Присилно расељавање у Совјетском Савезу

С Википедије, слободне енциклопедије

Присилно расељавање у Совјетском Савезу, познато једноставно и као Совјетске депортације (рус. Депортации народов в СССР, укр. Депортація народів у СРСР, блр. Дэпартацыі ў СССР; "Депортације народа у СССР") односи се на раздобље током владавине Јосифа Стаљина, од 1930-их до 1952, када је СССР вршио праксу присилног расељавања и размене становништва који се могу разврстати у следеће категорије: депортације „анти-совјетских” група, тзв. „непријатеља радника”; етничко чишћење целих народа и народности, како не би чинили хомогену целину у својој републици, те тако ни претњу стабилности СССР; трансфер радне снаге те организоване миграције, повремено чак и колонизације, у супротне смерове, како би се „измешале” разне републике и тиме појачао њихов „совјетски” карактер. НКВД-ове процедуре приликом депортација су углавном биле стандардне: наоружани агенти опколили би рано ујутро или усред ноћи неко село, дали породици 15-20 минута да се спакује, укрцали их на камионе одакле би били одвезени до оближње жељезничке станице, где су укрцани у вагоне за стоку, одакле су послати у централну Азију или Сибир, зависно од групе.

У већини случајева, њихова оредишта су била удаљена, ненастањена места или гулаг. То укључује и депортације у СССР несовјетских грађана из иностранства, као и територије под совјетском окупацијом. Преко 20 већих група је било захваћено депортацијама, од којих је осам нација потпуно уклоњено и искорењено из њихових древних домова. Од тих осам, једна нација је била католичка (Немци на Волги), једна будистичка (Калмици), а осталих шест су били муслимани (Чечени, Ингуши, Карачајци, Балкари, кримски Татари и мешкетски Турци).[1] У тим посебним насељима, депортовани су стављени под строги надзор власти те им је било забрањено да напусте те локације.[2] Услови у журно склопљеним насеобинама за депортоване су били углавном неповољни, те се првих година појавио значајан морталитет због хладноће, глади или исцрпљености у радним колонијама. Према неким проценама, совјетске присилне миграције су раселиле око 6 милијуна људи.[3] Број погинулих због последица депортација је предмет процена због тога што су саме совјетске власти држале тек крње евиденције о смртности међу депортованим групама: бројке свеукупно сежу од најмање 800.000,[4] преко 1.000.000, док високе процене иду и до 1.500.000 погинулих.[5]

Депортовани људи су добили дозволу за повратак након што је 1956. Никита Хрушчов одржао тајни говор у којем је осудио Стаљинове злочине, али многи нису преживели те године егзила у Сибиру.[6] Поволшки Немци и кримски Татари добили су дозволу за повратак тек од 1989. у доба Михаила Горбачова, док је распадом Совјетског Савеза независна Грузија 1990-их одбила да изда дозволу мешкетским Турцима за масовни повратак у њену регију, чиме је тај народ осуђен на трајни егзил у Казахстану и Узбекистану. Последице ових депортација осећају се и данас, те доприносе међуетничким напетостима и узрокују територијалне спорове. Модерни академичари сматрају да су ове операције етничког чишћења биле облик асимилације и етноцида према разним мањим народима у бившем Совјетском Савезу. Током 1990-их и 2000-их је неколико бивших агената НКВД-а осуђено за злочин против човечности због ових депортација у Латвији и Естонији. Русија, наследница Совјетског Савеза, никада није признала депортације као злочин против човечности, нити је иједној породици жртава платила одштету. Државе источне Еуропе и бившег тзв. совјетског блока, посебно у Пољској, балтичким државама и Молдавији, редовно обележавају сећање на жртве депортација те им одају почаст разним комеморацијама.

Расељавање друштвених слојева[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Декулакизација
Смер расељевања кулака по Совјетском Савезу 1930-их

Кулаци, богати сељаци различитих народности, су били најбројнија друштвена група коју су присилно расељавале совјетске власти. Током 1930-их, скоро милион кулака је расељено широм Совјетског Савеза, углавном у радне колоније и логоре.[7] Државни архиви Руске Федерације наводе да је 631.000 сељака депортовано 1930. Тај се број касније још и повећао.[8] Готово 40% од укупног броја депротираних били су деца млађа од 16 година. Стога су се морала научити да сносе одговорност за сопствени опстанак.[9]

Генрих Јагода је информирао Јосифа Стаљина да је 32.905 особа насељено у Лењинграду и Мурманској области до краја 1931.[8] Према тајној директиви Совјетског Савеза датираној 20. 4. 1933. кулаци су депортовани у радне логоре. 973.693 кулака је депортирано до јануара 1935. Међу њима је било Руса, Немаца, Белоруса, Украјинаца и других народа. Чак 632.860 кулака у егзилу је побегло из локација у којима су насељени између 1932. и 1937, док је 36.700 враћено назад у исте.[8]

Животни услови кулака у егзилу били су тешки, а 25% њихове плате одузето им је да се покрију трошкови за њихове услуге. Лишени су људских права, иако су им 25. 1. 1935. њихова права враћена.[8] У писму датираном 23. 4. 1930. I. А. Серкин, секретар КПСС-а, писао је надређеном С. А. Бергавинову следеће: „На почетку, када се први пут споменуло питање пресељавања, многи од нас нису то разрадили до краја и нису ни могли замислити како ће то бити комплексно.” Додао је да, иако је замишљено да ће главно занимање досељених кулака у посебне насеобине бити пољопривреда, нико није спровео студије о условима тла, нити су неке површине на картама биле ненастањиве у пракси, потпуно недоступне, или су се налазиле усред мочваре. Уз то, та је забачена земља захтевала огроман труд како би се припремили чак и елементарни услови за пољопривреду. Стога је упозорио да у првој години добар део досељеника неће моћи да узгаја било какву храну за себе.[10] Најгори пример таквог немарног планирања био је случај из 1933, када је око 6.000 особа из европског дела Совјетског Савеза депортовано и остављено на речном острву, где се спајају реке Об и Назино у западном Сибиру, где су једноставно остављени да се сами сналазе. Пошто нису имали никакву адекватну храну нити прибор да се брину за себе, око 2.000 их је преминуло, велики део је побегао у сибирске тајге, а јавили су се и случајеви канибализма и некрофагије због појаве масовне глади на острву (Афера Назино).[11][12]

Посебне одредбе за кулаке из западне Белорусије су и даље издаване све до пролећа 1952. Тако је до 22. 4. 1952. одређено да се 6.000 људи премести у Иркутску области и Казахстан. То је веројатно била последња Стаљинова депортација.[13] Дана 23. 12. 1938. деца кулака добила су пасоше те право да се преселе где год желе. Дана 13. 8. 1954, ново совјетско вођство је усвојило закон којим укидају посебне рестрикције депортираних кулака.[8]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „УНХЦР публицатион фор ЦИС Цонференце (Дисплацемент ин тхе ЦИС) - Пунисхед пеоплес: тхе масс депортатионс оф тхе 1940с”. Рефугеес Магазине. 01. 5. 1996. 
  2. ^ Хуман Ригхтс Wатцх 1991, пп. 7–8.
  3. ^ Полиан (2004), пп. 4
  4. ^ Доwлинг (2014), пп. 930
  5. ^ Геyер & Фитзпатрицк 2009, пп. 176.
  6. ^ Хиден & Салмон (1994). пп. 129.
  7. ^ Бугаи (1996.), пп. 190
  8. ^ а б в г д Бугаи (1996), пп. 190
  9. ^ Казнелсон 2008, пп. 1163–1177.
  10. ^ Виола (2001), пп. 730–750
  11. ^ Wертх, Гросс & Рендалл 2010, пп. 770–772.
  12. ^ Баренберг 2008.
  13. ^ Дундовицх, Гори & Гуерцетти (2003), пп. 103

Литература[уреди | уреди извор]

Књиге[уреди | уреди извор]

Научни радови и журнали[уреди | уреди извор]

Остали извори[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Присилно расељавање у Совјетском Савезу на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Prisilno_raseljavanje_u_Sovjetskom_Savezu&oldid=27674949”