје у северним Сједињеним Државама обојене су у црвену боју с белим рубом. Један од могућих разлога за то је тај што је фери оксид, који се користи за стварање црвене боје, био најјефтинија и најдоступнија хемикалија за пољопривреднике у Новој Енглеској и оближњим подручјима. Други могући разлог је тај што жељезни оксид дјелује као конзерванс[11] те би бојање појате њиме помогло у заштити структуре. У Скандинавији је широко распрострањен обичај бојања штала у црвено с белим украсима. Особито у Шведској фалу црвена с белим рубовима традиционална је боја већине дрвених зграда.

Галерија слика[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Појата (теза, потлеушица) (на језику: енглески). Слободна Далмација. Приступљено 10. 1. 2018. 
  2. ^ а б Аллен Г. Нобле, Традитионал Буилдингс: А Глобал Сурвеy оф Струцтурал Формс анд Цултурал Фунцтионс (Неw Yорк: Таурис, 2007), 30.
  3. ^ „Бyре | Дефине Бyре ат Дицтионарy.цом”. Дицтионарy.референце.цом. Архивирано из оригинала 2012-11-02. г. Приступљено 2012-12-08. 
  4. ^ Малцолм Кирк, Тхе Барн. Силент Спацес, Лондон 1994; Грахам Хугхес, Барнс оф Рурал Бритаин, Лондон 1985; Wалтер Хорн, 'Он тхе Оригинс оф тхе Медиевал Баy Сyстем', ин: Јоурнал оф тхе Социетy оф Арцхитецтурал Хисторианс 17 (1958), нр. 2, п. 2-23.
  5. ^ Јеремy Лаке, Хисториц Фарм Буилдингс. Ан Интродуцтион анд Гуиде, Лондон 1989; Ериц Слоане, Ан Аге оф Барнс. Ан Иллустратед Ревиеw оф Цлассиц Барн Стyлес анд Цонструцтион, Неw Yорк 1967, 4тх ед. 2005; Јеан-Ренé Троцхет, Маисонс паyсаннес ен Франце ет леур енвироннемент, XВе-XXе сиèцлес, Парис 2007.
  6. ^ Јохн Фитцхен, Тхе Неw Wорлд Дутцх Барн. А Студy оф итс Цхарацтеристицс, итс Струцтурал Сyстем, анд итс Пробабле Ерецтионал Процедурес, Сyрацусе Н.Y. 1968.
  7. ^ баwп (2017-08-16). „Наминг тхе партс оф тхе цоwхоусе”. Еверy Барн Теллс а Сторy: Yорксхире Далес Натионал Парк Аутхоритy (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2020-09-30. г. Приступљено 2021-02-09. 
  8. ^ Схаwвер, Јохн L.. (1904). Планк фраме барн цонструцтион. Неw Yорк: D. Wиллиамс, 1904. 
  9. ^ Финк, Даниел. Барнс оф тхе Генесее цоунтрy, 1790–1915: инцлудинг ан аццоунт оф сеттлемент анд цхангес ин агрицултурал працтицес. Генесео, Н.Y.: Ј. Бруннер, 1987. Принт. 416.
  10. ^ Финк, Даниел. Барнс оф тхе Генесее цоунтрy, 1790–1915: инцлудинг ан аццоунт оф сеттлемент анд цхангес ин агрицултурал працтицес. Генесео, Н.Y.: Ј. Бруннер, 1987. Принт.
  11. ^ „Дефинитион оф ферриц оxиде”. цбструцтуресинц.цом. Архивирано из оригинала 27. 3. 2010. г. Приступљено 5. 5. 2018. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]