Привремена ирска револуционарна армија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Привремена Ирска републиканска армија (ирски: Óглаигх на хÉиреанн, енглески: Провисионал Ирисх Републицан Армy - скраћено ПИРА) је Ирска републиканска паравојна организација која се сматра директним наследником Ирске револуционарне армије, која се борила с британским окупатором за време Ирског рата за независност. Као и остале паравојне организације које се називају ИРА, Привремена ИРА се такође назива и Óглаигх на хÉиреанн (Ирски волонтери), што је и службени назив Ирских одбрамбених снага. Привремена ИРА је још позната као ПИРА, 'РА, а у енглеском језику се усталио и израз Провос.

Службени циљ Пире је прекидање британске власти у Ирској и успостављање Ирске социјалистичке републике, на темељу прогласа из 1916. године. До Уговора из Белфаста 1998. године, ПИРА је желела да промени статус Северне Ирске унутар Уједињеног Краљевства, и да уједини Ирску коришћењем оружане силе и политичког уверавања. ПИРА се сматра терористичком организацијом у УК и илегалном организацијом у Републици Ирској.

28. јула 2005. године војно веће Ире објавило је крај своје оружане кампање, твдећи да ће радити на остварењу својих циљева политички и кроз демократске програме, искључиво мирним путем, те да се сви чланови одрекну било какве друге активности. У септембру 2008. године, службени извештај независне комисије наводи да је ПИРА посвећена политичком путу и да више не представља претњу миру или демократији, тако да војно веће Пире више није функционално.

Порекло[уреди]

Распад Ире 1969.[уреди]

Према учењу насилног ирског републиканизма (енгл. physical force Irish republicanism), влада која постоји од 1922. године, и парламент Северне Ирске, су илегалне, и наметнули су их Британци за време Англо-ирског спора, упркос задњим изборима у целој Ирској, 1918., када је већина гласала за уједињену, слободну Ирску. Права Ирска република, она једнострано проглашена 1919. још увек постоји. Привремена ИРА је само наследник првобитне Ире која је служила Ирској републици за време Ирског рата за независност.

Док је за време мира и Ирског грађанског рата већина старијих чланова Ире била за одбацивање британског предлога, већина републиканаца је прихватила Ирску без 6 најсевернијих грофовија. Ипак, мањина републиканаца је сматрала да је војно веће Ире легитимна влада обеју Ирских држава док заједничка држава не буде успостављена. Првобитна је идеја била збацити владе обеју држава и ујединити их, међутим, 40-их година је дошло до промене политике, и војно веће Ире је издало наредбу да се никакве акције не предузимају против 26 јужних грофовија. Од тада, ИРА ради на рушењу Северне Ирске, која је и даље део Уједињеног краљевства. У 50-има, ИРА је водила неделетворну герилску кампању познату као "Гранична кампања".

ИРА се распала на две групе на својој Специјалној војној конференцији у децембру 1969. због питања суздржаности (треба ли се приклонити или не парламенту Републике Ирске) и због питања како решења ексалације насиља у Северној Ирској. 1969. Озбиљни нереди избили су у Дерију, а стотине домова уништено је у Белфасту. ИРА није имала ни оружје, а није била ни организована како би заштитила католике у Северној Ирској. Две групе које су настале биле су Службена ИРА и Привремена ИРА.

Службена ИРА није хтела да се меша у оно што је сматрала мањим насиљем, нити је хтела да започне оружану борбу против Северне Ирске, узимајући у обзир неуспех Граничне кампање у 50-има. Они су своје присталице тражили унутар радничке класе. За разлику од њих Привремена ИРА је захтевала велику офанзиву на Северну Ирску и заштиту католика, те збацивање британске власти.

Оснивање Привремене Ире[уреди]

Привремена ИРА је основана када је Привремено војно веће постало службено вођство новоосноване Ире. Наиме, када је требало да се на конференцији 1969. расправи о признавању парламента Северне Ирске, Републике Ирске и Уједињеног краљевства, неколико чланова с врха је одбило, сматрајући да је вођство Ире овим чином престало да представља циљеве републиканаца.

Шон мек Стиофаин, вођа обавештајног огранка био је једна од кључних особа, повезана с вођама огранака Ире у Белфасту, Билијем Мекијем и Џоом Кахилом, који су одбијали наредбе вођа Ире након септембра 1969., због неуспеха у одбрани католика у Северној Ирској. Од 13 одреда Ире у Белфасту, 9 се придружило ПИРА-и. Први чланови војног већа Пире били су Шон мек Стиофаин, Руаири о Брадај, Пади Мулкахи, Шон Трејси, Лео Мартин и Џо Кахил. Политичко крило, Привремени Шин Фејн је основано 11. јануара 1970., када је трећина делегата напустила скупштину Шин Фејна.

Постоје тврдње да је Привремена ИРА добила новац и оружје од Ирске владе. Иако је накнадна истрага одбацила такве тврдње, неких 100 хиљада фунти донирала је Ирска влада како би заштитила католике и према историчару Ричарду Инглишу нема никакве сумње да је део тог новца завршио у рукама Привремене Ире.

Најважније личности након стварања Пире били су Шон мек Стиофаин, Руаири о Брадај, Даити о Конел и Џо Кахил. Сви су били чланови војног већа Привремене Ире.

Привремена ИРА је задржала већину начела као и ИРА пре 1969. године. Сматрала је да је британска владавина и влада републике Ирске илегална. Војно веће Привремене Ире било је легитимна влада целе Ирске.

Како је насиље у Северној Ирској јачало, тако се појачала војна активност и Службене и Привремене Ире. Иако је Службена ИРА сматрала да је њено деловање одбрамбено, ПИРА је захтевала и позвала на агресивну кампању против Северне Ирске. Иако је службена ИРА у почетку имала већу подршку јавности, након што је прогласила прекид борби 1971, Привремена ИРА је почела да доминира. ПИРА је наследила готово све чланове са севера, и привукла оне милитантније из остатка Ирске. Осим тога, много младих Ираца, из Северне Ирске, који су постали радикални због насиља које је избило 1969, учланило се у Привремену ИРА-у.

Иако је ПИРА имала свој политички огранак, који се одвојио од Шина Фејна у исто време кад се догодио распад ИРА-е, његово деловање је било ограничено у почетку, јер се ПИРА оријентисала искључиво на оружани сукоб.

Организација[уреди]

ИРА је хијерархијски организована, а на њеном врху било је војно веће Ире, којег је водио начелник стожера.

Водство[уреди]

Сви нивои Ире имају право да пошаљу своје делегате на Генералне војне конвенкције Ире (енг. Генерал Армy Цонвентион - ГАЦ). Те су конвенкције биле врховни ауторитет у доношењу одлука. Пре 1969. када је такво састајање било легално, конквенкције су се редовно одржавале. Након 1969. одржале су се само два пута, 1970. и 1986., због тешке организације тајног великог окупљања.

Појединачни одсеци били су:

  • Одсек генералне набаве
  • Финанцијски одсек
  • Технички одсек
  • Одсек за обуку
  • Обавештајни одсек
  • Одсек за односе с јавношћу
  • Одсек за операције
  • Одсек за сигурност

Регионално заповедништво[уреди]

Заповедништво ПИРА-е је у почетку било смештено у Дублину. Ипак, 1977., заједно са реорганизацијом бригада у мање ћелије, заповедништво је пребачено у ратну зону - Северну Ирску.

Бригаде[уреди]

Привремена ИРА своје је чланове називала волонтерима. До касних 70-их година, волонтери су били организовани у традиционалне војне структуре. Волонтери који су живели у једном подручју стварали су сатнију, која је била део батаљона, а који је могао бити део бригаде, иако су многи батаљони били слободни и нису били придружени бригадама.

Већину свог постојања, ПИРА је имала 5 делатних бригада унутар "ратне зоне". Ове бригаде су биле у Белфасту, Лондондерију, Тајрону/Монагану и Армагу. Бригада у Белфасту имала је три батаљона, у западном, источном и северном делу града. У почетку северноирских сукоба (енг. Тхе Троублес), чланство Ире у Белфасту се нагло повећало. У августу 1969. бригада у Белфасту је имала око 50 активних чланова, а до краја 1971. хиљаду двеста чланова. Дери је имао један батаљон и Јужнодеријску бригаду. Деријевски батаљон постао је бригада 1972, након Крваве недјеље, када су британски падобранци убили 13 ненаоружаних демонстраната на маршу за људска права, након чега је уследило повећање чланова. Грофовија Армаг је имала три батаљона, два веома активна у јужном Армагу, и један мање активан на северу. Због тога се јужни батаљони још називају и бригада јужног Армага. Исто тако, бригада Тајрон/Монаган, која је деловала уз границу, се често назива бригада источног Тајронеа. Ферманаг, Јужни Даун, Северни Антрим имали су властите батаљоне који нису били део бригаде.

Активне јединице[уреди]

1977. године Привремена ИРА се реорганизовала из већих, конвенкционалних јединица у мање, углавном због проблема сигурности. Уместо батаљона, две паралелне јединице су основане унутар бригаде. Прва, структура старе сатније је коришћена за задатке патролирања, скупљања података и скривања оружја. Ово су биле кључне делатности за подршку. Ипак, већина стварних напада извршила је друга врста јединице - јединице активне службе. Да би се побољшала сигурност и учинковитост, јединице активне службе биле су мање ћелије, од 5 до 8 људи, и служиле су за оружане нападе. До краја 80-их и почетка 90-их, рачунало се да ИРА има око 300 чланова у ћелијама и 450 као подршку.

Изузетак је била бригада јужног Армага, која је задржала своју традиционалну хијерархију и велики број волонтера у свом деловању.

Јужно заповедништво Привремене Ире, које се налазило у Ирској републици, састојало се од Даблинске бригаде и броја мањих јединица у сеоским подручјима. Њихова главна активност била је увоз и складиштење оружја и добављање финанцијских средстава кроз пљачке и друге методе. Исто тако, постојао је већи број кампова за обуку у Северном Керију.

Стратегија од 1969. до 1998.[уреди]

"Ескалација, ескалација, ескалација"[уреди]

Након нереда у августу 1969. године, ИРА је започела да наоружава и тренира како би заштитила католичка подручја од даљих напада. Након распада, Привремена ИРА је започела с планом за потпуну офанзиву против британске окупације.

Службена ИРА се противила таквом приступу зато што би довео до класног сукоба. Гранична кампања у 50-им избегавала је урбана средишта како би се смањиле цивилне жртве. С друге стране, Привремена ИРА се базирала искључиво на борбу у урбаним срединама, у Белфасту и Лондондерију (или краће, Дерију).

Стратегија Пире била је коришћење што веће силе како би дошло до слома администрације у Северној Ирској, и како би убила толико британских војника како би се повећао притисак на британску владу да повуче војску. Према новинару Брендану О'Брајану, рат је требао да буде кратак и успешан. Стратегија је била "ескалација, ескалација, ескалација, док Британци не оду", према речима Шона мек Стиофаина. Ова је стратегија укључивала интезивно регрутовање волонтера и што већи број напада на британске снаге, као и бомбашке нападе против господарских мета. Британска војска ову фазу, од 1970. до 1972. назива "фазом устанка".

Британска влада је водила тајне преговоре са вођством Ире 1972. како би осигурала прекид ватре базиран на компромису након Крваве недјеље када су се регрутовање Ире и подршка јавности повећали. ИРА је пристала на привремен прекид ватре од 26. јула до 9. августа. У августву се вођство Ире, Шон мек Стиофаин, Даити о Конел, Ајвор Бел, Шејмус Твимил, Гери Адамс и Мартин Мекгинис, сусрело са британском делегацијом коју је предводио Вилијам Вајтло. Вођство Ире је одбило мировне преговоре који нису укључивали обавезу британског повлачења, повлачење војске у бараке и отпуштање републиканских затвореника. Британци су одбили и преговори су пропали.

Нова Ирска и прекид ватре 1975.[уреди]

Најважнији циљ у овом периоду било је свргавање влада у Северној Ирској и у Републици Ирској, и успостављање свеирске, федералне републике, са деценетрализованим владама и парламентом за сваку од четири повесне ирске провинције. Овај програм је познат као Нова Ирска (ирски: Éире Нуа). Овај програм је био на снази до раних 80-их година, када је напуштен због нове идеје о централизираној свеирској држави.

До средине 1970-их, било је јасно да су наде вођства Ире о брзој победи срушене. Ни британска војска није била сигурна имају ли њена деловања икаквог успеха против Ире. Тајни преговори између вођства ИРА-е и британским секретаром за Северну Ирску осигурали су прекид ватре које је започело у фебруару 1975. ИРА је у почетку веровала да је то почетак повлачења британаца, али после је постало јасно да британци не нуде никакве гаранције. Неки су веровали, нпр. Гари Адамс, да је примирје лоше за ИРА-у, јер је довело до пада дисциплине и инфлитрирања британских агената, и на крају, хапшења. Примирје је пропало јануара 1976. године.

Дуги рат[уреди]

Након тога, ИРА је, под вођством Адамса и његових присталица, започела с новом стратегијом, под називом "дуги рат", која је означила тактику Ире до краја сукоба. Састојала се од реорганизације ИРА-у у мање ћелије, прихватање да ће рат бити дуготрајан и појачана је политичка борба. По први пут ИРА се бори на два начина, оружано и политички. Пропагандна књига Ире, "Зелена књига" (енг. Тхе Греен Боок) описала је стратегију дуготрајног рата на следећи начин:

  1. Вођење исрпљујућег рата против непријатељских војника коме је основа што већи број британских жртава, како би се британци повукли због притиска домаће јавности.
  2. Бомбашки напади против непријатељских финансијских интереса у Ирској како би пословање у Ирској за британце било непрофитно.
  3. Један од циљева био је и претварање 6 грофовија неуправљивима осим с војском.
  4. Добијање националне и међународне подршке.
  5. Кажњавање криминалаца, издајника и доушника.

Ипак, вођство Ире је тражило начин за прекидање сукоба у касним 70-тим. Новооткривени британски тајни документи показују да је ИРА понудила преговоре, али их је британска влада, на челу с премијером Џејмсом Калаганом одбила.

Штрајк глађу 1981. године и политички пут[уреди]

Затвореници Ире, осуђени након марта 1976. нису имали статус посебне категорије у затворима. Као одговор, више од 500 затвореника одбило је да се купа или да носи затворске униформе (Прљави протест и протест покривачима). Ово је кулминирало 1981. у Ирском штрајку глађу, када се 7 чланова Ире и 3 члана Ирске народнослободилачке армије изгладнело до смрти како би добили политички статус. Вођа протеста, Боби Сандс и Овен Карон су одабрани у Британском парламенту, а два друга демонстранта су одабрани за Ирски парламент. Осим тога, дошло је до штрајкова и великих демонстрација у обе Ирске као подршка штрајку глађу. Преко 100 хиљада људи било је на протесту Бобија Сандса, првом од штрајкаша који је умро.

Након успеха штрајка у добијању подршке, републиканци су почели да посвећују време политичком путу, кроз Шин Фејна. Дани Морисон је сажела ову активност као "сноп папира у једној и Армалите у другој руци".

"ТУАС" - мировна стратегија[уреди]

У 80-им, ИРА је покушала додатно да ескалира сукоб са ткз. "Тет офанзивом". Када то није успело, републиканске вође су почеле да траже полички компромис како би решили сукоб. Гери Адамс је започео преговоре с Џоном Хјумом. Осим тога, покушао је да одвоји Шин Феина од Ире, говорећи како су то одвојене организације и одбијао је да коментарише акције Ире. Новостворена стратегија називала се ТУАС - енг. "Тацтицал Усе оф Армед Струггле", или срп. Тактичко коришћење оружаног отпора.

Оружје и операције[уреди]

Армалит АР-18 - оружје које је ИРА током 1970-их набавила из САД; данас емотивни симбол њене оружане кампање
АК47 - либијски вођа Муамер ел Гадафи донирао је преко 1,000 ових пушака ИРА-и током 1980-их

У првим данима сукоба, од 1969. до 1971., ПИРА је била слабо наоружана, али раних 70-их година набавила је велике количине модерног оружја од својих присталица из САД-а, од либијског вође ел-Гадафија те продавача оружја у Еуропи, Америци, Блиском Истоку и другде.

У почетку, основне активности су биле усмерене ка подршци националистичким протестима и одбрани католичких подручја. Због тога је ИРА добила велику подршку, те су на њих гледали као на бранитеље Ирског народа и католика.

Ипак, од 1971. до 1994. започела је велику офанзивну оружану кампању против британске војске, круне лојалне ирске полиције и економских циљева у Северној Ирској. Прва половина 70-их била је време најжешћег насиља. Осим тога, ПИРА је извршила нападе на протестантне као освету за нападе на католике.

Привремена ИРА била је присутна углавном у Северној Ирској, иако је деловала и у Енглеској, Републици Ирској, Холандији и Западној Немачкој. Исто тако је циљала на службеника Британске владе, политичаре, судије, важније војне и полицијске службенике. До раних 90-их, ИРА у је у Јужном Армагу започела са својом познатом снајперском кампањом и нападима на британске хеликоптере. Бомбашки напади су били усмерени на политичке, господарске и војне мете, и неких 60 цивила је убијено у нападима у Енглеској. Сматра се да су бомбашки напади уверили Британску владу да почну с преговорима.

Прекид ватре и уништење наоружања[уреди]

31. августа 1994. године, Привремена ИРА је прогласила прекид ватре. Иако није важио од 1995. до 1997., означио је крај велике оружане кампање.

Од децембра 1995. до јула 1997. ИРА је прекинула примирје јер није била задовољна преговорима. Прекид је поново почео 1997. и траје до данас.

Привремена ИРА је уништила сво своје оружје од јула до септембра 2005. године. Рачуна се да је уништено:

  • хиљаду пушака
  • 3 тоне Семтекса (пластични експлозив)
  • 20 - 30 тешких митраљеза
  • 7 неискоришћених пројектила
  • 7 бацача пламена
  • 1200 детонатора
  • 20 бацача ракета
  • 100 пиштоља
  • више од 100 ручних бомби

Према проценама независне комисије, сматра се да је сво оружје уништено. Ипак, непотврђени извори МИ5 и Северноирске полиције сматрају да није сво оружје уништено. У најновијем извештају, независна комисија је изјавила да нема разлога веровати да сво оружје није уништено, а уколико је нешто оружја остало, задржали су га појединци изван контроле Ире.

Договор у Белфасту[уреди]

ИРА је прогласила прекид ватре 1997. године као део мировних процеса који су довели до договора 1998. у Белфасту (или Договор доброг петка; енг: Гоод Фридаy Агреемент). У договору је главни циљ био прекид свих паравојних активности и разоружавање оружаних скупина.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Мартин Диллон, 25 Yеарс оф Террор – тхе ИРА'с Wар агаинст тхе Бритисх
  • Енглисх, Рицхард (2003). Армед Струггле – А Хисторy оф тхе ИРА. МацМиллан, Лондон. ИСБН 978-1-4050-0108-3. 
  • Петер Таyлор, Провос – тхе ИРА анд Синн Фéин
  • Ед Молонеy, А Сецрет Хисторy оф тхе ИРА, Пенгуин, Лондон 2002,
  • Еамонн Маллие анд Патрицк Бисхоп (1988). Тхе Провисионал ИРА. Цорги, Лондон. ИСБН 978-0-552-13337-1. 
  • Харнден, Тобy (1999). Бандит Цоунтрy – Тхе ИРА анд Соутх Армагх. Ходдер & Стоугхтон, Лондон. ИСБН 978-0-340-71736-3. 
  • Хенрy Паттерсон, Тхе Политицс оф Иллусион; А Политицал Хисторy оф тхе ИРА, Сериф, Лондон 1997, ИСБН 978-1-897959-31-2 [1]
  • Паул Беw, Хенрy Паттерсон, Петер Гиббон, Нортхерн Иреланд, 1921 – 2001, Сериф, Лондон, 2002, ИСБН 978-1-897959-38-1 [2]
  • Брендан О'Бриен (1995). Тхе Лонг Wар – Тхе ИРА анд Синн Фéин. О'Бриен Пресс. Дублин. ИСБН 978-0-86278-359-4. 
  • Тим Пат Цооган, Тхе Троублес,
  • Тим Пат Цооган, Тхе ИРА: А Хисторy (1994)
  • Тонy Герагхтy. Тхе Ирисх Wар. 1998. ИСБН 978-0-8018-6456-8.
  • Давид МцКиттрицк, Сеамус Келтерс, Бриан Феенеy, Цхрис Тхорнтон, Давид МцВеа, Лост Ливес.
  • Ј. Боwyер Белл. Тхе Сецрет Армy – Тхе ИРА. 1997 3рд Едитион. ИСБН 978-1-85371-813-7. 
  • Цхристопхер Андреwс, Тхе Митрокхин Арцхиве (алсо публисхед ас Тхе Сwорд анд тхе Схиелд)
  • Роналд Јохн Wеитзер (1995). Полицинг Ундер Фире: Етхниц Цонфлицт анд Полице-Цоммунитy Релатионс ин Нортхерн Иреланд. Стате Университy оф Неw Yорк Пресс. ИСБН 978-0-7914-2247-2. 

Спољашње везе[уреди]