Попово поље

Поглед на Попово Поље
Црква Арханђела Михаила у Величанима

Попово поље се налази поред Требиња, у Источној Херцеговини. Заузима површину од 45,9 км² и пружа се на дужини од 31 км, а широко је 1,5 километара. Представља једну од најплоднијих подлога у југоисточном дијелу Европе. У потпуности је окружено планинама — Вјетреник, Градина, Чавашка градина, Мала градина, Врањак и Бјеласница са сјевера и сјевероистока, а Велики Лисац, Рујница и Обло брдо са југа и југозапада. Поље је испуњено понорима, а долином тече и ријека Требишњица. На ободу се налази и пећина Вјетреница. Клима Попова поља је средоземна са жарким и сувим љетима.

У том окружењу налази се велики број села, а она су уз пут Требиње-Љубиње, редом: Туље, Мркоњићи, Дријењани, Драчево, Дубљани, Величани, Галичићи, Струјићи и До, а са друге стране односно уз пут којим је некада ишао воз налазе се: Пољице, Седлари, Грмљани, Марева Љут, Завала, Дврсница и Чваљина.

Историја[уреди | уреди извор]

У Другом свјетском рату, 23. јуна 1941. године, усташе су у Величанима ухапсиле 42 Србина, одрасла мушкарца из тог села. У селу Дубљани ухапсили су 18 Срба, а затим су кренули да опколе Попово поље у којем су српски сељаци обрађивали земљу. Тада је поље било поплављено и једино је горњи дио поља био исушен, и тај су дио сељаци обрађивали. Усташе су их опколили са три стране док је са четврте била вода. У том тренутку у пољу се налазило неколико стотина сељака. Пошто су схватили опасност, дио сељака се покушао пливањем спасити, а они који нису знали пливати нагонили су крупне животиње у воду држећи се за њихове репове очајнички покушавајући да се домогну друге обале. Дио их се подавио, а велики број су усташе ухапсиле и спровеле до основне школе у селу Дубљане (око 200 Срба). Ту су брутално мучени, па одведени до јаме зване Ржани до и ту су поубијани, а неки и живи побацани у јаму. Спасила су се само двојица страдалника, Јово Ковач из Величана и Анђелко Поповић из Дријења. Они су били једини свједоци ових страдања. [1]

У току 1992. године, за вријеме рата у Босни и Херцеговини, ово крашко поље представљало је прву борбену линију на граници са Хрватском. Сва поменута села претрпјела су знатна разарања што је био повод да велики број људи заувијек напусти своје домове. Данас у свим селима заједно живи око 300 људи.

Око тока Требишњице јасно се распознају три природне цјелине:

  • Мокро поље, јужно од Требиња, клинастог облика површине 18 квадратних километара и надморске висине 275-268 м;
  • Требињска шума, каменита зараван од Требиња до Пољица Попово дуга 23 км, просјечне ширине 4-8 км и површине око 115 квадратних километара. Дио од Дражина Дола до Хума се назива Шума, а низводније до Пољица - Луг. Потпуно је без наноса, крашке површине, нагрижене многобројним вртачама и понорима. Требишњица је усјечена у камену површину и до 7-8 м. Надморска висина 270-250 м;
  • Попово поље у ужем смислу, простор између Пољица и Хутова. Прекривају га плодни (алувијални) наноси дужине око 37 км, ширине 1-3 км, дакле, површина 68,4 квадратних километара (Милановић 1983). Надморска висина 250-220 м.

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Мастиловић, Драга (2017). Затирање Срба у Босни и Херцеговини у 20 вијеку. Београд: Спско-руски мост. стр. 89.,90. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Енциклопедија Југославије (1965), књига 6, ЈЛЗ, Загреб; стр. 564

Спољашње везе[уреди | уреди извор]