Порекло језика

С Википедије, слободне енциклопедије
Графикон еволуције човека

Еволутивни настанак језика код људске врсте је тема спекулација већ неколико векова. Ова тема је тешка за изучавање због недостатка директних доказа. Сходно томе, научници који желе да проучавају порекло језика морају да извлаче закључке из других видова доказног материјала као што су фосили, археолошки налази, савремена разноврсност језика, студије усвајања језика и поређење људског језика и система комуникације међу животињама (нарочито другим приматима). Многи сматрају да је порекло језика у тесној вези са пореклом модерног људског понашања, али нема слагања у вези са импликацијама и правцем у коме та веза треба да иде.

Недостатак емпиријских доказа навео је у прошлости многе научнике на мишљење да је читава ова тема неприкладна за озбиљно изучавање. Године 1866, Париско лингвистичко друштво забранило је све актуелне или будуће расправе о овој теми и та забрана је имала утицај на велики део западног света све до краја 20. века.[1] Данас постоје различите хипотезе о томе како, зашто, када и где је језик настао. Упркос томе, једва да постоји нешто веће слагање него пре сто година, када је Дарвинова теорија еволуције помоћу природног одабирања изазвала епидемију спекулација из фотеље на ову тему.[2]

Од '90-тих година XX века, међутим, већи број лингвиста, археолога, психолога, антрополога и других стручњака покушава да употреби нове методе за решавање овог, по некима, једног од најтежих проблема у науци.

Приступи[уреди | уреди извор]

Према претпоставкама које стоје у њиховој основи, приступи проучавању порекла језика могу се поделити на:

  • "Теорије континуитета" - засноване на чињеници да језик показује толику сложеност да се не може замислити да је једноставно настао ни из чега у свом коначном облику; према томе, он мора да је еволуирао из ранијих прелингвистичких система код наших предака примата.
  • "Теорије дисконтинуитета" имају супротан приступ - да се језик, као јединствено својство које се не може поредити ни са једним познатим својством других врста, највероватније појавио прилично изненадно током људске еволуције.
  • Неке теорије виде језик као претежно урођену способност - која је у највећој мери генетски кодирана.
  • Друге теорије сматрају језик за претежно културни систем - научен кроз друштвену интеракцију.
Ноам Чомски, заступник теорије дисконтинуитета у настанку језика

Ноам Чомски, један од истакнутих заступника теорије дисконтинуитета, сматра да је једном случајном мутацијом код једне јединке пре око 100.000 година настала језичка способност (компонента средњег мозга) у "савршеном" или "скоро савршеном" облику.[3] Већина лингвиста у 2018. години заступа теорије које се заснивају на континуитету, али се разликују по томе како виде језички развој. Они који сматрају да је језик претежно урођен - на пример, Стивен Пинкер[4] - избегавају спекулације о конкретним претходницима код других примата, истичући једноставно да је језичка способност вероватно еволуирала на уобичајен постепен начин.[5] Други из овог научног поља - нарочито Иб Улбæк[6] - стоје на становишту да језик није еволуирао из комуникације примата већ из њихове когниције, што је знатно сложеније.

Они који виде језик као друштвено научено средство комуникације, као нпр. Мајкл Томасело, сматрају да се он развио од когнитивно контролисаних аспеката комуникације примата, који су углавном гестовни за разлику од гласовних.[7][8] Што се тиче гласовних претходника, многи заступници теорије континуитета сматрају да се језик развио из људског капацитета за песму.[9][10][11][12][13]

Превазилазећи поделу континуитет-дисконтинуитет, неки научници виде настанак језика као неку врсту друштвене трансформације[14] која је, генеришући већи ниво друштвеног поверења него икада пре тога, ослободила генетски потенцијал за језичку креативност који је пре тога био успаван.[15][16][17] "Теорија коеволуције ритуала и говора" пример је овог приступа.[18][19] Научници из ове области указују на чињеницу да чак и шимпанзе и бонобо шимпанзе имају латентне симболичке капацитете које ретко - питање да ли и уопште - користе у дивљини.[20] Будући против идеје о напрасној мутацији, ови аутори сматрају да чак и у случају да је случајном мутацијом настао језички орган код двоножног примата, он би био адаптивно бескористан у свим друштвеним околностима познатих примата. Нека врло специфична друштвена структура - способна да одржи неуобичајено висок ниво друштвене одговорности и поверења - морала је да еволуира пре или истовремено са језиком да би се ослонила на "непоуздане сигнале" (речи) као еволуционо стабилну стратегију.

Будући да појава језика сеже тако давно у људску преисторију, о његовом развоју нема директних историјских трагова; нити се упоредиви процеси могу посматрати данас. Упркос томе, појава нових језика у модерно време - Никарагвански знаковни језик, на пример - потенцијално може пружити увид у развојне нивое и креативне процесе који су ту нужно укључени.[21] Други приступ подразумева прегледање људских фосила и тражење у њима трагова физичке адаптације на употребу језика.[22][23] У неким случајевима, када се може добити ДНК давно умрлих људи, присуство или одсуство гена који се сматрају важним за језик - ФОXП2, на пример - може се показати као информативно.[24] Још један приступ, овог пута археолошки, подразумева позивање на симболичко понашање (као што је понављана ритуална активност) које може оставити археолошки траг - као на пример коришћење пигмента окера за цртање по телу - и развијање теоријских аргумената који ће оправдати утицај симболизма генерално на језик.[25][26]

Временски распон еволуције језика и/или његових анатомских предуслова протеже се, барем у начелу, од филогенетског одвајања рода Хомо (пре 2,3 до 2,4 милиона година) од рода Пан (пре 5 до 6 милиона година) до настанка пуног бихејвиоралног модернитета пре око 50.000 - 150.000 година.[27] Неки научници претпостављају да су се примитивни системи комуникације налик језику (прајезик) развили још код Хомо хабилиса, док други смештају развој симболичке комуникације у период Хомо ерецтуса (пре 1,8 милиона година) или Хомо хеиделбергенсиса (пре 0,6 милиона година), а развој правог језика у период Хомо сапиенса, односно, према тренутним проценама, у период пре нешто мање од 200.000 година.

Користећи статистичке методе у процени времена потребног за достизање садашње распрострањености и разноликости модерних језика, Јохана Николс (Јоханна Ницхолс) - лингвиста на Универзитету Калифорније, Беркли (Беркелеy) - изнела је 1998. године став да су језици код наше врсте највероватније почели да се развијају у различитим правцима пре најмање 100.000 година.[28] У једном каснијем истраживању, К. D. Аткинсон (Q. D. Аткинсон) [29] износи мишљење да су почела да се јављају уска грла популације када су наши афрички преци мигрирали у друге области, што је довело до смањења генетске и фенотипске разноликости. Аткинсон тврди да су ова уска грла такође утицала на културу и језик, и сматра да што је један језик удаљенији од Африке, то он има мање фонема. Уз присуство доказа, Аткинсон тврди да данашњи афрички језици имају релативно велики број фонема, док их језици из области Океаније (последња места на која су људи мигрирали) имају релативно мало. Ослањајући се у великој мери на Аткинсонов рад, у једној каснијој студији испитује се стопа којом се фонеме природно развијају, и ова стопа се пореди са неким од најстаријих афричких језика. Резултати говоре да је језик настао пре 50.000-150.000 година, што је отприлике време настанка модерног Хомо сапиенса.[30] Процене ове врсте нису општеприхваћене, али генетски, археолошки, палеонтолошки и многи други подаци скупа указују да је језик вероватно настао негде у субсахрској Африци, у средњем каменом добу, отприлике у време формирања врсте Хомо сапиенс.[31]

Хипотезе о пореклу језика[уреди | уреди извор]

Првобитне спекулације[уреди | уреди извор]

Макс Милер, 1883.

Године 1861, историјски лингвиста Макс Милер (Маx Мüллер) објавио је списак теорија о пореклу говорног језика:[32]

  • Бау-вау (боw-wоw) или теорија опонашања. Према бау-вау теорији или теорији кукавице, коју је Милер приписивао немачком филозофу Јохану Готфриду Хердеру, првобитне речи су биле имитације крикова животиња и птица.
  • Пу-пу (поох-поох) или теорија узвика. Према пу-пу теорији, прве речи су биле емоционални усклици и крици подстакнути осећањима бола, задовољства, изненађења итд.
  • Динг-донг или нативистичка теорија. Милер је поставио ову теорију, према којој све ствари имају природну резонанцу коју је човек имитирао у својим првобитним речима.
  • Јо-хе-хо (yо-хе-хо) теорија. Ова теорија тврди да је језик настао из колективног ритмичног рада, у покушају да се синхронизују заједничке физичке радње.
  • Та-та теорија. Ова теорија није била на списку Макса Милера. Предложио ју је 1930. године сер Ричард Пеџет.[33] Према овој теорији, људи су производили првобитне речи покретима језика којима су имитирали физичке гестове.

Већина научника данас сматра да су овакве теорије не толико погрешне - оне повремено пружају периферне увиде - колико наивне и ирелевантне.[34][35] Проблем је што су уско механистичке.[тражи се извор] Оне претпостављају да се језик, у тренутку кад су наши преци случајно нашли прикладне ингениозне механизме за повезивање звукова са значењем, аутоматски развио и променио.

Проблеми поузданости и обмане[уреди | уреди извор]

Из перспективе теорије сигнализирања, главна препрека еволуирању језичке комуникације у природи није механистичке природе. Ту препреку пре представља чињеница да су симболи - арбитрарна повезивања звукова или других перцептибилних облика са одговарајућим значењима - непоуздани и могу бити лажни.[36] Како енглеска изрека каже: речи су јефтине (wордс аре цхеап).[37] Ни Дарвин ни Милер, као ни други рани теоретичари еволуције, нису препознали проблем поузданости.

Гласовни сигнали животиња су, углавном, урођено поуздани. Кад мачка преде, тај сигнал представља директан доказ њеног стања задовољства. Ми верујемо том сигналу, не зато што је мачка склона искрености, већ зато што она једноставно не уме да фалсификује тај звук. Вокалним оглашавањима примата је можда мало лакше манипулисати, али они остају поуздани из истог разлога - јер их је тешко фалсификовати.[38] Друштвена интелигенција примата је "макијавелистичка" - егоистичка и неспутана моралним скрупулама. Мајмуни и човеколики мајмуни често покушавају да обману једни друге, док су у исто време стално на опрезу да и сами не постану жртве обмане.[39][40] Парадоксално, развијају се теорије о томе да је отпорност примата на обману оно што блокира еволуирање њихових система сигнала у језик. Језик је искључен јер је најбољи начин да се заштите од обмане тај да игноришу све сигнале осим оних који се у тренутку могу проверити. Речи аутоматски падају на том тесту.[41]

Речи је лако фалсификовати. Ако се испостави да су лажне, слушаоци ће се адаптирати тако што ће их игнорисати и уместо њих дати предност знацима које је тешко фалсификовати. Према томе, да би језик функционисао, слушаоци морају бити сигурни да су им саговорници искрени.[42] Необична особина језика је "измештена референтност", што значи - упућивање на теме које су изван домета опажања у тренутној говорној ситуацији. Ова особина онемогућава да искази буду проверени у "сада" и "овде". Из тог разлога, језик претпоставља релативно висок ниво међусобног поверења како би био установљен кроз време као еволуционо стабилна стратегија. Ова стабилност се рађа из дуготрајног међусобног поверења и она обезбеђује ауторитет језику. Теорија о пореклу језика, према томе, мора да објасни зашто су људи могли да почну да верују непоузданим сигналима на начин на који друге животиње то очигледно не могу.

Хипотеза "матерњих језика"[уреди | уреди извор]

Хипотеза "матерњих језика" је постављена 2004. године као могуће решење овог проблема.[43] Текумсе Фич (W. Тецумсех Фитцх) је изнео идеју да дарвинистички принцип 'родбинске селекције'[44] - подударање генетских интереса рођака - може бити део одговора. Фич претпоставља да су језици првобитно били "матерњи језици". Ако се језик развио због комуникације између мајки и њихових биолошких потомака - проширујући се касније како би укључио и одрасле рођаке - интереси говорника и слушалаца би се подударили. Фич сматра да би заједнички генетски интереси довели до довољне мере поверења и кооперације тако да суштински непоуздани сигнали - речи - буду прихваћени као поуздани и почну да еволуирају.

Критичари ове теорије истичу да родбинска селекција није присутна само код људи. Мајке других врста примата такође деле гене са својим потомством, као и све друге животиње, па зашто онда само људи говоре? Осим тога, тешко је веровати да су првобитни људи ограничили језичку комуникацију само на родбину: табу инцеста је сигурно натерао мушкарце и жене да ступају у интеракцију и комуницирају са удаљенијим рођацима. Тако да, чак и ако прихватимо Фичове почетне премисе, екстензија постављених мрежа "матерњих језика" са блиских рођака на далеке рођаке остаје необјашњена.[45] Фич тврди, међутим, да продужени период физичке незрелости људске деце и постнатални раст људског мозга дају односу човек-дете другачији и дужи период међугенерацијске зависности него што је то случај са било којом другом врстом.[46]

Хипотеза "обавезног реципрочног алтруизма"[уреди | уреди извор]

Иб Улбæк[47] се позива на још један стандардни дарвинистички принцип—'реципрочни алтруизам'[48]—да би објаснио неуобичајено висок ниво интенционалне искрености неопходне да би се језик развио. 'Реципрочни алтруизам' се може изразити као принцип: ако помогнеш ти мени, помоћи ћу и ја теби. Лингвистички би то значило: ако ми говориш истину, и ја ћу теби говорити истину. Обични дарвинистички реципрочни алтруизам је, како истиче Улбаек, однос који се успоставља између појединаца који имају учесталу интеракцију. Да би језик преовладао у целокупној заједници, међутим, неопходни реципроцитет би требало да се спроведе генерално, уместо да буде препуштен индивидуалном избору. Улбаек закључује да је за развој језика, друштво као целина морало да подлегне моралној регулацији.

Критичари истичу да ова теорија не објашњава када, како, зашто и ко је уопште могао да спроведе 'обавезни реципрочни алтруизам'.[49] Понуђени су разни предлози за исправљање овог недостатка.[49] Још једна критика каже да језик иначе не функционише на основу реципрочног алтруизма. Људи, у групама у којима међусобно разговарају, не ускраћују информације онима од којих вероватно неће добити корисне информације заузврат. Напротив, они желе да објаве свету да имају приступ друштвено релевантним информацијама, емитујући их без очекивања реципроцитета од стране било кога ко ће их саслушати.[50]

Хипотеза оговарања и тимарења[уреди | уреди извор]

Према књизи Робина Данбара (Робин Дунбар) - Тимарење, оговарање и еволуција језика, оговарање је за људе који живе у групи исто што и међусобно тимарење за друге примате - оно омогућава појединцима да одржавају односе, одржавајући тиме своје савезе са другима, према принципу: ако помогнеш ти мени, помоћи ћу и ја теби. Данбар тврди да је, када су људи почели да живе у све већим друштвеним групама, задатак тимарења свих пријатеља и познаника почео да одузима толико много времена, да је постао неостварив.[51] Као одговор на овај проблем, људи су развили "јефтину и ултраефикасну форму тимарења" - гласовно тимарење. Да би савезници били задовољни, човек сада треба да их "тимари" само помоћу "јефтиних" гласовних звукова, опслужујући више савезника у исто време, док су руке слободне за обављање других задатака. Гласовно тимарење је потом еволуирало у гласовни језик - првобитно у облику "оговарања".[52] Данбарова хипотеза је подржана чињеницом да структура језика показује адаптације на функцију нарације генерално.[53]

Критичари ове теорије истичу да би сама ефикасност "гласовног тимарења" - чињеница да су речи тако јефтине - подрила његов капацитет за сигнализирање обавезе која је преношена помоћу дуготрајног и "скупог" мануелног тимарења.[54] Друга критика каже да теорија не чини ништа да објасни кључни прелаз са гласовног тимарења - производње пријатних али бесмислених звукова - на когнитивне комплексности синтаксичког језика.

Коеволуција ритуала и говора[уреди | уреди извор]

Теорију коеволуције ритуала и говора је први поставио социјални антрополог Рој Рапапорт[55] пре него што су је разрадили антрополози попут Криса Најта,[41] Џерома Луиса,[56] Ника Енфилда,[57] Камиле Пауер[58] и Ијана Вотса.[59] Когнитивни научник и инжењер роботике Лук Стилс[60] је још један истакнути поборник овог општег приступа, као и биолошки антрополог/неуронаучник Теренс Дикон.[61]

Ови научници тврде да не може постојати "теорија о пореклу језика". То је због тога што језик не представља посебну адаптацију, већ унутрашњи вид нечег много ширег - конкретно, људске симболичке културе у целини.[62] Покушаји да се језик објасни независно од овог ширег контекста били су изразито неуспешни, кажу ови научници, јер су били усмерени на проблем који нема решење. Можемо ли замислити историчара који покушава да објасни појаву кредитних картица независно од ширег система чији су оне саставни део? Коришћење кредитне картице има смисла само ако имате банковни рачун који је институционално признат у оквиру одређеног напредног капиталистичког друштва - таквог где су електронске комуникационе технологије и дигитални компјутери претходно измишљени, а преваре могу да се открију и спрече. Прилично слично томе, језик не би функционисао изван специфичног широког скупа друштвених механизама и институција. На пример, он не би функционисао код човеколиког мајмуна који комуницира са другима у дивљини. Чак ни најпаметнији човеколики мајмун не би могао да учини да језик функционише под таквим условима.

Присталице ове школе мишљења указују на чињеницу да су речи јефтине. Као дигиталне халуцинације [појаснити], оне су суштински непоуздане. Ако би неки нарочито паметни човеколики мајмун или чак и група мајмуна способних да говоре покушали да користе речи у дивљини, оне не би имале уверљивост. Вокализације примата које носе у себи уверљивост - оне које они користе - разликују се од речи у томе што су емоционално експресивне, суштински имају значење и поуздане су јер су релативно "скупе" и тешко их је фалсификовати.

Језик се састоји од дигиталних контраста чија је цена у основи нула. Као чисто друштвене конвенције, сигнали овог типа не могу еволуирати у дарвинистичком друштвеном свету - они су теоретски немогући.[63] С обзиром да је суштински непоуздан, језик функционише само ако се може повећати репутација веродостојности у одређеном друштву - наиме, оном где се симболичке културне чињенице (неки их називају "институционалне чињенице") могу успоставити и одржати помоћу колективне друштвене подршке.[64] У сваком друштву ловаца-сакупљача, основни механизам за успостављање поверења у симболичке културне чињенице је колективни ритуал.[65] Према томе, задатак са којим се суочавају истраживачи је у већој мери мултидисциплинаран него што се то обично претпоставља. Он укључује разматрање еволутивне појаве људске симболичке културе у целини, са језиком као важном али ипак додатном компонентом.

Један од критичара ове теорије је и Ноам Чомски, који је назива хипотезом "непостојања" - порицањем самог постојања језика као предмета проучавања природних наука.[66] Лична теорија Чомског је да се језик појавио у тренутку и у савршеном облику,[67] наводећи своје критичаре да узврате да се само нешто што не постоји - теоријски конструкт или згодна научна фикција - може појавити на тако чудесан начин.[68] Ова контроверза остаје нерешена.

Отпорност културе оруђа и граматика код првобитног Хомо-а[уреди | уреди извор]

Иако је могуће имитирати прављење оруђа као што је оно које је правио првобитни Хомо у условима демонстрације, истраживање култура оруђа примата показују да су невербалне културе подложне последицама промене животне средине. Нарочито, ако природна средина у којој нека вештина може да се користи нестане на дужи временски период од животног века човеколиког мајмуна или првобитног човека, та вештина ће нестати ако је култура имитативна и не-вербална. Познато је да шимпанзе, макакији и мајмуни капуцинери губе технику коришћења алатки у таквим околностима. Истраживачи рањивости културе примата, према томе, тврде да с обзиром да су првобитне људске врсте унатраг све до Хомо хабилиса задржале своје културе коришћења алатки упркос многобројним циклусима климатских промена у трајању од неколико стотина година до једног миленијума, оне су довољно развиле језичке способности да би могле вербално да опишу комплетне процедуре, и према томе граматике, а не само прајезик заснован на низовима од две речи. [69][70]

Теорију да су првобитне врсте рода Хомо довољно развиле мозак за граматику такође подржавају истраживачи који проучавају развој мозга код деце, и они примећују да се граматика развија док су везе у мозгу још увек на знатно нижем нивоу него код одраслих. Ови истраживачи сматрају да ти снижени системски захтеви за граматички језик чине могућим чињеницу да је род Хомо имао граматику уз значајно слабије везе у мозгу од Хомо сапиенса и да каснији кораци у еволуцији људског мозга нису имали везе са језиком.[71][72]

Структуралистичка теорија[уреди | уреди извор]

Структурална лингвистика је приступ у проучавању језика чији је зачетник Фердинанд де Сосир и популаризована је постхумним издавањем његове књиге Курс опште лингвистике (1916).

Клод Леви-Строс


Према структуралном антропологу Клоду Леви-Стросу, насупрот "знању, које се развија полако и прогресивно", језик и значење су се вероватно појавили одједном:

Које год да су биле околности и време настанка језика у току развоја животињског света, он је могао да настане само одједном. Ствари нису могле да почну да добијају значење постепено. Пошто се десила трансформација, која није предмет проучавања друштвених наука, већ биологије и психологије, догодила се промена из стања у коме ништа није имало значење у стање у коме све има значење.[73]

Леви-Стросова хипотеза је неопходна последица Сосировог виђења језика као формалног система различитих елемената: ако означивач само добија значење путем разликовања од других означивача, онда хипотетички "први означивач" увек имплицира још једног означивача ("све друго" или "остатак свемира") од ког се први означивач разликује. Према томе, језик је, према структурализму, морао да се појави одједном, а не постепено, јер не може постојати полу-језик.

Теорија Чомског о једном кораку[уреди | уреди извор]

Према теорији Чомског о једној мутацији, појава језика је личила на формирање кристала; са дигиталном бесконачношћу као клица кристала у супер-засићеном мозгу примата, на рубу сазревања у људски мозак, помоћу физичког закона, пошто је еволуција додала једну малу али кључну прекретницу.[74][67] Док неки истичу да из ове теорије следи да се језик појавио прилично изненадно у току људске еволуције, Чомски, заједно са компјутерским лингвистом и информатичарем Робертом Бервиком, истиче да је то потпуно компатибилно са модерном биологијом. Они примећују да "ниједно од нових објашњења људског језика не објашњава потпуно померање са конвенционалног Дарвинизма на његову пуну стохастичку модерну верзију - конкретно, да се стохастички ефекти јављају не само због насумичног узорка, већ и због усмерене стохастичке варијације у физичкој способности, миграцији и способности наслеђивања - у ствари, све "силе" које утичу на индивидуалне или генетске учесталости... Све то може да утиче на еволутивне исходе - исходе који, колико можемо да приметимо, нису изнети у новим књигама о еволуцији језика, па ипак би се одмах појавили у случају било какве нове генетске или појединачне иновације, тачно онакав сценарио какав би вероватно био у игри када говоримо о настанку језика."

Цитирајући еволуционог генетичара Свантеа Паба (Сванте Пääбо), они се слажу да је знатна разлика морала постојати да би се Хомо сапиенс диференцирао од Неандерталца како би се "покренуло незаустављиво ширење наше врсте која никада раније није прешла отворено море да би изашла из Африке, а онда населила целу планету за само пар десетина хиљада година... Ми не видимо никакву "постепеност" у технологији нових алата или иновацијама као што су ватра, склоништа или симболичка уметност." Бервик и Чомски стога тврде да је језик настао отприлике пре 200.000 до 60.000 година (између доласка првих анатомски модерних људи у јужну Африку и последњег егзодуса из Африке). "Значи, остаје нам 130.000 година, или приближно 5.000 - 6.000 генерација, за еволутивну промену. То се није догодило 'преко ноћи, у једној генерацији', као што неки (нетачно) закључују - али нису у питању ни геолошки еони. То је отприлике време које Нилсон и Пелгер (1994) процењују као време потребно за пуну еволуцију ока кичмењака из једне ћелије, чак и без позивања на еволуционе развојне ефекте."[75]

Гестовна теорија[уреди | уреди извор]

Гестовна теорија каже да се људски језик развио из гестова који су коришћени за једноставну комуникацију.

Две врсте доказа иду у прилог овој теорији.

  1. Гестовни језик и говорни језик зависе од сличних нервних система. Регије у можданом кортексу које су одговорне за покрете уста и руку граниче се једна с другом.
  2. Не-људски примати могу користити гестове или симболе барем за примитивну комуникацију, а неки од њихових гестова подсећају на људске, као што је гест тражења "да вам неко да нешто", са испруженим рукама, који користе шимпанзе исто као и људи.[76]

Истраживање је нашло јаку подршку за идеју да гласовни и знаковни језик зависе од истих нервних структура. Пацијенти који су користили знаковни језик, а који су имали повреду леве хемисфере, имали су исти поремећај свог знаковног језика као и пацијенти са гласом свог гласовног језика.[77] Други истраживачи су пронашли да су исте регије леве хемисфере активне током коришћења знаковног језика као и током коришћења гласовног или писаног језика.[78]

Гестикулација примата је барем делом генетска: разне врсте не-људских човеколиких мајмуна ће изводити гестове карактеристичне за њихову врсту, чак и ако никад нису видели другог мајмуна како изводи тај гест. На пример, гориле се ударају у груди. То показује да су гестови урођен и важан део комуникације примата, што иде у прилог идеји да се језик развио из гестова.[79]

Још неки докази указују на то да су гест и језик повезани. Код људи, мануелна гестикулација има утицаја на симултане вокализације, креирајући одређене природне гласовне асоцијације на мануелне активности. Шимпанзе помичу усне док обављају фине моторне радње. Ови механизми су можда одиграли еволуциону улогу у омогућавању развоја интенционалне гласовне комуникације као замене за гестовну комуникацију. Гласовна модулација је могла бити подстакнута претходно постојећим мануелним радњама.[79]

Ту је такође и чињеница да, од детињства, гестови допуњују и предвиђају говор.[80][81] То упућује на идеју да се гестови код људи брзо мењају од само средства за комуникацију (од врло раног узраста) у заменско и предвидиво понашање које користимо упркос томе што умемо да комуницирамо вербално. Ово такође служи и као паралела идеји да су се гестови развили први, а језик се потом надоградио на њих.

Понуђена су два могућа сценарија што се тиче развоја језика[82] ,од којих један иде у прилог гестовној теорији:

  1. Језик се развио из усклика наших предака.
  2. Језик је изведен из гестова.

Прво гледиште, да је језик настао из усклика наших предака, изгледа логично јер и људи и животиње производе звукове или крике. Један еволуциони разлог за побијање тога је тај да је, анатомски, центар који контролише усклике код мајмуна и других животиња лоциран у потпуно различитом делу мозга од човека. Код мајмуна, овај центар се налази у делу мозга који је повезан са емоцијама. У људском систему, он се налази у области која није у вези са емоцијама. Људи могу да комуницирају једноставно да би комуницирали - без емоција. Тако да, анатомски, овај сценарио не функционише.[82] Према томе, прибегавамо идеји да је језик изведен из гестова (прво смо комуницирали гестовима, а звук је придодат касније).

Важно питање за гестовне теорије је због чега је дошло до преласка на вокализацију. Предложена су различита објашњења:

  1. Наши преци су почели да користе све више алата, што значи да су им руке биле заузете и нису више могли да их користе за гестикулацију.[83]
  2. Мауелна гестикулација захтева да говорници и слушаоци виде једни друге. У многим ситуацијама, они можда имају потребу да комуницирају, чак и без визуелног контакта - на пример кад падне мрак или лишће онемогући видљивост.
  3. Према комбинованој теорији, рани језик је добио облик који је представљао делом гестове, а делом гласовни мимезис, комбинујући модалитете јер су сви сигнали (као они које користе не-људски човеколики мајмуни и мајмуни) још увек морали да буду "скупи" да би били интринзично убедљиви. У том случају, свако мулти-медијално излагање је требало не само да отклони несигурност у схватању намераваног значења већ и да пробуди поверење у поузданост тог сигнала. Сматра се да је, тек када су ступиле на снагу конвенције прихваћене широм заједнице, [84]могло аутоматски да се претпостави поверење у комуникативне намере, омогућавајући на крају Хомо сапиенсу да пређе на ефикаснији подразумевани формат. С обзиром да су дистинктивне особине гласа (звуковни контрасти) идеални за ту сврху, тек се у том тренутку - када интринзично убедљиви говор тела није више био потребан да би се пренела свака порука - десио коначни прелазак од мануелних гестова на наше данашње примарно ослањање на говорни језик.[68][41][85]

Једна слична хипотеза каже да су у 'артикулисаном' језику, гестови и вокализације урођено повезани, с обзиом да је се језик развио из једнако урођеног плеса и песме.[13]

Људи још увек користе мануелне и фацијалне гестове кад говоре, нарочито кад се сретну људи који немају заједнички језик.[86] Постоји, наравно, и велики број знаковних језика који се још увек користе, који се обично повезују са заједницама глувих особа. Ови знаковни језици су једнаки по сложености, софистицираности и експресивној моћи било ком говорном језику[тражи се извор]. Когнитивне функције су сличне, као и делови мозга који се користе. Главна разлика је у томе да се "фонеме" производе изван тела и артикулишу се помоћу руку, тела и израза лица, а не унутар тела помоћу језика, зуба, усана и даха. [тражи се извор]

Критичари гестовне теорије истичу да је тешко навести озбиљне разлоге зашто би првобитна гласовна комуникација заснована на висини гласа (која је присутна код примата) била напуштена у корист много мање ефикасне не-гласовне, гестовне комуникације.[тражи се извор] Мајкл Корбалис (Мицхаел Цорбаллис), међутим, истиче да се претпоставља да гласовна комуникација примата (као што су крици упозорења) не може свесно да се контролише, за разлику од покрета руку, и према томе није веродостојни претходник људског језика; вокализација примата у приличној мери одговара невољним рефлексима (повезаним са основним људским емоцијама) као што су врисак или смех (чињеница да они не могу да се фалсификују не оспорава чињеницу да постоје аутентични одговори на страх или изненађење).[тражи се извор] Исто тако, гест није генерално мање ефикасан и у зависности од ситуације може бити и у предности, на пример у бучном окружењу или у ситуацијама где је важно бити тих, као на пример приликом лова. Још нека оспоравања гестовне теорије су изнели истраживачи на пољу психолингвистике, укључујући и Дејвида МекНила (Давид МцНеилл).[тражи се извор]


Неурони-огледала и порекло језика[уреди | уреди извор]

Брокина зона (црвено), једна од језичких регија у мозгу

Испитивањима помоћу функционалне магнетне резонанце (фМРИ) код људи су пронађене зоне које одговарају систему неурона-огледала код мајмуна у доњем фронталном кортексу, близу Брокине зоне, једне од језичких регија у мозгу. То је подстакло мишљење да се људски језик развио из система извођења/разумевања гестова који је уграђен у неуроне-огледала. За неуроне-огледала се сматра да имају потенцијал да обезбеде механизам за акцију-разумевање, имитацију-учење и симулацију других врста људског понашања.[87] Овој хипотези иду у прилог неке цитоархитектонске хомологије између премоторног кортекса Ф5 код мајмуна и Брокине зоне код људи.[88] Брзина ширења речника се повезује са способношћу деце да вокално рефлектују не-речи и тако усвоје нове изговоре речи. Оваква понављања говора дешавају се аутоматски, брзо[89] и одвојено у мозгу од перцепције говора.[90][91] Штавише, таква вокална имитација се може десити без разумевања, као код сенчења говора (спеецх схадоwинг)[92] и ехолалије.[93][94] Још један доказ за ову везу долази од једне скорашње студије у којој је помоћу фМРИ мерена мождана активност два учесника који гестовима показују речи један другоме у игри шараде - модалитету за који неки сматрају да би могао да буде еволутивни претходник језика. Анализа података помоћу Гренџеровог теста каузалности открила је да посматрачев систем неурона-огледала рефлектује шему активности моторног система пошиљаоца, и тако иде у прилог идеји да се моторни концепт повезан са речима заиста преноси из једног мозга на други помоћу система огледала.[95]

Међутим, не слажу се сви лингвисти са горепоменутим аргументима. Конкретно, присталице Ноама Чомског доводе у питање могућност да систем неурона-огледала игра било какву улогу у хијерархијским рекурзивним структурама које су од суштинске важности за синтаксу.[96]

Теорија "остављања" бебе[уреди | уреди извор]

Према теорији "остављања" бебе, антрополошкиње Дин Фалк (Деан Фалк), гласовне интеракције између мајки и беба хоминида подстакле су след догађаја који су на крају довели до првих речи наших предака.[97] Основна идеја ове теорије је да људске мајке током еволуције нису могле, за разлику од њихових еквивалената код других примата, да се крећу по шуми и лове, носећи бебе окачене на леђима. С обзиром да је човек изгубио крзно, новорођенчад нису више имала за шта да се ухвате. Према томе, мајке су често морале да спуштају своје бебе да би ослободиле руке. Из тога је произишао задатак мајки да увере те бебе да их неће напустити. Због тога су оне развиле "мајчински језик" - систем комуникације усмерен ка новорођенчади, који се користи изразима лица, говором тела, додиром, миловањем, смехом, голицањем и емоционално експресивним контактним усклицима. Тврдња је да се језик, на неки начин, развио из свега овога.[98]

У књизи Ментални и друштвени живот беба, психолог Кенет Кеј (Кеннетх Каyе) каже да никакав употребљив језик одраслих није могао да се развије без интерактивне комуникације између врло младе деце и одраслих. "Ниједан симболички систем не би могао да преживи од једне генерације до следеће, да га мала деца не усвајају лако у условима свог нормалног друштвеног живота." [99]

Теорија граматикализације[уреди | уреди извор]

"Граматикализација" је континуиран историјски процес приликом кога се самосталне речи развијају у граматичке додатке, при чему постају специјализованије и још више граматичке. С обзиром да почетна "неправилна" употреба постаје прихваћена, то доводи до непредвиђених последица, изазивајући домино ефекат и дуготрајни низ промена. Парадоксално, граматика еволуира јер, у крајњој анализи, људима је мање стало до граматичке лепоте него до тога да их други разумеју.[100] Ако је ово начин на који граматика данас еволуира, према овој школи мишљења, можемо легитимно закључити да су слични принципи функционисали и код наших далеких предака, када се граматика успоставила.[101] [102] [103]

Да бисмо реконструисали еволутивни прелаз са првобитног језика на језике са комплексним граматикама, морамо да знамо који хипотетички низови су вероватни, а који не. Да би се саопштиле апстрактне идеје, говорници прво прибегавају препознатљивим конкретним сликама, врло често користећи метафоре које имају корен у заједничком телесном искуству.[104] Познати пример је употреба конкретних термина "стомак" и "леђа" да би се саопштила апстрактна значења "унутра" и "иза". Еквивалентно метафорична је и стратегија представљања временских образаца на моделу просторних. Граматикализација је увек једносмерна - од конкретног значења ка апстрактном.[105]

Заступници теорије граматикализације замишљају првобитни језик као једноставан, можда састављен само од именица.[106] Чак и под том екстремном претпоставком, међутим, тешко је замислити шта би спречило људе (говорнике енглеског језика, на пример) да употребе, на пример "спеар" (копље) као глагол ("Спеар тхат пиг!" - Прободи ту свињу!) Људи су можда користили именице као глаголе или глаголе као именице како су прилике налагале. Укратко, иако језик састављен само од именица може изгледати теоријски могућ, теорија граматикализације указује да он није могао остати дуго у том стању.[105] [107]

Креативност покреће граматичке промене.[107] То претпоставља одређени став слушалаца. Уместо да кажњавају одступања од прихваћене употребе, слушаоци морају да дају приоритет маштовитом читању мисли. Маштовита креативност - на пример, емитовање узбуне за леопарда када леопард није присутан - није она врста понашања коју би, рецимо, вервет мајмуни ценили или наградили.[108] Креативност и поузданост нису компатибилни захтеви; за "макијавелистичке" примате, као и за животиње уопште, главни захтев је демонстрирање поузданости.[109] Ако су људи ослобођени ових ограничења, то је зато што су у нашем случају слушаоци првенствено заинтересовани за ментална стања.

Фокусирати се на ментална стања значи прихватити фикцију као потенцијално информативну или интересантну. Узмимо на пример коришћење метафоре. Метафора је, буквално, лажни исказ.[110] Помислимо на Ромеову изјаву "Јулија је сунце!". Јулија је жена, а не кугла плазме на небу, али људи нису (или бар не обично) ситничари који инсистирају на буквалној чињеничној тачности. Они желе да знају на шта говорник мисли. Граматикализација је у основи заснована на метафори. Забранити њену употребу значило би зауставити еволуцију граматике и, према томе, искључити сваку могућност изражавања апстрактне мисли.[104] [111]

Критика свега овога је да иако теорија граматикализације можда објашњава језичку промену данас, она не објашњава на задовољавајућ начин оно заиста тешко питање - иницијални прелазак са приматске комуникације на језик какав данас познајемо. Уместо тога, ова теорија претпоставља да језик већ постоји. Као што Бернд Хеине и Таниа Кутева признају: "Граматикализација захтева језички систем који се користи редовно и често у заједници говорника и преноси са једне групе говорника на другу."[106] Изван заједнице модерних људи, ови услови не преовлађују.

Модел еволуције-прогресије[уреди | уреди извор]

Људски језик се користи за самоизражавање; међутим, изражавање има различите нивое. Свест о себи и осећањима представља ниво који непосредно претходи спољашњем, фонетском изражавању осећања у облику звука, тј. језику. Интелигентне животиње, као што су делфини, евроазијске свраке и шимпанзе, живе у заједницама у којима одређују себи улоге у циљу групног преживљавања и показују емоције као што је саосећање.[112] Када те животиње виде свој одраз (тест огледала), оне препознају себе и показују самосвест.[113] Људи су се развили у прилично другачијем окружењу него ове животиње. Људско преживљавање је постало лакше са развојем оруђа, склоништа и ватре, олакшавајући притом даљи напредак интеракције, самоизражавања и прављења оруђа.[114] Увећавање мозга је омогућило напредно снабдевање храном, а оруђа и технолошки напредак током палеолитског доба изграђен на претходним еволутивним иновацијама као што су бипедализам и прилагодљиво коришћење руку омогућили су развој људског језика.[тражи се извор]

Теорија самоприпитомљеног човеколиког мајмуна[уреди | уреди извор]

Према студији која се бавила разликама у певању између белорепе зебе и њеног припитомљеног парњака (јапански галебић), дивље зебе користе стереотипну секвенцу песме, док домаће певају песме које нису укалупљене. Код дивљих зеба, синтакса песме је је подређена жељи женки - сексуална селекција - и остаје релативно непромењена. Међутим, код домаће зебе, природна селекција је замењена контролисаним размножавањем, у овом случају да би се добило перје јарких боја, и према томе, ослобођеној захтева селекције, синтакса стереотипне песме може слободно да варира. Њу замењује, како се претпоставља за 1000 генерација, варијабилна и научена секвенца. За дивље зебе се, поред тога, сматра да нису способне да науче секвенце песама од других зеба.[115]

Један од начина размишљања о људској еволуцији је да смо ми самоприпитомљени човеколики мајмуни. Баш као што је припитомљавање ублажило селекцију за стеротипне песме код зеба - избор партнера је замењен изборима естетских осећаја узгајивача птица и њихових муштерија - тако је можда наше културно припитомљавање ублажило селекцију многих наших приматских бихевиоралних црта, омогућујући да стари нервни путеви деградирају и реконфигуришу се. С обзиром на крајње неодредив начин на који се развија мозак сисара - он се у основи конструише "одоздо нагоре", при чему један скуп неуронских интеракција ствара услове за следећи низ интеракција - деградирани путеви ће тражити и налазити нове могућности за синаптичка спајања. Такве наслеђене де-диференцијације можданих путева можда су допринеле функционалној комлексности која карактерише људски језик. I, као што је показано на примеру зеба, такве де-диференцијације се могу јавити у веома кратким времеским оквирима.[116]

Говор и језик у комуникацији[уреди | уреди извор]

Може се направити разлика између говора и језика. Језик није обавезно говорни: он може бити писани или знаковни. Говор је један од више метода за кодирање и преношење језичких информација, мада се сматра за најприроднији. [117]

Неки научници виде језик као један иницијално когнитивни развојни процес, при чему његова "екстернализација" има комуникативну сврху и појављује се у каснијем стадијуму људске еволуције. Према једној оваквој школи мишљења, кључна карактеристика људског језика је рекурзија,[118] (у овом контексту, понављајуће уметање фраза унутар других фраза). Други научници - на првом месту Данијел Еверет - негирају универзалност рекурзије, наводећи примере одређених језика (нпр. Пираха) који наводно немају ту карактеристику.[119]

Неки сматрају да је способност постављања питања оно по чему се људски језик разликује од не-људских система комуникације.[120]Неки примати у заточеништву (пре свега бонобо шимпанзе и шимпанзе), научивши да користе рудиментарне знакове у комуникацији са својим људским дресерима, показали су се способним да тачно одговарају на сложена питања и захтеве. Па ипак, нису успели да сами поставе чак ни најједноставнија питања. Насупрот томе, људска деца су способна да поставе прва питања (користећи само интонацију) у развојном периоду брбљања, много пре него што почну да користе синтаксичке конструкције. Иако бебе из различитих култура усвајају различите матерње језике од свог друштвеног окружења, сви језици света без изузетка - тонални, нетонални, интонацијски и акцентни - користе сличну узлазну "упитну интонацију" за да-не питања.[121] [122] Ова чињеница је чврст доказ за универзалност упитне интонације. Генерално, према неким ауторима, реченична интонација/висина је кључна у говорној граматици и представља основну информацију коју деца користе да би научила граматику било ког језика.[13]

Когнитивни развој и језик[уреди | уреди извор]

Једна од фасцинантних способности коју говорници језика имају је висок ниво референтности (ли деиксе), односно способности да упућују на предмете или стања која нису у њиховом непосредном окружењу. Ова способност се често повезује са теоријом ума или са свесношћу другога као бића које је личност са индивидуалним жељама и намерама. Према Чомском, Хаузеру и Фичу (2002), постоји шест главних аспеката овог развијеног система референтности :

  • Теорија ума
  • Способност усвајања нејезичких концептуалних представа, као што је разликовање предмет/врста
  • Референтни гласовни сигнали
  • Имитација као рационални, интенционални систем
  • Вољно контролисање производње сигнала као доказ интенционалне комуникације
  • Представа бројева[123]

Теорија ума[уреди | уреди извор]

Сајмон Барон-Коен (Симон Барон-Цохен) сматра да је теорија ума морала да претходи употреби језика, на основу доказа[појаснити] о употреби следећих карактеристика од пре 40.000 година: интенционалне комуникације, поправљања неуспеле комуникације, подучавања, интенционалног убеђивања, интенционалног обмањивања, прављења заједничких планова и циљева, интенционалног дељења пажње или теме и претварања. Поред тога, Барон-Коен сматра да многи примати показују неке од ових способности, али не све.[тражи се извор] Истраживање шимпанзи, које су спровели Кол и Томасело, то подржава, у томе да појединачне шимпанзе изгледа разумеју да друге шимпанзе имају свест, знање и намеру, али изгледа да не разумеју лажна веровања. Многи примати показују неке тенденције ка теорији ума, али не пуној као што имају људи.[тражи се извор] Коначно, постоји неки косензус у овој области да је теорија ума неопходна за коришћење језика. Према томе, развој пуне теорије ума код људи је неопходни претходник пуне језичке употребе.[тражи се извор]

Представа бројева[уреди | уреди извор]

У једном истраживању, пацови и голубови су морали да притисну дугме одређен број пута да би добили храну. Ове животиње су показале врло прецизно разликовање бројева мањих од четири, али како су се бројеви повећавали, расла је учесталост грешака.[123] Мацузава (Матсузаwа) (1985) је покушао да научи шимпанзе арапским бројевима. Разлика између примата и људи у овом смислу је била веома велика, с обзиром да је шимпанзама требало стотине покушаја да науче бројеве од 1 до 9, при чему им је за сваки број било потребно слично време; насупрот томе, деца су, после наученог значења 1, 2 и 3 (и понекад 4), лако разумевала вредност већих целих бројева користећи сукцесивну функцију (тј. 2 је за 1 веће од 1, 3 је за 1 веће од 2, 4 је за 1 веће од 3; кад стигну до 4, код већине деце се јави ефекат "еурека" и они схвате да је вредност било ког целог броја н за 1 већа од претходног). Једноставно речено, други примати уче значење бројева једног по једног, слично њиховом приступу другим референтним симболима, док деца прво науче арбитрарни списак симбола (1, 2, 3, 4...), а онда касније науче њихова тачна значења.[124] Ови резултати се могу тумачити као доказ за примену "неограниченог генеративног својства" језика у људској спознаји бројева.[123]

Језичке структуре[уреди | уреди извор]

Лексичко-фонолошки принцип[уреди | уреди извор]

Хоцкетт (1966) наводи листу карактеристика које се сматрају кључним за опис људског језика.[125] У домену лексичко-фонолошког принципа, две карактеристике са ове листе су најважније:

  • Продуктивност: корисници могу конструисати и разумети потпуно нове поруке.
    • Нове поруке се слободно конструишу помоћу комбиновања, извођења аналогија или трансформисања старих.
    • Новим или старим елементима се додељују нови семантички садржаји помоћу околности или контекста. То значи да у сваком језику константно настају нови идиоми.
  • Дуалност (стварања образаца): велики број елемената са значењем је састављен од малог броја елемената који независно немају значење, али који носе различите поруке.

Звучни систем једног језика је састављен од коначног низа једноставних фонолошких елемената. Према специфичним фонотактичким правилима датог језика, ти елементи се могу комбиновати и уланчавати, из чега настаје морфологија и неограничени лексикон. Кључна карактеристика језика је то да једноставан, коначан низ фонолошких елемената доводи до бесконачног лексичког система у коме правила одређују облик сваког елемента, а значење је неодвојиво повезано са обликом. Фонолошка синтакса је, тако, једноставна комбинација претходно постојећих фонолошких јединица. У вези са тим је још једна суштинска карактеристика људског језика: лексичка синтакса, у којој се постојеће јединице комбинују, доводећи до семантички нових или различитих лексичких елемената.[тражи се извор]

Познато је да одређени елементи лексичко-фонолошког принципа постоје и ван људске врсте. Мада су сви (или скоро сви) документовани у неком облику у природи, мало њих се налази заједно код исте врсте. Песма птица, певање човеколиких мајмуна и песме китова имају фонолошку синтаксу, комбинујући елементе звука у веће структуре које су очигледно лишене проширеног или новог значења. Неке друге врсте примата имају једноставне фонолошке системе са јединицама које упућују на ентитете у свету. Међутим, за разлику од људских система, јединице код ових примата се обично јављају у изолацији, одајући тиме недостатак лексичке синтаксе. Постоје нови докази који покушавају да докажу да Кемпбелови мајмуни такође имају лексичку синтаксу, јер комбинују два усклика (усклик узбуне због наиласка предатора уз звук експлозије, што је комбинација која означава умањену опасност), међутим још увек је нејасно да ли је ово лексички или морфолошки феномен.[тражи се извор]

Пиџини и креоли[уреди | уреди извор]

Пиџини су знатно упрошћени језици са основном граматиком и ограниченим речником. У својој раној фази, пиџини се углавном састоје од именица, глагола и придева са неколико чланова или без њих, предлога, везника и помоћних глагола. Често граматика нема утврђен ред речи и речи немају флексију.[126]

Ако се одржава контакт између група које говоре пиџин у дугим временским периодима, пиџини могу постати сложенији после више генерација. Ако деца једне генерације усвоје пиџин као свој матерњи језик, он онда постаје креол, који постаје утврђен и усваја сложенију граматику са утврђеном фонологијом, морфологијом и синтаксом. Синтакса и морфологија једног оваквог језика често могу имати локалне иновације које нису изведене ни из једног од језика од којих је тај креолски језик настао.

Студије креолских језика широм света су указале да они показују необичне сличности у граматици[тражи се извор] и развијају се уједначено из пиџина за једну генерацију. Ове сличности су очигледне чак и када креоли немају ниједан заједнички језик у свом пореклу. Исто тако, креоли имају сличности и упркос томе што су настали изоловано једни од других. Међу синтаксичким сличностима је и ред речи субјекат-глагол-објекат (СВО). Чак и када су се креоли развили из језика са различитим редом речи, они често развијају СВО ред речи. Креоли обично имају сличну употребу образаца за одређене и неодређене чланове и слична правила фразних структура чак и када језици из којих су настали то немају.[127]

Хронологија еволуције[уреди | уреди извор]

Ова кутија:
-10 —
–
-9 —
–
-8 —
–
-7 —
–
-6 —
–
-5 —
–
-4 —
–
-3 —
–
-2 —
–
-1 —
–
0 —

Комуникација примата[уреди | уреди извор]

Теренски приматолози нам могу пружити корисне увиде у комуникацију великих човеколиких мајмуна у дивљини.[128] Важно откриће је да не-људски примати, укључујући и друге велике човеколике мајмуне, производе усклике који су степеновани, насупрот оним категоријално диференцираним, при чему слушаоци настоје да процене суптилне градације у одашиљачевим емоционалним и телесним стањима. Не-људским човеколиким мајмунима је, по свему судећи, изузетно тешко да произведу вокализације у одсуству емоционалних стања на која се те вокализације односе.[129] У заточеништву, не-људске човеколике мајмуне су подучавали рудиментарним облицима знаковног језика или су их терали да користе лексиграме - симболе који графички не личе на речи на које упућују - на компјутерској тастатури. Неки мајмуни, као што је Канзи, успели су да науче и користе стотине лексиграма.[130] [131]

Брокина и Верникеова зона у мозгу примата су одговорне за контролу мишића лица, језика, уста и ларинкса, као и за препознавање звукова. Познато је да примати производе "гласовне сигнале" и те сигнале производе мреже у можданом стаблу и лимбичком систему.[132]

У дивљини је највише проучавана комуникација вервет мајмуна.[127] Познато је да они производе до десет различитих вокализација. Многе од тих вокализација користе да би упозорили друге чланове групе на приближавање предатора. Међу њима се налазе "сигнал за леопарда", "сигнал за змију" и "сигнал за орла".[133] Сваки сигнал покреће различиту одбрамбену стратегију код мајмуна који га чују, и научници су успели да изазову предвидиве реакције код мајмуна користећи звучнике и претходно снимљене звукове. Остале вокализације се могу користити за идентификацију. Ако младунче мајмуна произведе звук, његова мајка се окреће ка њему, али друге мајке вервети се окрећу ка мајци тог младунчета да виде шта ће она урадити.[134] [135]

Слично овоме, истраживачи су показали да шимпанзе (у заточеништву) користе различите "речи" које упућују на различите врсте хране. Они су снимили вокализације које су шимпанзе правиле упућујући, на пример, на грожђе, а онда су друге шимпанзе показивале на слике грожђа када чују снимљени звук.[136] [137]

Ардипитхецус рамидус[уреди | уреди извор]

Студија објављена 2017. у часопису Хомо: Јоурнал оф Цомпаративе Хуман Биологy тврди да се код А. рамидуса, хоминина који је живео пре отприлике 4,5 милиона година, примећују први докази анатомске промене у роду хоминина које указују на повећану гласовну способност.[138] Ова студија је упоређивала лобању А. рамидуса са лобањама 29 шимпанзи различитог узраста и открила да се у многим карактеристикама А. рамидус подудара са младунцима и младим шимпанзама, за разлику од одраслих шимпанзи. Сматра се да је та сличност у облику и димензијама са лобањама младунаца и младих шимпанзи резултирала већом гласовном способношћу. Ова тврдња је заснована на веровању да су пропорције вокалног тракта шимпанзи које спречавају говор резултат развојних фактора повезаних са пубертетом - фактори који нису присутни у онтогенези А. рамидуса. Откривено је такође да код А. рамидуса постоји цервикална лордоза у таквом степену да боље проводи гласовне модулације у поређењу са шимпанзама, као и таква конструкција базе лобање која указује на повећану гласовну способност.

Оно што је значајно у овој студији је запажање да су промене у структури лобање које корелирају са смањеном агресијом исте оне промене које су биле неопходне за еволуцију гласовне способности раних хоминина. Интегришући податке о анатомским корелацијама размножавања и друштвених система примата са студијама структуре вокалног тракта који омогућава продукцију говора, аутори сматрају да до данас палеоантрополози нису успели да разумеју важну везу између друштвене еволуције и језичке способности раних хоминина.

Мада лобања А. рамидуса, судећи по овим ауторима, нема анатомске препреке за говор које су евидентне код шимпанзи, није јасно какве су биле гласовне способности овог раног хоминина. Мада сугеришу да је А. рамидус - на основу сличних пропорција вокалног тракта - можда имао гласовне способности једнаке одојчету модерног човека или веома малом детету, они признају да је то очигледно дискутабилна и спекулативна хипотеза. Међутим, поменути научници тврде да су промене у структури лобање путем процеса друштвене селекције били неопходан предуслов за еволуцију језика.

Првобитни Хомо[уреди | уреди извор]

Што се тиче артикулације, постоји значајан број спекулација о језичким способностима раног Хомоа (пре 2,5 до 8 милиона година). У анатомском смислу, неки научници верују да би особина бипедализма, која се развила код аустралопитецина пре око 3,5 милиона година, донела промене у структури лобање, омогућујући да вокални тракт буде више у облику слова L. Облик тракта и ларинкс који је позициониран релативно ниско у врату неопходни су предуслови за многе гласове које људи производе, нарочито вокале.[тражи се извор] Други научници верују да, према позицији ларинкса, чак ни Неандерталци нису имали анатомију која је неопходна за продукцију свих гласова које производе модерни људи. [139][140] Првобитно се претпостављало да се разлике у вокалном тракту Хомо сапиенса и Неандерталца могу видети у фосилима, али откриће да је подјезична кост Неандерталца иста као код Хомо сапиенса ослабило је ове теорије. Према једном другом гледишту, сматра се да је спуштање ларинкса ирелевантно за развој говора.[141]

Архајски Хомо сапиенс[уреди | уреди извор]

Стивен Митен (Стевен Митхен) је предложио термин Хммммм за прелингвистички систем комуникације који је користио архајски Хомо, почев од Хомо ергастер-а па све до високе софистицираности у средњем плеистоцену са Хомо хеиделбергенсис-ом и Хомо неандертхаленсис-ом. Хммммм је акроним за холистички, манипулативни (искази су команде или сугестије, а не дескриптивни искази), мулти-модални (акустички као и гестовни и фацијални), музички и миметички.[142]

Хомо хеиделбергенсис[уреди | уреди извор]

Хомо хеиделбергенсис је био блиски рођак (вероватно миграторни претходник) Хомо ергастера. Неки истраживачи верују да је ово први хоминин који је производио контролисане вокализације, највероватније опонашајући вокализације животиња,[143] и да је од тог времена Хомо хеиделбергенсис развио софистициранију културу и вероватно неки рани облик симболичког језика.

Хомо неандертхаленсис[уреди | уреди извор]

Откриће подјезичне кости (Неандерталца) Кебаре 2, 1989. године, указује да су Неандерталци можда били анатомски способни за производњу гласова сличних гласовима модерних људи.[144] [145] Подјезични живац, који пролази кроз подјезични канал, контролише покрете језика, што је можда омогућило оглашавање у циљу стварања лажног утиска величине (видети хипотезу лажног утиска величине, у тексту доле) или можда рефлектује говорне способности.[23] [146] [147] [148] [149] [150]

Међутим, иако су Неандерталци анатомски можда били способни за говор, Ричард Г. Клајн (2004) сумња да су они имали у потпуности модеран језик. Те сумње су у највећој мери засноване на налазима фосила архајских људи и њихових камених оруђа. Два милиона година после појаве Хомо хабилиса, технологија камених оруђа хоминина се врло мало променила. Клајн, који је спровео обиман рад на древном каменом оруђу, објашњава да је сирово камено оруђе архајских људи немогуће поделити у категорије на основу њихове функције, и наводи да су Неандерталци по свему судећи мало бринули о финалном естетском облику својих алата. Клајн тврди да мозак Неандерталаца не достиже неопходан ниво сложености за модеран говор, чак и ако је физички апарат за говор био добро развијен.[151] [152] Питање културне и технолошке софистицираности Неандерталаца остаје контроверзно.

На основу компјутерских симулација коришћених за процену еволуције језика, што је резултирало поделом на три фазе у еволуцији синтаксе, за Неандерталце се сматра да су били у фази 2, што значи да су имали нешто боље развијен језик од прајезика, али не толико сложен као језик модерних људи.[153]

Хомо сапиенс[уреди | уреди извор]

Анатомски модерни људи почињу да се појављују пре око 200.000 година, судећи према фосилним остацима пронађеним у Етиопији.[154] Иако још увек трају дебате око тога да ли је бихевиорални модернитет настао у Африци у отприлике исто време, све већи број археолога данас се позива на употребу пигмената црвеног окера у јужној Африци у средњем каменом добу - као, на пример, у пећини Бломбос - као доказ да су модерна анатомија и понашање еволуирали заједно.[155] Ови археолози категорично тврде да, ако су модерни људи у овој раној фази користили пигменте црвеног окера у ритуалне и симболичке сврхе, онда су они вероватно имали и симболички језик [156]

Према новој хипотези о јединственом пореклу из Африке од пре 60.000 - 50.000 година,[157] група људи је напустила Африку и почела са миграцијама, да би на крају населила цео свет, носећи са собом језик и симболичку културу.[158]

Спуштени ларинкс[уреди | уреди извор]

Ларинкс или гркљан је орган у грлу у коме се налазе гласне жице, које су одговорне за фонацију. Код људи, ларинкс је спуштен. Наша врста није јединствена у том погледу: гуске, пси, свиње и тамарини привремено спуштају ларинкс да би емитовали гласне крике.[159] Неколико врста врста јелена има трајно спуштени ларинкс, који се можда још више спушта код мужјака током њихове рике.[160] Лавови, јагуари, гепарди и домаће мачке такође то чине.[161] Међутим, спуштање ларинкса код свих врста осим код људи (према Филипу Либерману) није пропраћено спуштањем подјезичне кости; стога језик остаје у хоризонталном положају у усној шупљини, онемогућавајући му да функционише као фарингални артикулатор.[162]

Упркос свему томе, научници остају подељени око тога колико је људски вокални тракт заиста "посебан". Показано је да се ларинкс спушта до одређене мере током развоја код шимпанзи, што је праћено спуштањем подјезичне кости.[163] Филип Либман истиче да се само код људи десило перманентно и значајно спуштање ларинкса повезано са спуштањем подјезичне кости, што је резултирало закривљеним језиком и вокалним трактом са два канала у пропорцији 1:1. Једино код људи једноставан контакт између епиглотиса и меког непца није више могућ, за разлику од уобичајене одвојености респираторног и дигестивног тракта код сисара током гутања. С обзиром да то има значајне негативне последице - увећавајући ризик од гушења током гутања хране - поставља се питање какве су то предности могле да однесу превагу над овим негативним последицама. Очигледна корист мора да је - како се тврди - био говор. Али та идеја се жустро оспорава. Један од приговора је тај да људима у ствари не прети озбиљна опасност од гушења храном: медицинске статистике указују да су такви случајеви ектремно ретки.[164] Други приговор је да се, према виђењу већине научника, говор какав познајемо појавио релативно касно током људске еволуције, отприлике негде заједно са појавом Хомо сапиенса.[165] Такав комплексан развој као што је реконфигурација људског вокалног тракта захтевао би много више времена, подразумевајући рано време настанка. Ова неусаглашеност око времена настанка подрива идеју да је флексибилност људског гласа иницијално покренута захтевима селекције за говором и према томе није искључено да је говор био изабран због нпр. способности певања.

Хипотеза стварања лажног утиска величине[уреди | уреди извор]

Спуштање ларинкса значи продуживање вокалног тракта, чиме се спуштају фреквенције форманата тако да глас звучи дубље - стварајући притом утисак да је јединка већа него што јесте. Џон Охала (Јохн Охала, 2000) сматра да је функција спуштеног ларинкса код људи, нарочито код мушкараца, вероватно пре потреба за појачавањем претње него за самим говором.[166] Охала истиче да ако би спуштени ларинкс био адаптација за говор, очекивали бисмо да одрасли мушкарци буду боље адаптирани у том погледу од одраслих жена, чији је ларинкс знатно мање спуштен. Међутим, жене редовно надмашују мушкарце у вербалним тестовима,[тражи се извор] побијајући на тај начин такво резоновање. Текумсе Фич (W. Тецумсех Фитцх) такође сматра да је ово била првобитна селективна предност ларингалног спуштања код наше врсте. Иако (према Фичу) почетно спуштање ларинкса код људи нема везе са говором, повећан опсег могућих образаца форманата је накнадно био преузет за говор. Стварање лажног утиска величине остаје једина функција екстремног спуштања ларинкса код јелена. Компатибилно са хипотезом лажног утиска величине, друго спуштање ларинкса код људи дешава се у пубертету, мада само код мушкараца. Као одговор на приговор да је ларинкс спуштен код жена, Фич наводи да би мајке које штите своје бебе такође имале користи од ове способности.[167]

Фонемска разноликост[уреди | уреди извор]

Године 2011, Квентин Аткинсон је објавио преглед фонема 500 различитих језика, као и језичких породица, и упоредио њихову фонемску разноликост према региону, броју говорника и удаљености од Африке. Овај преглед је открио да афрички језици имају највећи број фонема, а Океанија и Јужна Америка најмањи. Пошто је узео у обзир број говорника, упоредио је фонемску разноликост са преко 2000 могућих места порекла. Аткинсонов модел који се "најбоље уклапа" је тај да је језик настао у централној и јужној Африци пре 80.000 до 160.000 година. Ово претходи хипотетичкој миграцији дуж јужне обале Арабије, Индије, југоисточне Азије и Аустралије. То би такође значило да се настанак језика десио у исто време кад и настанак симболичке културе.[168]

Историјат[уреди | уреди извор]

У религији и митологији[уреди | уреди извор]

Уметничка представа Вавилонске куле (П. Бројгел Старији)

Трагање за пореклом језика има дугу историју укорењену у митологији. Већина митологија не приписује људима заслуге за изум језика, већ говори о божанском језику који претходи људском. Мистични језици који су се користили за комуникацију са животињама или духовима, као што је језик птица, такође су уобичајени и били су предмет посебног интересовања током ренесансе.

Вак је хиндуистичка богиња говора или "персонификација говора". Као "свети исказ" Брамана, она има космолошку улогу "Мајке Веда".

Астечка прича каже да су само један човек, Кошкош (Цоxцоx), и једна жена, Шоћикецал (Xоцхиqуетзал), преживели поплаву, тако што су плутали на комаду коре дрвета. Затим су, по доласку голуба, добили моћ говора, али су добили различите језике тако да нису могли међусобно да се разумеју.[169]

У Старом завету, у Књизи постања (11), каже се да је Бог спречио да се заврши Вавилонска кула помоћу чуда које је учинило да њени градитељи почну да говоре различите језике. После тога, они су мигрирали у друге регионе и груписали се према томе који су од новостворених језика говорили, објашњавајући тиме порекло језика и нација изван Плодног полумесеца.[170]

Историјски експерименти[уреди | уреди извор]

Псаметих или Псамтик I

Историја садржи велики број анегдота о људима који су покушали да открију порекло језика помоћу експеримента. Прву такву причу је испричао Херодот (Историја 2.2). Он каже да је фараон Псаметих (вероватно Псаметих I, из 7. века п. н. е.) дао једном пастиру да одгаји двоје деце, уз инструкције да нико не сме да разговара са њима док не проговоре прву реч, како би се видело на ком ће језику у том случају проговорити. Када је једно од деце проговорило "бекос" пружајући руке, пастир је закључио да је та реч на фригијском, јер она на том језику значи "хлеб". Из тога је Псаметих закључио да је први језик био фригијски. За краља Џејмса V од Шкотске се тврди да је покушао сличан експеримент; његова деца су наводно проговорила хебрејски.[171]

Средњовековни монарси Фридрих II и Акбар Велики су такође покушали да спроведу сличне експерименте. Деца у овим експериментима нису проговорила.

Историјат истраживања[уреди | уреди извор]

Модерна лингвистика није почела пре краја 18. века, а романтичарске или анимистичке теорије Јохана Готфрида Хердера и Јохана Кристофа Аделунга остале су утицајне све до поодмаклог XIX века. Питању порекла језика се изгледа није могло приступити на методичан начин, и 1866, Париско лингвистичко друштво је забранило сваку расправу о пореклу језика, сматрајући то проблемом који нема одговор. Систематски приступ историјских лингвиста почео је да се развија у XIX веку, достигавши своју кулминацију у младограматичарској школи Карла Бругмана и других.

Међутим, научни интерес за питање порекла језика је тек постепено обновљен почев од 50-тих година XX века (а и тада је био контроверзан) са идејама универзалне граматике, масовне компарације и глотохронологије.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Stam, James H. (1976). Inquiries into the origin of language : the fate of a question. New York: Harper & Row. ISBN 978-0-06-046403-5. OCLC 1994147. 
  2. ^ Мüллер, Маx (1861), „Лецтуре IX. Тхе тхеоретицал стаге, анд тхе оригин оф лангуаге.”, Лецтурес он тхе сциенце оф лангуаге: Деливеред ат тхе Роyал Институтион оф Греат Бритаин ин Април, Маy, анд Јуне 1861, Лонгман, Греен, Лонгман, анд Робертс, стр. 329—378, дои:10.1037/14263-009, Приступљено 19. 11. 2018 
  3. ^ Noam,, Chomsky,. Powers and prospects : reflections on human nature and the social order (New izd.). London. ISBN 9780745335643. OCLC 948835156. 
  4. ^ Пинкер, Стевен; Блоом, Паул (1990). „Натурал лангуаге анд натурал селецтион”. Бехавиорал анд Браин Сциенцес. 13 (4): 707—727. С2ЦИД 6167614. дои:10.1017/С0140525X00081061. 
  5. ^ Pinker, Steven (1994). „On The Language Instinct”. PsycEXTRA Dataset. Pristupljeno 19. 11. 2018. 
  6. ^ Approaches to the evolution of language : social and cognitive bases. Hurford, James R., Studdert-Kennedy, Michael., Knight, Chris, 1942-. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1998. ISBN 978-0-521-63049-8. OCLC 37742390. 
  7. ^ Tomasello 1996
  8. ^ Pika, Simone; Mitani, John (2006). „Referential gestural communication in wild chimpanzees (Pan troglodytes)”. Current Biology. 16 (6): R191—R192. ISSN 0960-9822. PMID 16546066. doi:10.1016/j.cub.2006.02.037. 
  9. ^ Dunn, M.; Greenhill, SJ.; Levinson, SC.; Gray, RD. (maj 2011). „Evolved structure of language shows lineage-specific trends in word-order universals”. Nature. 473 (7345): 79—82. Bibcode:2011Natur.473...79D. PMID 21490599. doi:10.1038/nature09923. 
  10. ^ Atkinson, QD. (april 2011). „Phonemic diversity supports a serial founder effect model of language expansion from Africa”. Science. 332 (6027): 346—9. Bibcode:2011Sci...332..346A. PMID 21493858. doi:10.1126/science.1199295. 
  11. ^
  12. ^ Cross, Ian; Woodruff, Ghofur Eliot (2009). „Music as a Communicative medium” (PDF). doi:10.1093/acprof:oso/9780199545872.003.0005. 
  13. ^ а б в Vaneechoutte, Mario (2014). „The Origin of Articulate Language Revisited: The Potential of a Semi-Aquatic Past of Human Ancestors to Explain the Origin of Human Musicality and Articulate Language” (PDF). Human Evolution. 29: 1—33. 
  14. ^ Knight & Power 2012, стр. 346–49
  15. ^ Rappaport 1999
  16. ^ Knight, C. (2008). „'Honest fakes' and language origins” (PDF). Journal of Consciousness Studies. 15 (10–11): 236—48. 
  17. ^ Knight, Chris (2010). Ulrich J Frey; Charlotte Störmer; Kai P Willführ, ur. The origins of symbolic culture (PDF). Homo novus : a human without illusion. Berlin ; New York: Springer. str. 193—211. ISBN 978-3-642-12141-8. OCLC 639461749. 
  18. ^ Knight, Chris (1998). James R Hurford; Michael Studdert-Kennedy; Chris Knight, ur. Ritual/speech coevolution: a solution to the problem of deception (PDF). Approaches to the evolution of language : social and cognitive base. Cambridge, UK ; New York: Cambridge University Press. str. 68—91. ISBN 978-0-521-63964-4. OCLC 37742390. 
  19. ^ Knight, Chris (2006). Angelo Cangelosi; Andrew D M Smith; Kenny Smith, ur. Language co-evolved with the rule of law (PDF). The evolution of language : proceedings of the 6th international conference (EVOLANG6), Rome, Italy, 12–15 April 200. New Jersey: World Scientific Publishing. str. 168—175. ISBN 978-981-256-656-0. OCLC 70797781. 
  20. ^ Savage-Rumbaugh, Sue; McDonald, Kelly (1988). Richard W Byrne; Andrew Whiten, ur. Deception and social manipulation in symbol-using apes. Machiavellian intelligence : social expertise and the evolution of intellect in monkeys, apes, and human. Oxford: Clarendon Press. str. 224—237. ISBN 978-0-19-852175-4. OCLC 17260831. 
  21. ^
    Величине, Ж., А. Senghas и М. Коппола (1998). Стварање кроз контакт: знаковни језик настанка и знак да промените језик у Никарагва. У М. DeGraff (ур.), Језик креирање и измена: креолизации, Диахрония и развој. Кембриџ, Масачусетс: штампа на Масачусетском институту за технологију.
  22. ^ Lieberman, P.; Crelin, E. S. (1971). „On the speech of Neandertal Man”. Linguistic Inquiry. 2: 203—22. 
  23. ^ а б Arensburg, B.; Tillier, A. M.; Vandermeersch, B.; Duday, H.; Schepartz, L. A.; Rak, Y. (1989). „A Middle Palaeolithic human hyoid bone”. Nature. 338 (6218): 758—760. Bibcode:1989Natur.338..758A. PMID 2716823. doi:10.1038/338758a0. 
  24. ^ Diller & Cann 2009, стр. 135–149
  25. ^ Henshilwood & Dubreuil 2009, стр. 41–61
  26. ^ Knight 2009, стр. 281–303
  27. ^ Arcadi, AC. (avgust 2000). „Vocal responsiveness in male wild chimpanzees: implications for the evolution of language.”. J Hum Evol. 39 (2): 205—23. PMID 10968929. doi:10.1006/jhev.2000.0415. 
  28. ^
    Џоана Николс, 1998. Порекло и пресељења језици: лингвистичке доказе. У Нина Яблонски и Лесли Айелло С., ур., Порекло и диверсификација језик, p. 127-70. (Успомене из Калифорније академије наука, 24.) Сан Франциско: Калифорнијски академија наука.
  29. ^ Atkinson 2011. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFAtkinson2011 (help)
  30. ^ Perreault, C.; Mathew, S. (2012). „Dating the origin of language using phonemic diversity”. PLoS ONE. 7 (4): e35289. Bibcode:2012PLoSO...735289P. PMC 3338724 Slobodan pristup. PMID 22558135. doi:10.1371/journal.pone.0035289. 
  31. ^ Botha, Rudolf P.; Knight, Chris (2009). The cradle of language. Oxford ; New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-954586-5. OCLC 804498749. 
  32. ^
    Милер, Ф. М. 1996 [1861]. Теоријски фаза, и порекло језика. Предавање 9 од предавања на науци о језику. Пренето у р. Харис (ур.), Порекло језика. Бристол: Thoemmes прес, Стр. 7-41.
  33. ^
    Педжета, Р. 1930. Људског говора: неки посматрања, експерименти и закључци у погледу природе, порекла, именовања и могућности побољшања људског говора. Лондон: Роутледге И Кеган Павле.
  34. ^
    Фирт, Ж. Р. 1964. У језицима људи и говора. Лондон: издавач универзитета у оксфорду, p. 25-6.
  35. ^
    Стам, З. К. 1976. Захтеви за порекло језика. Њујорк: Харпер и Ров, p. 243-44.
  36. ^ Zahavi, A. (maj 1993). „The fallacy of conventional signalling.”. Philos Trans R Soc Lond B Biol Sci. 340 (1292): 227—230. PMID 8101657. doi:10.1098/rstb.1993.0061. 
  37. ^ Smith, J.Maynard (1994). „Must reliable signals always be costly?”. Animal Behaviour. 47 (5): 1115—1120. ISSN 0003-3472. doi:10.1006/anbe.1994.1149. 
  38. ^ Goodall 1986
  39. ^ Byrne, Richard W.; Whiten, Andrew. (1988). Machiavellian intelligence : social expertise and the evolution of intellect in monkeys, apes, and humans. Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-852175-4. OCLC 17260831. 
  40. ^ de Waal, Frans B. M. (2005). „Intentional Deception in Primates”. Evolutionary Anthropology. 1 (3): 86—92. doi:10.1002/1360010306. 
  41. ^ а б в Knight 1998.
  42. ^ Power 1998, стр. 111–129
  43. ^ Fitch 2004, стр. 275–296
  44. ^ Hamilton, W. D. (1964). „The genetical evolution of social behaviour. I, II”. Journal of Theoretical Biology. 7 (1): 1—52. PMID 5875341. doi:10.1016/0022-5193(64)90038-4. 
  45. ^ Tallerman 2013, стр. 77–96
  46. ^ Fitch 2004.
  47. ^ Ulbæk 1998, стр. 30–43
  48. ^ Trivers, R. L. (1971). „The evolution of reciprocal altruism”. Quarterly Review of Biology. 46: 35—57. doi:10.1086/406755. 
  49. ^ а б Knight 2006.
  50. ^ Dessalles 1998, стр. 130–147
  51. ^ Dunbar 1996
  52. ^ Dunbar 1996.
  53. ^ von Heiseler 2014
  54. ^ Power 1998, стр. 111–29.
  55. ^ Rappaport 1999.
  56. ^ Lewis 2009, стр. 236–256
  57. ^ Enfield, N. J. (2010). „Without social context?” (PDF). Science. 329 (5999): 1600—1601. Bibcode:2010Sci...329.1600E. doi:10.1126/science.1194229. 
  58. ^ Power 1998.
  59. ^ Watts 2009, стр. 62–92
  60. ^ Steels, L. (2009). Rudolf P. Botha, Chris Knight, ur. Is sociality a crucial prerequisite for the emergence of language?. The prehistory of language. Oxford ; New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-954587-2. OCLC 819189595. 
  61. ^ Deacon, Terrence William. (1997). The symbolic species : the co-evolution of language and the brain. New York: W.W. Norton. ISBN 978-0-393-03838-5. OCLC 807018262. 
  62. ^ Knight 2010.
  63. ^ Zahavi 1993.
  64. ^
    Серл, З. Р. 1996. Прављење ствари друштвене стварности. Лондон: Пингвин.
  65. ^
    Дюркгейм, Е 1947 [1915]. "Порекло ових веровања". Поглавље ВИИ. У Е. Е Дюркгейм Основне облике верског живота: истраживање у области религиозне социологије. Транс. Суэйн Ј. Гленкоу, Илиноис: Слободна штампа, p. 205-239.
  66. ^ Chomsky, Noam (2011). „Language and Other Cognitive Systems. What is Special About Language?”. Language Learning and Development. 7 (4): 263—78. doi:10.1080/15475441.2011.584041. 
  67. ^ а б Chomsky, N. (2005). „Three factors in language design”. Linguistic Inquiry. 36 (1): 1—22. doi:10.1162/0024389052993655. 
  68. ^ а б Knight 2008.
  69. ^
    Различите улоге културних експеримената за пренос у смислу културне еволуције човека, Алекс Mesoudi, Андреј избели
  70. ^
    Шимпанзе материјалне културе: последице за људске еволуције, Вилијам Клемент МакГрю
  71. ^
    Нове ГРАНИЦЕ у језичке еволуције и развоја: увод у обим теме, др Кимброу Оллер, Рик Дејл, Ульрике Грибель
  72. ^
    Певање птица, говора и језика: проучавање еволуције ума и мозга. Болхаус, м Everaert
  73. ^ Claude., Lévi-Strauss (1983). Introduction to Marcel Mauss. London: Routledge & Kegan Paul. ISBN 978-0-7100-9066-9. OCLC 7922958. 
  74. ^
    Чомски, Н. (2004). Језик и свест: актуелне мисли на древним проблема. Део I и Део II. У Лиле, Џенкинс (ур.), Варијабилност и универсалии у Biolinguistics. Амстердам: Эльзевир, p. 379-405.
  75. ^ Berwick, Robert; Chomsky, Noam (2016). Why Only Us: Language and Evolution. Cambridge, Massachusetts, U.S.: MIT Press. ISBN 9780262034241. OCLC 934433881. 
  76. ^ Premack, David & Premack, Ann James. The Mind of an Ape. ISBN 978-0-393-01581-2. 
  77. ^ Kimura 1993
  78. ^ Newman, A. J.; et al. (2002). „A Critical Period for Right Hemisphere Recruitment in American Sign Language Processing”. Nature Neuroscience. 5 (1): 76—80. PMID 11753419. doi:10.1038/nn775. 
  79. ^ а б Arbib MA, Liebal K, Pika S; Liebal; Pika (decembar 2008). „Primate vocalization, gesture, and the evolution of human language”. Current Anthropology. 49 (6): 1053—63; discussion 1063—76. PMID 19391445. doi:10.1086/593015. 
  80. ^ Capone, Nina C.; McGregor, Karla K. (2004). „Gesture Development”. Journal of Speech Language and Hearing Research. 47 (1): 173—86. PMID 15072537. doi:10.1044/1092-4388(2004/015). 
  81. ^ Ozçalişkan S, Goldin-Meadow S; Goldin-Meadow (jul 2005). „Gesture is at the cutting edge of early language development”. Cognition. 96 (3): B101—13. PMID 15996556. doi:10.1016/j.cognition.2005.01.001. 
  82. ^ а б
    Ридзолатти, Г. (2008). Гиацомо Ридзолатти на еволуцију језика. Добијени од http://gocognitive.net/interviews/evolution-language-gesturesШаблон:Full citation needed
  83. ^ Corballis 2002, стр. 161–179
  84. ^ Knight 2006
  85. ^ Knight, Chris (2000). Chris Knight; Michael Studdert-Kennedy; James R Hurford, ur. Play as precursor of phonology and syntax. The Evolutionary emergence of language : social function and the origins of linguistic for. Cambridge ; New York: Cambridge University Press. str. 99—1119. ISBN 978-0-521-78157-2. OCLC 807262339. 
  86. ^ Kolb & Ian 2003.
  87. ^
    Skoyles, Џон Р., гест, језик, порекло, и десну руку, Psycholoqy: 11,#24, 2000
  88. ^ Petrides, M.; Cadoret, G.; Mackey, S. (jun 2005). „Orofacial somatomotor responses in the macaque monkey homologue of Broca's area”. Nature. 435 (7046): 1235—8. Bibcode:2005Natur.435.1235P. PMID 15988526. doi:10.1038/nature03628. 
  89. ^ Porter, RJ.; Lubker, JF. (septembar 1980). „Rapid reproduction of vowel-vowel sequences: evidence for a fast and direct acoustic-motoric linkage in speech”. J Speech Hear Res. 23 (3): 593—602. PMID 7421161. doi:10.1044/jshr.2303.593. 
  90. ^ McCarthy, R.; Warrington, EK. (jun 1984). „A two-route model of speech production. Evidence from aphasia.”. Brain. 107 (2): 463—85. PMID 6722512. doi:10.1093/brain/107.2.463. 
  91. ^ McCarthy, RA.; Warrington, EK. (2001). „Repeating without semantics: surface dysphasia?”. Neurocase. 7 (1): 77—87. PMID 11239078. doi:10.1093/neucas/7.1.77. 
  92. ^ Marslen-Wilson, W. (1973). „Linguistic structure and speech shadowing at very short latencies”. Nature. 244 (5417): 522—523. Bibcode:1973Natur.244..522M. PMID 4621131. doi:10.1038/244522a0. 
  93. ^ Petrides 2005.
  94. ^ Fay, WH.; Coleman, RO. (jul 1977). „A human sound transducer/reproducer: temporal capabilities of a profoundly echolalic child.”. Brain Lang. 4 (3): 396—402. PMID 907878. doi:10.1016/0093-934x(77)90034-7. 
  95. ^ Schippers, MB; Roebroeck, A; Renken, R; Nanetti, L; Keysers, C (2010). „Mapping the Information flow from one brain to another during gestural communication”. Proc Natl Acad Sci U S A. 107 (20): 9388—93. Bibcode:2010PNAS..107.9388S. PMC 2889063 Slobodan pristup. PMID 20439736. doi:10.1073/pnas.1001791107. 
  96. ^ Andrea., Moro (2008). The boundaries of Babel : the brain and the enigma of impossible languages. Cambridge, Mass.: MIT Press. ISBN 9780262280204. OCLC 233534447. 
  97. ^ Falk, D. (avgust 2004). „Prelinguistic evolution in early hominins: whence motherese?” (PDF). Behav Brain Sci. 27 (4): 491—503; discussion 503—83. PMID 15773427. doi:10.1017/s0140525x04000111. Arhivirano iz originala (PDF) 4. 1. 2014. g. Pristupljeno 29. 1. 2019. 
  98. ^ Falk 2004.
  99. ^ Kaye 1982, стр. 186.
  100. ^
    Спербер, Д. и Д. Вилсон 1986. Релевантност. Комуникација и спознаја. Oxford: Blackwell.
  101. ^ Deutscher, Guy (2005). The unfolding of language : an evolutionary tour of mankind's greatest invention. New York: Metropolitan Books. ISBN 978-0-8050-7907-4. OCLC 57311730. 
  102. ^
    Хоппер, ПЈ 1998. Емергентна граматика. У М. Томаселло (ур.), Нова психологија језика. Махвах, Њ: Лавренце Ерлбаум, 155–175.
  103. ^ Heine, Bernd; Kuteva, Tania (2007). The genesis of grammar : a reconstructio. Oxford ; New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-922777-8. OCLC 849464326. 
  104. ^ а б
    Лакофф, Г. и М. Јохнсон 1980. Метафоре живимо. Цхицаго: Университи оф Цхицаго Пресс.
  105. ^ а б Deutscher 2005.
  106. ^ а б Heine 2007.
  107. ^ а б Heine & Kuteva 2012, стр. 512–527
  108. ^ Cheney, Dorothy L.; Seyfarth, Robert M. (2005). „Constraints and preadaptations in the earliest stages of language evolution” (PDF). The Linguistic Review. 22 (2–4): 135—59. doi:10.1515/tlir.2005.22.2-4.135. 
  109. ^ Maynard Smith, John; Harper, David (2003). Animal signals. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-852684-1. OCLC 54460090. 
  110. ^
    Давидсон, РД 1979. Шта значе метафоре. Ин С. Сацкс (ед.), О метафори. Цхицаго: Университи оф Цхицаго Пресс, p. 29–45.
  111. ^
    Лакофф, Г. и Р. Нунез 2000. Одакле долази математика. New York: Basic Books.
  112. ^ Gallup, GG Jr. (1970). „Chimpanzees: Self recognition”. Science. 167 (3914): 86—87. Bibcode:1970Sci...167...86G. PMID 4982211. doi:10.1126/science.167.3914.86. 
  113. ^ Mitchell, R.W. (1995). „Evidence of dolphin self-recognition and the difficulties of interpretation”. Consciousness and Cognition. 4 (2): 229—234. PMID 8521261. doi:10.1006/ccog.1995.1029. 
  114. ^ Ko, Kwang Hyun (2016). „Origins of human intelligence: The chain of tool-making and brain evolution” (PDF). ANTHROPOLOGICAL NOTEBOOKS. 22 (1): 5—22. 
  115. ^ Soma, M., Hiraiwa-Hasegawa, M., & Okanoya, K.; Hiraiwa-Hasegawa; Okanoya (2009). „Early ontogenetic effects on song quality in the Bengalese finch (Lonchura striata var. domestica): laying order, sibling competition and song sintax” (PDF). Behavioral Ecology and Sociobiology. 63 (3): 363—370. doi:10.1007/s00265-008-0670-9. Arhivirano iz originala (PDF) 02. 03. 2020. g. Pristupljeno 29. 01. 2019. 
  116. ^ Graham Ritchie & Simon Kirby (2005). „Selection, domestication, and the emergence of learned communication systems” (PDF). Second International Symposium on the Emergence and Evolution of Linguistic Communication. Arhivirano iz originala (PDF) 21. 1. 2012. g. 
  117. ^
    МацНеилаге, П. 1998. Еволуција механизма језика: компаративна неуробиологија вокалне и ручне комуникације. У ЈР Хурфорд, М. Студдерт Кеннеди и Ц. Книгхт (едс), Приступи еволуцији језика. Cambridge: Cambridge University Press, стр.
  118. ^ Hauser, MD.; Chomsky, N.; Fitch, WT. (novembar 2002). „The faculty of language: what is it, who has it, and how did it evolve?” (PDF). Science. 298 (5598): 1569—79. PMID 12446899. doi:10.1126/science.298.5598.1569. Arhivirano iz originala (PDF) 28. 12. 2013. g. 
  119. ^ Everett, Daniel L. (2005). „Cultural Constraints on Grammar and Cognition in Piraha Another Look at the Design Features of Human Language” (PDF). Current Anthropology. 46 (4): 621—646. doi:10.1086/431525. 
  120. ^ Zhordania 2006.
  121. ^
    Болингер, Двигхт Л. (уредник) 1972. Интонација . Селецтед Реадингс. Хармондсвортх: Пенгуин, стр
  122. ^ Cruttenden, Alan (1986). Intonation. Cambridge [Cambridgeshire] ; New York: Cambridge University Press. str. 169—174. ISBN 978-0-521-26028-2. OCLC 12103838. 
  123. ^ а б в Hauser 2002.
  124. ^ Carey, Susan (2001). „Cognitive Foundations of Arithmetic: Evolution and Ontogenisis” (PDF). Mind and Language. 16 (1): 37—55. doi:10.1111/1468-0017.00155. Arhivirano iz originala (PDF) 25. 7. 2013. g. Pristupljeno 29. 1. 2019. 
  125. ^ Hockett, Charles F. (1960). „The Origin of Speech” (PDF). Scientific American. 203 (3): 88—96. Bibcode:1960SciAm.203c..88H. doi:10.1038/scientificamerican0960-88. Arhivirano iz originala (PDF) 6. 1. 2014. g. Pristupljeno 29. 1. 2019. 
  126. ^ Diamond, Jared M. (1992). „Bridges to human language”. The third chimpanzee : the evolution and future of the human animal. New York, NY: HarperCollins. str. 141—167. ISBN 978-0-06-018307-3. OCLC 24246928. 
  127. ^ а б Diamond 1992.
  128. ^ Arcadi 2000.
  129. ^ Goodall 1986.
  130. ^ Savage-Rumbaugh, E. Sue; Lewin, Roger. (1994). Kanzi : the ape at the brink of the human min. New York: Wiley. ISBN 978-0-471-58591-6. OCLC 30112573. 
  131. ^ Savage-Rumbaugh, E. Sue; Shanker, Stuart.; Taylor, Talbot J. (1998). Apes, language, and the human min. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-510986-3. OCLC 38566026. 
  132. ^ Freeman, Scott; Jon C. Herron (2007). Evolutionary Analysis (4th izd.). Pearson Education, Inc. str. 789—90. ISBN 978-0-13-227584-2. 
  133. ^ Seyfarth, Robert M.; Cheney, Dorothy L.; Marler, Peter (1980). „Vervet monkey alarm calls: Semantic communication in a free-ranging primate”. Animal Behaviour. 28 (4): 1070—1094. doi:10.1016/S0003-3472(80)80097-2. 
  134. ^ Arnold, Kate; Zuberbühler, Klaus (2006). „Language evolution: Semantic combinations in primate calls”. Nature. 441 (7091): 303—303. Bibcode:2006Natur.441..303A. PMID 16710411. doi:10.1038/441303a. 
  135. ^ Wаде, Ницхолас (23. 5. 2006). „Нигериан Монкеyс Дроп Хинтс он Лангуаге Оригин”. Тхе Неw Yорк Тимес. Приступљено 9. 9. 2007. 
  136. ^ Gibbons, Christopher M. (2007). „The referentiality of chimpanzee vocal signaling: behavioral and acoustic analysis of food barks”. Ohio State University. 
  137. ^ Slocombe, Katie E.; Zuberbühler, Klaus (2005). „Functionally Referential Communication in a Chimpanzee”. Current Biology. 15 (19): 1779—1784. PMID 16213827. doi:10.1016/j.cub.2005.08.068. 
  138. ^ Clark, Gary; Henneberg, Maciej (2017). „Ardipithecus ramidus and the evolution of language and singing: An early origin for hominin vocal capability”. HOMO. 68: 101—121. doi:10.1016/j.jchb.2017.03.001. 
  139. ^ Aronoff & Rees-Miller 2001, стр. 258–267
  140. ^ Fitch, WT. (jul 2000). „The evolution of speech: a comparative review”. Trends Cogn Sci. 4 (7): 258—267. PMID 10859570. doi:10.1016/S1364-6613(00)01494-7. 
  141. ^ Ohala, John J. (2000). „The irrelevance of the lowered larynx in modern Man for the development of speech”. Ecole Nationale Superieure des Telecommunications Paris – France. Arhivirano iz originala 03. 03. 2016. g. Pristupljeno 4. 1. 2014. 
  142. ^ Mithen, Steven J. (2006). The singing neanderthals : the origins of music, language, mind, and body. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-02192-1. OCLC 62090869. 
  143. ^ Митхен 2006.
  144. ^ Arensburg, B.; Schepartz, LA.; Tillier, AM.; Vandermeersch, B.; Rak, Y. (oktobar 1990). „A reappraisal of the anatomical basis for speech in Middle Palaeolithic hominids”. Am J Phys Anthropol. 83 (2): 137—46. PMID 2248373. doi:10.1002/ajpa.1330830202. 
  145. ^ D'Anastasio, R.; Wroe, S.; Tuniz, C.; Mancini, L.; Cesana, DT.; Dreossi, D.; Ravichandiran, M.; Attard, M.; et al. (2013). „Micro-biomechanics of the kebara 2 hyoid and its implications for speech in neanderthals”. PLoS ONE. 8 (12): e82261. Bibcode:2013PLoSO...882261D. PMC 3867335 Slobodan pristup. PMID 24367509. doi:10.1371/journal.pone.0082261. 
  146. ^ Jungers, WL.; Pokempner, AA.; Kay, RF.; Cartmill, M. (avgust 2003). „Hypoglossal canal size in living hominoids and the evolution of human speech.” (PDF). Hum Biol. 75 (4): 473—84. PMID 14655872. doi:10.1353/hub.2003.0057. Arhivirano iz originala (PDF) 12. 6. 2007. g. 
  147. ^ DeGusta, D.; Gilbert, WH.; Turner, SP. (februar 1999). „Hypoglossal canal size and hominid speech”. Proc Natl Acad Sci U S A. 96 (4): 1800—4. Bibcode:1999PNAS...96.1800D. PMC 15600 Slobodan pristup. PMID 9990105. doi:10.1073/pnas.96.4.1800. 
  148. ^ Johansson, Sverker (april 2006). „Constraining the Time When Language Evolved” (PDF). Evolution of Language: Sixth International Conference, Rome: 152. ISBN 9789812566560. doi:10.1142/9789812774262_0020. Arhivirano iz originala (PDF) 15. 10. 2006. g. Pristupljeno 10. 9. 2007. 
  149. ^ Houghton, P. (februar 1993). „Neandertal supralaryngeal vocal tract”. Am J Phys Anthropol. 90 (2): 139—46. PMID 8430750. doi:10.1002/ajpa.1330900202. 
  150. ^ Boë, Louis-Jean; Maeda, Shinji; Heim, Jean-Louis (1999). „Neandertal man was not morphologically handicapped for speech”. Evolution of Communication. 3 (1): 49—77. doi:10.1075/eoc.3.1.05boe. 
  151. ^ Klarreich, E. (2004). „Biography of Richard G. Klein”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 101 (16): 5705—7. Bibcode:2004PNAS..101.5705K. PMC 395972 Slobodan pristup. PMID 15079069. doi:10.1073/pnas.0402190101. 
  152. ^ Klein, Richard G. „Three Distinct Human Populations”. Biological and Behavioral Origins of Modern Humans. Access Excellence @ The National Health Museum. Pristupljeno 10. 9. 2007. 
  153. ^ Marwick, Ben (2003). „Pleistocene Exchange Networks as Evidence for the Evolution of Language”. Cambridge Archaeological Journal. 13: 67—81. doi:10.1017/S0959774303000040. 
  154. ^ Fleagle, John G.; Assefa, Zelalem; Brown, Francis H.; Shea, John J. (2008). „Paleoanthropology of the Kibish Formation, southern Ethiopia: Introduction”. Journal of Human Evolution. 55 (3): 360—5. PMID 18617219. doi:10.1016/j.jhevol.2008.05.007. 
  155. ^ Henshilwood, C. S.; d'Errico, F.; Yates, R.; Jacobs, Z.; Tribolo, C.; Duller, G. A. T.; Mercier, N.; Sealy, J. C.; Valladas, H. (2002). „Emergence of modern human behavior: Middle Stone Age engravings from South Africa”. Science. 295: 1278—1280. Bibcode:2002Sci...295.1278H. doi:10.1126/science.1067575. 
  156. ^
    Хенсхилвоод, ЦС и Б. Дубреуил 2009. Читање артефаката: сакупљање језичких вештина из средњег каменог доба у јужној Африци. У Р. Ботха и Ц. Книгхт (едс), Тхе Црадле оф Лангуаге. Oxford: Oxford University Press, p. 41–61.
  157. ^ Minkel, J. R. (18. 7. 2007). „Skulls Add to "Out of Africa" Theory of Human Origins: Pattern of skull variation bolsters the case that humans took over from earlier species”. Scientific American.com. Pristupljeno 9. 9. 2007. 
  158. ^
    Цхрис Стрингер, 2011. Порекло наших врста. Лондон: Пенгуин.
  159. ^ Fitch, WT. (2000). „The phonetic potential of nonhuman vocal tracts: comparative cineradiographic observations of vocalizing animals”. Phonetica. 57 (2–4): 205—18. PMID 10992141. doi:10.1159/00002847. 
  160. ^ Fitch, WT.; Reby, D. (avgust 2001). „The descended larynx is not uniquely human.”. Proc Biol Sci. 268 (1477): 1669—75. PMC 1088793 Slobodan pristup. PMID 11506679. doi:10.1098/rspb.2001.1704. 
  161. ^ Weissengruber, GE.; Forstenpointner, G.; Peters, G.; Kübber-Heiss, A.; Fitch, WT. (septembar 2002). „Hyoid apparatus and pharynx in the lion (Panthera leo), jaguar (Panthera onca), tiger (Panthera tigris), cheetah (Acinonyxjubatus) and domestic cat (Felis silvestris f. catus).”. J Anat. 201 (3): 195—209. PMC 1570911 Slobodan pristup. PMID 12363272. doi:10.1046/j.1469-7580.2002.00088.x. 
  162. ^ Lieberman, Philip (2007). „The Evolution of Human Speech: Its Anatomical and Neural Bases” (PDF). Current Anthropology. 48 (1): 39—66. doi:10.1086/509092. 
  163. ^ Nishimura, T.; Mikami, A.; Suzuki, J.; Matsuzawa, T. (septembar 2006). „Descent of the hyoid in chimpanzees: evolution of face flattening and speech.”. J Hum Evol. 51 (3): 244—54. PMID 16730049. doi:10.1016/j.jhevol.2006.03.005. 
  164. ^
    М. Цлегг 2001. Компаративна анатомија и еволуција људског вокалног тракта Необјављена теза, Универзитет у Лондону.
  165. ^ Perreault 2012.
  166. ^
    Јохн Ј. Охала, 2000. Неважност спуштеног ларинкса у савременом човеку за развој говора. Париз, ЕНСТ: Еволуција језика, p. 171–172.
  167. ^
    Фитцх, ВТ (2002). Компаративна вокална продукција и еволуција говора: Реинтерпретација спуштања ларинкса. У А. Враи (ур.), Тхе Транситион то Лангуаге. Oxford: Oxford University Press, p. 21–45.
  168. ^ Atkinson, Quentin (2011). „Phonemic Diversity Supports a Serial Founder Effect Model of Language Expansion from Africa” (PDF). 332: 346—349. Bibcode:2011Sci...332..346A. PMID 21493858. doi:10.1126/science.1199295. Pristupljeno 9. 7. 2017. 
  169. ^
    Турнер, П. и Русселл-Цоултер, Ц. (2001) Дицтионари оф Анциент Деитиес (Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс)
  170. ^ Пенноцк 2000.
  171. ^ Линдсаy 1728, стр. 104.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Порекло језика на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Poreklo_jezika&oldid=27546841”