Препонска кила

С Википедије, слободне енциклопедије
Деснострана препонска кила

Препонска кила (лат. Hernia inguinalis) је протрузија садржаја трбушне дупље кроз ингвинални (препонски) канал. Врло је често обољење са ризиком 27% у мушкараца и 3% у жена. Операције киле су најчешћи оперативни захвати осим холецистектомије (цхолецyстецтомиа — одстрањивање жучне кесе). Кила настаје у препонском каналу у којем се иначе налази фуницулус сперматицус то јест структура која се састоји из мишића, крвних жила и сјеменовода (вас деференс) и служи као веза тестиса са остатком урогениталног тракта.

Препонска кила (Херниа ингуиналис)[уреди | уреди извор]

Узрок препонске киле код мушкараца је чињеница да је приликом пролаза тестиса остала слаба тачка што објашњава већу учесталост препонске киле у мушкараца.

МКБ код[уреди | уреди извор]

МКБ код је шифра болести према Међународној класификацији болести (МКБ 10)

К40 је код препонске киле

К40.0 је код укљештене препонске киле без гангрене

К40.1 је код укљештене препонске киле са гангреном

К40.9 је код препонске киле без укљештења и гангрене

Типови препонске киле[уреди | уреди извор]

Постоје два типа препонских кила, директна и индиректна кила и тип киле се дефинише на основу односа са епигатричним крвним судовима.

Индиректна кила[уреди | уреди извор]

Индиректна кила настаје када имамо протрузију кроз унутрашњи препонски прстен (анулус ингуиналис профундус) који се налази бочно од поменутих крвних судова. Ова кила пролази цијелом дужином препонског канала. Узрокована је незатварањем ембрионалног затварања процессус вагиналис (туболика овојница унутар које се тестис спушта у мошнице).

Директна кила[уреди | уреди извор]

Директна кила се налази медијално (према унутра) од наведених крвних судова. Стога се она налази непосредно испод спољног препонског прстена.

Симптоми и клинички знаци[уреди | уреди извор]

Препонска кила се презентира као испупчење или гута у препони чија величина варира овисно од положаја пацијента. Уколико пацијент лежи на леђима кила може бити непримјетљива. Стога се пацијент увијек прегледа у стојећем положају. У одређеном броју случајева када је килни прстен узак кила се тешко или никако не може потпуно репонирати (вратити садржај у трбух). Садржај килне кесе може бити танко или дебело цријево, трбушна марамица или чак и црвуљак[1] [2] (Аппендиx вермиформис). Уколико се садржај не може репонирати, а тиме је угрожено снабдијевање крвљу укљештених цријева, може доћи до гангрене цријева. Такође може доћи и до застоја рада цријева због спољашње компресије килног прстена и појаве илеуса (запетљај цријева). Бол је чест симптом мада није наглашен осим када дође до уклијештења. Ово је индикација за хитну операцију која носи већи оперативни ризик од елективне операције (планирана операција са припремом болесника).

Третман[уреди | уреди извор]

Хируршки третман[уреди | уреди извор]

Операција киле подразумијева ојачање зидова канала. Раније технике су подразумијевале шивање ивица канала. Сада се користе технике са полипропиленском мрежицом која појачава најдубљу фасцију (фасциа трансверсалис) и не стварају додатно затезање трбушног зида. Посљедица тога је мањи бол и мања шанса рецидива (поновљена кила). Тенсион фрее техника означава да нема натезања зидова трбуха. Операција може бити урађена предњим приступом гдје је рез на кожи препонске регијије или лапароскпски гдје се приступа преперитонеално и мрежа која је обично већа него код класичне методе се поставља испод перитонеума. Директан контакт мрежице са цријевима се избјегава због стварања прираслица које могу изазвати запетљај цријева и учинити будуће оперативне захвате много тежима уколико буду потребни.

Постоје два типа лапароскопских операција приближно исте вриједности. Први тип подразумијева улазак у трбушну дупљу и отварање преперитонеалног простора док код другог типа се помоћу балона формира простор у који се убацује мрежица. Преперитонеални приступ може бити урађен лапароскопски или отвореном техником гдје се рез прави изнад уобичајеног мјеста. Циљ операције је да се постави мрежица у преперитонеални простор. Лапароскопске методе се дијеле на транс-абдоминал пре-перитонеал херниоррхапхy (ТАПП) и на тотал еxтраперитонеал аппроацх (ТЕП) метода. Код прве методе се у преперитонеалном простору формира шупљина помоћу посебног балона док се код друге методе у ретроперитонеални приступ приступа трансперитонеално. Мрежица се поставља у преперитонеални простор а фиксира се посебним стаплером.[3] Ове операције захтијевају општу анестезију док се класичне операције могу радити у локалној или спиналној анестезији. Тада пацијент може кашљањем повећати притисак у трбушној дупљи и омогућити хирургу да види мјесто гдје се кила налази.[1] [2]

Конзервативни третман[уреди | уреди извор]

Ношење специјалних појасева може олакшати симптоме киле. Појасеви не могу излијечити килу, а примјењују се обично код људи који нису кандидати за оперативни третман најчешће због лошег здравственог стања.

Постоперативни ток[уреди | уреди извор]

Постоперативно пацијенти треба да избјегавају физичко напрезање докле год траје стварање ожиљка и зарастање ткива. Након пар мјесеци пацијент може радити све нормалне животне активности. Екстремни физички напори треба да се избјегавају.

Рецидиви[уреди | уреди извор]

Рецидив означава повратак неког обољења. Рецидиви препонске киле су ријетки ако се угради мрежица.

Посебни типови препонских кила[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Драговић M, Герзић З. Основи хирургије. Београд,Медицинска књига 1994.
  2. ^ а б Моррис ПЈ, Малт Ра. Оxфорд Теxтбоок оф Сургерy. Оxфорд Университy пресс 1995.
  3. ^ Тановић Х.Основи лапароскопијске хируршке технике. Сарајево:Шахинпашић; 2000.79-80.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).