Правно лице

С Википедије, слободне енциклопедије

Правно лице или правни субјект је „вештачка личност“ која има законска права и обавезе као што су: законске могућности да се праве уговори, да се тужи или буде тужен, обавља своју делатност итд.[1][2] То је лице, најчешће у форми организације или предузећа (привредно друштво) које је сачињено од више физичких лица, а које закон, из практичних разлога третира као једно. Другим речима, организација која има права и обавезе у грађанско-правним односима назива се правно лице. Оно је друштвена творевина, сачињена од људи и имовине, којој је признато својство субјекта права. Пошто превазилазе економску моћ и животни век појединца, правна лица могу да обављају шири спектар активности у дужем временском интервалу него појединац. Преко њих се остварују бројни друштвено-економски, политички, привредни, друштвени и социјални циљеви друштва.

Атрибути правних лица[уреди | уреди извор]

  • Назив правног лица представља оно што лично име представља код физичких лица тј. служи за идентификацију. Свака привредна организација има своју фирму под којом иступа на тржишту и по којој се разликује од других организација које се баве истом или сличном делатношћу.
  • Седиште правног лица је место за које је правно лице правно везано тј. у коме остварује своја права и обавезе. Оно мора да буде одређено статутом предузећа.
  • Држављанство правног лица одређује се према томе у којој земљи се налази седиште правног лица.

Услови[уреди | уреди извор]

Постоји велики број различитих правних лица: банке, предузећа, факултети, школе, болнице и сл., при чему свако од њих представља одређену организациону целину. Ипак свака организација људи не представља правно лице. Четири законом предвиђена услова морају бити испуњена да би се организација сматрала правним лицем. То су:

  1. Организациона самосталност;
  2. Имовинска самосталност;
  3. Допуштен циљ;
  4. Признање од стране правног поретка.

Организациона самосталност[уреди | уреди извор]

Да би један скуп или група појединаца представљала правно лице, потребно је да су они организовани као посебна и јединствена целина која има организациону самосталност. Другим речима правно лице представља посебан правни ентитет, посебну целину, различиту од физичких лица која је сачињавају. Тако нпр.: сувласништво, брачна заједница, школско одељење нису правно лице. Правно лице у правном промету иступа самостално, као посебан правни субјект(нпр., постаје поверилац, дужник..). Према томе, у правним односима са трећим лицима носилац права и обавеза је само правно лице, а не његови чланови или оснивачи.[3]

Имовинска самосталност[уреди | уреди извор]

Правно лице мора имати своју сопствену имовину, којом одговара за обавезе у правном промету. Имовина правног лица припада само правном лицу као посебном субјекту права и одвојена је од имовине оснивача и чланова који га чине.[3] Наравно постоје изузеци код ортачког друштва (Закон о привредним друштвима, члан 53), командитног друштва (Закон о привредним друштвима, члан 90) итд.. Нпр. Ако неко банци дугује камату, не дугује је и њеним службеницима.

Допуштен циљ[уреди | уреди извор]

Правно лице се оснива да би се остварио одређен циљ. Такав циљ мора бити допуштен, што значи да не сме бити у супротности са правним и моралним нормама једног друштва. Нпр. циљ једног трговинског предузећа је обављање трговине. Уколико би се група појединаца удружила са циљем продавања дроге, таква група не би била правно лице. Уколико циљ правног лица накнадно постане забрањен, а у време његовог оснивања је био допуштен, такво правно лице губи статус правног лица.

Признање од стране правног поретка[уреди | уреди извор]

За постојање правног лица потребно је да оно буде признато као правни субјект од стране правног поретка тј. државе. Признање представља нужан, конститутиван услов за настанак правног лица и праћено је уписом правног лица у одговарајући регистар.[4] У нашем правном систему регистар привредних субјеката од 2004. године води Агенција за привредне регистре. Постоје различити начини (системи) признања правног субјективитета правним лицима у упоредном праву, који заправо зависе од врсте правних лица. То су: систем аутопризнања, систем прописа, систем одобрења-концесије, систем утврђивања декларације, допунски и комбиновани системи и начин стицања правног субјективитета.[5]

Способности правних лица[уреди | уреди извор]

  • Правна способност је способност правног лица да буде носилац одређених права и обавеза која су утврђена актом о оснивању, статутом и законом. Правну способност правно лице стиче моментом оснивања, тј. у моменту регистрације.
  • Пословна способност је способност правног лица да изјавама воље закључује правне послове и предузима правне радње уопште. Она се стиче уписом у одговарајући регистар и дубоко је везана за делатност којом се то правно лице бави. Остварује се преко заступника који су регистровани пред АПР-ом.
  • Деликтна способност је способност да правна лица одговарају за штетне радње које проузрокују вршењем своје делатности. Али за штетне радње не могу кривично одговарати јер је кривична одговорност индивидуална, а не колективна. Она одговарају за привредне преступе и прекршаје и др.

Функције правног лица[уреди | уреди извор]

Везивањем права и обавеза искључиво за организацију, а не уз њене осниваче и учеснике, институт правно лице омогућује:

  • Остваривање трајних надиндивидуалних циљева - остваривање оних циљева за чије постизање човеку недостају средства, знања, способности или време. За разлику од других правних лица, правно лице је бесмртно, јер је имуно на пролазност оснивача и учесника и на промене у свом саставу. Такође, код правног лица је имовина јаче везана за опредељени циљ, јер је веза имовине и циља мање подложна утицају оснивача и учесника.
  • Олакшање одвијања правних односа - омогућује да као ималац права и обавеза- као власник, купац, оштећени, тужилац итд. – фигурира само један једини субјект- организација, уместо да мора да их буде онолико колико је оснивача и учесника организације. Да није правног лица, сви би они морали бити носиоци права и обавеза, сви би заједно морали предузимати правне послове, подносити тужбу, бити тужени и др. и у унутрашњем односу сви су усмерени само на једну особу- правно лице, уместо да свако са сваким из организације заснива правне односе.
  • Обезбеђење намирења поверилаца (гарантна функција) - због низа правила о правном лицу, омогућује повериоцима повећане изгледе за намирење. Правни субјект одговара за обавезе целокупном својом имовином, а некада и учесници својом имовином одговарају за његове обавезе (зависно од лимитне функције). Презадуженом правном лицу забрањено је да предузима нове правне послове, па су изгледи за намирење повериоца већи.
  • Ограничење ризика (лимитна функција) - омогућује да се искључиво организација учини одговорном за обавезе, чиме се оснивачима и учесницима смањује ризик јер не учествују сопственом имовином у намирењу. [6]

Врсте правних лица[уреди | уреди извор]

Врсте правних лица које ће постојати у друштву зависе од степена развоја друштвено-економских односа датог друштва. Издвајају се четири основне поделе правних лица:

  1. Према унутрашњој структури-
    1. удружења (нпр. удружење за заштиту животиња);
    2. установе ( државна болница, народна библиотека, задужбина, национални музеј итд.);
  2. Према циљу ради кога су основана и врсти делатности које обављају-
    1. комерцијална (предузетничка, профитна друштва);
    2. некомерцијална (установе);
  3. Према својинском облику који преовлађује у имовинској маси правног лица -
    1. једносвојинска (искључиво приватно правно лице или искључиво државно правно лице);
    2. вишесвојинска (мешовити правни систем);
  4. Према статусу, областима у којима делују и овлашћењима којима располажу-
    1. јавна правна лица а)република, покрајина, општина; б) болнице, музеји; ц) ПТТ, водовод, електропривреда и др;
    2. приватна правна лица а) предузећа и корпорације; б) културна, уметничка, спортска, научна и друга удружења и невладине организације.

Атрибути правних лица[уреди | уреди извор]

Правна лица као и физичка лица поседују одређене атрибуте како би се међусобно разликовала:

  • Име је обавезно и служи идентификацији у пословном промету, одређује се оснивачким актом и уписује у регистар, некомерцијална правна лица имају назив, а комерцијална пословно име;
  • Седиште је место из кога се управља пословима друштва, обавезан је елемент,одређује се оснивачким актом и уписује у регистар ;
  • Држављанство одређује којој држави правно лице припада (на основу седишта) и на основу тога је оно носилац свих права и обавезе које су тим правним поретком одређене;
  • Свако правно лице мора имати ПИБ и матични број).

Престанак правних лица[уреди | уреди извор]

Правна лица престају сагласно уставу, закону и акту који је од значаја за њихово оснивање. Правна лица могу престати да постоје на више начина:

  1. На основу законских наређења, тј. на основу прописа који налаже престанак постојања одређеног облика правног лица;
  2. Ако је правно лице основано да би послужило остварењу неког циља, реализацијом тог циља престаје основа његовог постојања;
  3. Правно лице може престати да постоји услед статусних промена ако се споји са другим правним лицем, ако се подели или трансформише у неки други облик;
  4. Правно лице може престати да постоји одлуком својих чланова;
  5. Правно лице може престати да постоји због ништавости уписа у одговарајући регистар.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ А., Гарнер, Брyан; Блацк, Хенрy Цампбелл (2015). Блацк'с лаw дицтионарy. ИСБН 9780314642721. ОЦЛЦ 908072409. 
  2. ^ „Wхат ис ЈУРИДИЦАЛ ПЕРСОН? дефинитион оф ЈУРИДИЦАЛ ПЕРСОН (Блацк'с Лаw Дицтионарy)”. Тхе Лаw Дицтионарy. 19. 10. 2012. 
  3. ^ а б Јелена Перовић,"Међународно привредно право",Београд,2008,Центар за издавачку делатност Економског факултета пп. 24,ИСБН978-86-403-0864-9
  4. ^ Јелена Перовић,"Међународно привредно право",Београд,2008,Центар за издавачку делатност Економског факултета пп. 26,ИСБН978-86-403-0864-9
  5. ^ Станковић-Водинелић."Увод у грађанско право",стр 92-94,2007,Номос,Београд,ИСБН978-86-81781-67-8
  6. ^ Станковић-Водинелић."Увод у грађанско право",стр 74-77,2007,Номос,Београд,ИСБН978-86-81781-67-8

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]