Потпомогнуто самоубиство

С Википедије, слободне енциклопедије
Уређај за потпомогнуто самоубиство коришћен четири пута у Аустралији између 1995. и 1997. године

Потпомогнуто самоубиство или асистирано самоубиство је намерно изазивања (превремене) смрти уз присуство, упутства или помоћ лекара, на захтев пацијента у циљу прекраћивања мука. Заснива се на примени поступака или давања пацијенту средства које ће га лишити живота. Ситуације у којима се поставља питање еутаназије су компликоване и тешко разумљиве. Они такође значајно варирају од појединца до појединца, у зависности од околности, перспективе и болести. Имајући ово у виду ова врста еутаназије, где лекар помаже пацијенту да оконча живот по сопственој жељи и под строго прописаним условима и критеријумима, легална је само у Белгији, Швајцарској, Аустрији, Холандији, Луксембургу, Албанији, Колумбији и трима америчким државама (Орегону, Монтани и Вашингтону).[1]

Иако је ова врста самоубиства неки облик еутаназије, од ње се разликује по томе, што еутаназија представља чин прекидања нечијег живота од стране лекара, а потпомогнуто (асистирано) самоубиство је када лекар обезбеђује средство којим ће особа сама извршити самоубиство. У првом случају улога лекара у самоубиству је активна, а у другом је пасивна.[2]

Потпомогнуто самоубиство је у већини земаља кривично дело, које се изједначава са убиством или убиством из нехата.[3]

Дефиниције[уреди | уреди извор]

У медиицинској и правној пракси за појам потпомогнутог самоубиства најчешче се користе ове дефиниције у Европи и Северној Америци:

Од стране лекара потпомогнуто самоубиство (пхyсициан-ассистед суициде (ПАС)— је самоубиство које се почини уз помоћ друге особе. Израз се данас најчешће користи за самоубиства почињена уз асистенцију лекара.

Асистирано убиство уз помоћ лекара — који стручно и намерно пружа особи све потребне информације или средства, или оба, како би починила самоубиство, укључујући саветовање о смртоносним дозама лекова, преписивање таквих доза или обезбеђење лекова. (Канадско удружење лекара (ЦМА)

Општа разматрања[уреди | уреди извор]

Секобарбитал један је од најчешће преписиваних лекова за потпомогнуто самоубиство уз помоћ лекара у Сједињеним Америчким Државама.[4]

Светска здравствена организација је проценила да се у свету само у току 2000. године сваких 40 секунди догодило по једно самоубиство, односно да је око 2.200 особа свакога дана извршило самоубиство, што чини 2% укупне смртности становништва. Такође треба имати у виду да сваке године од самоубиства умре око 800 .000 људи, као и то да је самоубиство трећи водећи узрок смртности или други водећи узрок смрти међу младима старости од 15-29 година (2016). Процењује се, да још најмање пет до десет пута више особа покуша извршење самоубиства, али преживи. Најгори фактор ризика за самоубиство је претходни покушај самоубиства. Стопа самоубистава посебно је велика међу угроженим групама које доживљавају дискриминацију, као што су избјеглице и мигранти; аутохтони народи; лезбејке, геј, бисексуалне, трансродне, интерсексуалне (ЛГБТИ) особе; и заробљеници.[5]

Према статистичким подацима, Србија је једна од европских земаља у којој је број самоубистава у порасту.[6] Ово захтева изузетну одговорност лекара, јер неопрезно прихваћен пацијент од стране лекара може да делује као повод и навођење на извршење самоубиства. Лекар који на неприхватљив начин реагује у извесним ситуацијама може да се терети за кривично дело навођења на самоубиство.

Мотиви за самоубиство су чињенице које терају на извршење самоубиства, или чињеница коју самоубица осећа као повод и сматра као разлог за уништење сопственог живота. Мотиви самоубиства у директној су спрези са општим и психичким стањем, са условима живота и општим друштвеним окружењем. Самоубиство никад нема само један узрок. Најчешћи претпостављени мотив самоубијања су различити психички поремећаји. Мотиви самоубиства у директној су спрези са условима живота и општим друштвеним окружењем, и зато самоубиство представља озбиљан друштвени проблем, а нарочито у оквиру психијатријске праксе.[7]

Смрт је као и рађање саставни и нераскидиви део живота, која неумитно долази и зато је неопходно олакшати је и учинити што достојанственијом. Питање је да ли легализација еутаназије и сам чин еутаназије омогућавају достојанствену смрт. Подразумева се да се лекари и читаво друштво залажу и боре за достојанствен крај живота, јер у односу једног друштва према смрти показује се и однос према животу.[2]

Најчешћи аргументи који наводе заговорници потпомогнутог самоубиства (еутаназије) су:

Шекспир је овим рећима бранио самоубице

„Ако смо дотерани од непријатеља до понора, зар није боље да сами скочимо у њега него да нас непријатељ гурне у понор“.

  • светиња људског живота (аргумент који често користе и противници еутаназије),
  • индивидуална аутономија,
  • право на избор,
  • право да се не трпи бол и патња,
  • право да се не буде изложен понижавању,
  • право на достојанство, приватност и на уживање у животу[2].

Правна регулатива на глобалном нивоу[уреди | уреди извор]

Правна регулатива на глобалном нивоу
  Самоубиство уз помоћ лекара је легално
  Легализовано судском пресудом, али не и законски
  Самоубиство уз помоћ лекара је незаконито

Закони о потпомогнутом самоубиству разликују се од државе до државе. У неким су јасни, у неким нејасни, а у многим државама и не постоје. Нејасно дефинисано у кривичном закону помагање у извршењу самоубиства, не значи да то дело не подлеже кривичној одговорности. У већини држава потпомогнуто самоубиство, јесте кривично дело које се изједначава са убиством или убиством из нехата.

Добровољна еутаназија је легализована у Холандији (2002. године), у Белгији (2002. године), Луксембургу (2008.),[8] и Канади (2016. године).[9] Потпомогнуто самоубиство, у коме пацијент мора да предузме последњу акцију (за разлику од добровољне еутаназије), легализовано је у Канади, Холандији, Луксембургу, Швајцарској и деловима Сједињених Држава.

Самоубиство уз помоћ лекара је легално у неким земљама, под одређеним околностима, укључујући Аустрију,[10][11] Белгију,[12] Канаду,[13] Луксембург,[13] Холандију,[14] Нови Зеланд,[15] Шпанију,[16] Швајцарску,[17] и делове Сједињених Америчких Држава (Калифорнија,[18] Колорадо,[19] Хаваји,[20] Мејн,[21] Монтана,[22] Њу Џерзи,[23] Нови Мексико,[24] Орегон,[25] Вермонт,[26] Вашингтон[27] и Вашингтон DC[28]) и Аустралији (Квинсленд,[29] Јужна Аустралија,[30] Тасманија,[31] Викторија[32] и Западна Аустралија[33]). Уставни судови Колумбије,[34][35] Немачке[36] и Италије[37] легализовали су потпомогнуто самоубиство, али њихове владе још нису донеле законе нити регулисале ту праксу.

САД[уреди | уреди извор]

Државе САД у којима је законом дозвољено потпомогнуто самоубиство (црно), дозвољено након судске одлуке (плаво), забрањено (црвено)

У Сједињеним Државама постоје закони о умирању који су ограничени на тешко болесне одрасле особе у Орегону, Монтани, Вашингтону, Вермонту, Хавајима, Калифорнији, Колораду и Вашингтону D.C.[38] Закони захтевају да пацијентови кућни лекари потврде менталну компетентност. Орегон је прва држава Сједињених Држава која је легализовала потпомогнуто самоубиство, доношењем акта под називом „Достојанствена смрт“ („Деатх Wитх Дигнитy Ацт), што је постигнуто путем гласања 1994. године. Закон је усвојен на грађанску иницијативу након два гласања у Орегону.[39]

Швајцарска[уреди | уреди извор]

Тренутни статус потпомогнутог самоубиства у Европи:
  Самоубиство уз помоћ лекара је легално
  Легализовано судском пресудом, али не и законски
  Потомогнуто самоубиство није легално

Швајцарска је још 1941. године легализовала самоубиство уз помоћ или без помоћи лекара. Иако не забрањује странцима да на њеној територији изврше еутаназију, они морају да имају чврсте разлоге за то, као што су: неизлечива болест, озбиљно ментално обољење или да пате од неизлечиве клиничке депресије.

Ту врсту помоћи странцима у Швајцарској пружа организација „Дигнитас“, која нуди услуге еутаназије у посебно припремљеним просторијама по цени од 4000 евра ( Феномен пружања оваквих услуга у Швајцарској је добио и име „самоубилачки туризам“.[2]

Белгија[уреди | уреди извор]

У Белгији је закон о асистираном самоубиству донет 2002. године. Иако закон дозвољавава еутаназију, он не дефинише методе извођења еутаназије. Закон допушта одраслим особама чије је здравствено стање безнадежно и које трпе неподношљив физички и психички бол, који се ни на који начин не може умањити да траже добровољну еутаназију.[2]

Велика Британија[уреди | уреди извор]

У Великој Британији, по закону о самоубиству из 1961. године, самоубиство није сматрано кривичним делом, али за пружање помоћи при самоубиству другог лица могло се добити и 14 година затвора. За покретање поступка на суду, била је потребна дозвола Председника Јавног Тужилаштва у Лондону. У периоду од 1936. до 2003. године Парламенту је поднето осам нацрта закона и амандмана, са циљем да се у законе унесу измене које би дозвољавале убрзану смрт. Дебате су вођене на релацији присталица и противника еутаназије, да би 1996. године Дом Лордова издао приручник на основу консултација са судијама, којим се регулишу процедуре у случајевима захтева за еутаназију. Најважније из тог приручника је: да је у свим случајевима, неопходно је прво добити дозволу Суда.[2]

Аустралија[уреди | уреди извор]

Аустралијска држава Викторија легализовала је асистирано самоубиство након више од 100 сати тешке парламентарне дебате, која је трајала два дана и две ноћи. Викторија је прва аустралијска држава која је то одобрила, ову врсту самоубиства уз ограничење да самоубица мора имати најмање 18 година, као и да му је прогнозирано мање од шест месеци живота. Пацијенти, такође, морају да живе у Викторији најмање 12 месеци и да пре тога да буду здравог разума и присебни.

Особе које болују од болести као што је мултиплекс склероза имају право да траже смртоносно средство, ако лекари кажу да им је остало још 12 месеци живота. Закон ступа на снагу 2019. године.

Србија и земље бивше Југославије[уреди | уреди извор]

У законима Републике Србије и земаља из окружења (насталих на територији бивше Југославије), еутаназија, навођења на смоубисто и помагање у самоубиству се на скоро истоветан начин третира. Кривични закон Републике Србије (КЗ РС, 2006.), у Посебном делу и XIII глави, чланом 117 и чланом 119 дефинише казнене мере у случају лишавања живота из самилости, као и навођење на самоубиство и помагање у самоубиству.

Члан 117.

Ко лиши живота пунолетно лице из самилости због тешког здравственог стања у којем се то лице налази, а на његов озбиљан и изричит захтев, казниће се затвором од шест месеци до пет година.

Члан 119.

(1) Ко наведе другог на самоубиство или му помогне у извршењу самоубиства, па ово буде извршено или покушано, казниће се затвором од шест месеци до пет година.

(2) Ко другом помогне у извршењу самоубиства под условима из члана 117. овог законика, па ово буде извршено или покушано, казниће се затвором од три месеца до три године.

(3) Ко дело из става 1. овог члана учини према малолетнику или према лицу које се налази у стању битно смањене урачунљивости, казниће се затвором од две до десет година.

(4) Ако је дело из става 1. овог члана учињено према детету или према неурачунљивом лицу, учинилац ће се казнити по члану 114. овог закона (од једне до осам година).

(5) Ко сурово или нечовечно поступа са лицем које се према њему налази у односу какве подређености или зависности, па оно услед таквог поступања изврши или покуша самоубиство које се може приписати нехату учиниоца, казниће се затвором од шест месеци до пет година

Казнена политика[уреди | уреди извор]

Иако су еутаназија и самоубиство, акти слободне воље човека који је због очуваног стања своје свести овлашћен да располаже својим животом, тако што га може уништити на одговарајући начин, самоубиство се у највећем броју модерних законодавстава не кажњава, док се, еутаназија, и потпомогнуто самоубиство, изузимајући неколико изузетака или земаља у којима је законски легализовано, сматра забрањеном радњом и квалификује се као привилеговано или обично убиство, које објективно представља злочин.[2]

Здравствени критеријуми[уреди | уреди извор]

У здравствене критеријкуме неопходне за потпомогнуто самоубиство, које су прописале земље у којима је овај облик еутаназије дозвоље, најчешче спадају:

  • Пацијент трпи неиздржљиве болове и нема никакве наде да ће доћи до побољшања.
  • Захтев за самоубиство мора бити добровољан.
  • Захтев мора да постоји.
  • Захтев мора да је начињен без утицаја других особа, психијатријске болести или лекова.
  • Пацијент мора бити у потпуности обавештен о свом стању, могућностима и перспективи.
  • Најмање један независни лекар опште праксе мора бити консултован, који се слаже са условима претходно изнетим.
  • Пацијент мора бити стар најмање 18 година.
  • Самоубиство мора бити извршено у присуству доктора и на одговарајући начин.[2]

Супротстављени ставови[уреди | уреди извор]

Комитет за људска права Уједињених Нација није убеђен да холандски систем, иако се смтра једним од најбољих може да спречи злоупотребе, као што је притисак који се врши на пацијента да изврши еутаназију. То УН потврђују бројкама, јер је у Холандији у;

  • 2003. години регистровано 1.815 случајева еутаназије,
  • 2007. године 2.098 случајева,
  • 2008. године 2.331 случај,
  • 2009. године 2.636 случајева.[2]

Пораст потпомогнутих самоубистава у Холандији наводе на забринутост, а противницима еутаназије то је дало још један доказ да је легализацијом еутаназије дошло до урушавања Система палијативне неге.

I зато противници еутаназије и потпомогнутог самоубиства сматрају да би легализовање тих поступака повело друштво опасним путем, где би пре или касније убијање старих или депресивних људи постало легално, као и оних који нису ментално способни да траже да им се прекине живот. На основу Холандског искуства тврде да „заштитни механизми” не штите угрожене категорије болесника и да се у савременој медицине промовишу ти поступци само из економских разлога, као начин смањења трошкова у здравству. Такође поричу да је потајна еутаназија широко распрострањена у клиничкој медицинској пракси, на основу неколико објављених студија, те зато ургирају да збрињавање у домовима и одговарајуће лечење пруже морално прихватљиве одговоре на тешкоће које се понекад јављају у процесу умирања.[40][2]

Један од аргумената против еутаназије и асистираног самоубиства је и то што лек за неизлечиву болест од које неко болује може бити откривен и да та чињеница не треба да обесхрабри многе пацијенте да се боре за сопствени живот.

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Јанссен, Андрé (2002). „Тхе Неw Регулатион оф Волунтарy Еутханасиа анд Медицаллy Ассистед Суициде ин тхе Нетхерландс”. Инт Ј Лаw Полицy Фамилy. 16 (2): 260—269.
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и Мирјана Живковић, Право на живот и право на смрт, Докторска дисертација, Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду, Универзитет Привредна Академија у Новом Саду, Нови Сад, 2016,
  3. ^ Сербиа, РТС, Радио телевизија Србије, Радио Телевисион оф. „Асистирање при суициду по закону о активној еутаназији: Позови доктора ради самоубиства”. www.ртс.рс. Приступљено 2021-11-02. 
  4. ^ Хедберг, M.D., МПХ., Катрина (6. 3. 2003). „Фиве Yеарс оф Легал Пхyсициан-Ассистед Суициде ин Орегон”. Неw Енгланд Јоурнал оф Медицине. 348 (10): 961—964. ПМИД 12621146. дои:10.1056/НЕЈМ200303063481022. 
  5. ^ „Суициде, Кеy фацтс”. СЗО, 02. 08. 2018. Приступљено 30. 11. 2018. 
  6. ^ Николић D, Димитријевић D. Задеси, самоубиства, убиства. Насилна смрт у Југославији 1950-2000. Београд: Арс Либри; 2000.
  7. ^ Станковић, А., Средовић, V., Стијеповић, D., & Алемпијевић, Ђ. [2007]. Мотиви извршења самоубистава. Медицински подмладак, 58(1-2), 75-79.
  8. ^ Јулиен Понтхус (20. 2. 2008). „Луxембоург парлиамент адоптс еутханасиа лаw”. Реутерс. 
  9. ^ „Супреме цоурт гивес Парлиамент 4-монтх еxтенсион он доцтор-ассистед дyинг лаw”. 15. 1. 2016. Приступљено 28. 2. 2016. 
  10. ^ „Г 139/2019-71. 11. Дезембер 2020” (ПДФ). 
  11. ^ „Стербеверфüгунгсгесетз; Суцхтмиттелгесетз, Страфгесетзбуцх, Äндерунг”. 
  12. ^ „28 МЕИ 2002. — Wет бетреффенде де еутханасие / 28 МАИ 2002. — Лои релативе а' л'еутханасие” (ПДФ). 
  13. ^ а б „Билл C-14. Ан Ацт то аменд тхе Цриминал Цоде анд то маке релатед амендментс то отхер Ацтс (медицал ассистанце ин дyинг)”. 
  14. ^ „Wет тоетсинг левенсбеëиндигинг оп верзоек ен хулп биј зелфдодинг”. 
  15. ^ „Енд оф Лифе Цхоице Ацт”. 
  16. ^ „Леy Оргáница 3/2021, де 24 де марзо, де регулациóн де ла еутанасиа”. 
  17. ^ „Сwисс Цриминал Цоде”. 
  18. ^ „Енд оф Лифе Оптион Ацт”. 
  19. ^ „Цолорадо Енд-оф-Лифе Оптионс Ацт”. 
  20. ^ „Оур Царе, Оур Цхоице Ацт” (ПДФ). 
  21. ^ „Деатх wитх Дигнитy Ацт”. 
  22. ^ Баxтер в. Стате, 2009 МТ 449[мртва веза], 224 П.3д 1211, 354 Монт. 234 (2009).
  23. ^ „Медицал Аид ин Дyинг фор тхе Терминаллy Илл Ацт”. 
  24. ^ „Елизабетх Wхитефиелд Енд-оф-Лифе Оптионс Ацт” (ПДФ). 
  25. ^ „Деатх wитх Дигнитy Ацт”. 
  26. ^ „Патиент Цхоице анд Цонтрол ат Енд оф Лифе Ацт”. 23. 11. 2016. 
  27. ^ „Деатх wитх Дигнитy Ацт”. 
  28. ^ „Дистрицт оф Цолумбиа Деатх wитх Дигнитy Ацт оф 2016, D.C. Лаw 21-182”. 
  29. ^ „Волунтарy Ассистед Дyинг Билл 2021” (ПДФ). 
  30. ^ „Волунтарy Ассистед Дyинг Билл 2020”. 
  31. ^ „Енд Оф Лифе Цхоицес (Волунтарy Ассистед Дyинг) Билл 2020 (30 оф 2020)”. Архивирано из оригинала 23. 05. 2021. г. Приступљено 02. 01. 2022. 
  32. ^ „Волунтарy Ассистед Дyинг Ацт 2017”. 
  33. ^ „Волунтарy ассистед дyинг”. 
  34. ^ „Сентенциа C-239/97”. 
  35. ^ „Сентенциа Т-970/14”. 
  36. ^ „Зум Уртеил дес Зwеитен Сенатс вом 26. Фебруар 2020”. 
  37. ^ „Сентенза н. 242/2019” (ПДФ). 
  38. ^ „Д.C. пхyсициан-ассистед суициде лаw гоес инто еффецт”. Тхе Wасхингтон Тимес. 18. 2. 2017. Приступљено 16. 4. 2018. 
  39. ^ „Фреqуентлy Аскед Qуестионс – Абоут тхе Деатх Wитх Дигнитy Ацт”. Орегон Хеалтх Аутхоритy. 
  40. ^ Корљан Е. (2012.), Европска конвенција о људским правима и право на живот, докторска дисертација, Правни факултет Универзитета у Београду, стр. 176-187.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Гüнтхер Јакобс: Тöтунг ауф Верланген, Еутханасие унд Страфрецхтссyстем. Баyерисцхе Академие дер Wиссенсцхафтен, Мüнцхен 1998.
  • Анселм Wинфриед Мüллер: Тöтунг ауф Верланген – Wохлтат одер Унтат? Кохлхаммер-Верлаг, Стуттгарт 1997.
  • Цхристиан Тентхофф: Дие Страфбаркеит дер Тöтунг ауф Верланген им Лицхте дес Аутономиепринзипс. Дунцкер & Хумблот, Берлин 2008.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Potpomognuto_samoubistvo&oldid=27448253”