Пролапс ректума

С Википедије, слободне енциклопедије
Пролапс ректума
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностхирургија
Patient UKПролапс ректума

Пролапс ректума или испадање дебелог црева је стање у ком долази до протрузије (испадање) слузокоже, или целог зида ректума или завршног дела дебелог црева, у анални канал или кроз њега у спољашњу средину.[1][2]

Анатомија[уреди | уреди извор]

Дебело црево, (лат. интестинум црассум), наставља се на илеум и протеже се до аналног отвора. Дебело се црево пружа од десног доњег дела трбушне шуплијне према горе, затим лево и према доле, заокружујући притом целокупно танко црево. На основу наведеног тока дебелог црева разликујемо ове његове делове:[2]

  • Слепо црево, (лат. цаецум)
  • Узлазно дебело црево, (лат. цолон асцеденс)
  • Попречно дебео црево, (лат. цолон трансверсум)
  • Силазно дебело црево, (лат. цолон десцеденс)
  • Сигмоидно дебело црево, (лат. цолон сигмоидеум)
  • Право дебело црево, (лат. рецтум)

На прелазу узлазног у попречно дебело црево, налази се десна кривина дебелога црево, флеxура цоли деxтра сеу хепатица, док је на прелазу попречнога у силазно дебело црево, лева кривина дебелога црево, (лат. флеxура цоли синистра сеу лиеналис).

Анатомија правог дебелог црева (ректума)
Анатомске структуре ректума
Деберло црева са црвеном бојом означеним ректумом

Битна одлика грађе дебелога црева су теније и (лат. сулци трансверси). Теније су уздужне траке спољашњег уздужног слоја глатких мишића дебелог црева и има их три. Сулци трансверси попречно су смештене у дубини спољашње стране дебелога црева, а настају контракцијом унутарашњег, кружног слоја глатких мишића.[3]

Разлике између дебелога и танкога црева су:

  • слузокожа дебелога црева нема цревних ресица
  • делови дебелога црева прирасли су уз задњи трбушни зид
  • уздужни слој глатких мишича не обухваћа целу циркумференцију дебелог црева.

Крајњи део правог дебелог црева (ректума) је чмар или анус, који има своје мишиће затвараче или сфинктере од којих су неки под утицајем воље, док друге контролише аутономни нервни систем, и они нису под контролом наше воље. Сфинктер формирају две групе мишића (унуташњи и спољашњи). Пуборектални мишић важан је у анатомској структури аналног канала, јер одржава анални канал у тој форми. Дентална линија дели ректум од ануса, а састоји се из аналне крипте и аналне папиле. На самом дну ректума налазе се хемороидални јастучићи, а на спољашњем аналном отвору - односно око чмара смештене су перианалне вене у којима се може развити перианална тромбоза (познатија као спољашњи хемороиди).

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Пролапс ректума може се јавити у било ком периодуј живота, али је најчешћи у детињству и у старих особа, неђто чешће код жена него у мушкараца.[4]

Класификација[уреди | уреди извор]

Пролапс ректума:
А. Унутрашњи Б. Спољашњи (комплетни)

Постоје два типа пролапса:[4]

Комплетни пролапс

Који настаје ако испадне цела дебљина зида црева

Инкомплетни или парцијални пролас

Ако испадање само слузокожа ректума, Инкомплетни може бити циркумференцијски или може бити укључен само део ректалне слузокоже.

Етиопатогенеза[уреди | уреди извор]

Тачан узрок ректалног пролапса се не зна, али постоје бројни предиспонирајући фактори:[4]

  • опстипација,
  • дебљина,
  • ронични кашаљ,
  • неуролошке болести,
  • нулипара,
  • дубок доугласов простор,
  • ослабљен анални сфинктер,
  • интусусцепција (увлачење једног дела црева у други),
  • аноректалне операције,
  • дуг сигмоидни колон.

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Најчешћи симптом и знаци због којих се болесници јављају лекару је појава пролапса ректума кроз анус, и праћени су опстипацијом и инконтиненцијом.

Симптоми и знаци пролапса ректума могу бити веома слични симптомима и знацима хемороида и у начелу су;

  • болни осећај у аналној регији,
  • отицање крви и слузи из маса која вире из ануса,
  • фекална инконтиненција (немогућност задржавања столице)
  • постојање потребе за пражњењем
  • осећај страног тела

У раним стадијумима болести до пролапса долази приликом пражњења и напрезања, па се након тога ректум враћа на своје мсто. Касније, до полапса може доћи и приликом мањих напрезања нпр. приликом кијања и кашљања. У последњим стадијумима болести, ректум се не враћа у трбух и ннеопходна је мануелна репозиција (враћање руком), или хируршко лечење.

Дијагноза[уреди | уреди извор]

Дијагноза се може поставити;

  • пажљиво узетом анамнезом
  • комплетним аноректалним прегледом, током кога да би се пролапс видео, болесник треба да се напрегне, као кад има пражњење црева.
  • радиолошким прегледом — у случајевима када пролапс може бити „скривен” или код унутрашњег пролапса када га је теже клиничким прегледом дијагностиковати. Од радиолошких прегледа користи се дефекографија.[5][6] Само извођење овог прегледа, подразумева снимање X зрацима у моментима када пацијент има перисталтику
  • аноректалном манометријом која може такође бити од користи у процени функције мишича аноректалне регије приликом акта пражњења.
А. Нормална анатомија: (р) ректум, (а) анални канал Б. Ректо-ректална интусусцепција C. Ректо-анална интусусцепција

Терапија[уреди | уреди извор]

Конзервативна терапија

Мали, делимични пролапси у почетним стадијумима, могу се излечити хигијенско-дијететским режимом исхранеом и коришћењем лаксатива. Како највећи број пролапса ректума настаје услед напрезања и дуготрајног затвора, често конзервативно лечење ових стања није увек довољно да се болест успешно излечи.[4]

Хируршка терапија

Дефинитивно излечења пролапса ректума захтева хируршку интервенцију које подразумева приступ ректуму кроз трбух, или кроз међицу. Приступ кроз трбух (предња ресекција и ректопексија) је намењена првенствено за млађе болеснике, али је ризичнији, за разлику од приступа кроз међицу који је резервисан за старије болеснике и носи мањи ризик, иако након ове интервенције постоји већа шанса за поновном појавом пролапса.[7]

Хигијенско-дијететски режим

Исхрана богата влакнима и унос доста течности може да смањи ризик од појаве затвора, чиме се смањује вероватноћа напрезања приликом пражњења.

Болесници склони пролапсу ректума требало би да избегавају напрезање приликом пражњења црева.

Особе са дуготрајним проливом, затвором и хемороидима требало би да спроведу интензивно лечење овихстања, како би се смањио ризик од развоја пролапса ректума.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Веераппан, Сундарам Г.; О'Мораин, Цолм А.; Монсон, Јохн Р. Т. (2007). „Слеисенгер анд Фордтран'с Гастроинтестинал анд Ливер Дисеасе. 8тх ед. Патхопхyсиологy/Диагносис/Манагемент.”. Дисеасес оф тхе Цолон & Рецтум. 50 (11): 2001—2002. ИССН 0012-3706. дои:10.1007/с10350-007-9050-1. 
  2. ^ а б Мадофф, Роберт D. (2012), Дисеасес оф тхе Рецтум анд Анус, Елсевиер, стр. 945—949, Приступљено 2023-10-05 
  3. ^ Hrvatski liječnički zbor, stručni skup, „Hemoroidi – dijagnostika i liječenje, Zagreb, studeni, 2011.
  4. ^ а б в г Цаннон, Јамие (2016-12-22). „Евалуатион, Диагносис, анд Медицал Манагемент оф Рецтал Пролапсе”. Цлиницс ин Цолон анд Рецтал Сургерy (на језику: енглески). 30 (01): 016—021. ИССН 1531-0043. дои:10.1055/с-0036-1593431. 
  5. ^ Гоеи, Р; Баетен, C (Јануарy 1990). Рецтал интуссусцептион анд рецтал пролапсе: детецтион анд постоперативе евалуатион wитх дефецограпхy. Радиологy. 174 (1): 124—6.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ).
  6. ^ Гоеи, Р; Баетен, C (1990). „Рецтал интуссусцептион анд рецтал пролапсе: детецтион анд постоперативе евалуатион wитх дефецограпхy.”. Радиологy. 174 (1): 124—126. ИССН 0033-8419. дои:10.1148/радиологy.174.1.2294538. 
  7. ^ Клиегман РМ, Стантон БФ, Ст. Геме ЈW, Сцхор НФ. Сургицал цондитионс оф тхе анус анд рецтум. Ин: Клиегман РМ, Стантон БФ, Ст. Геме ЈW, Сцхор НФ, едс. Нелсон Теxтбоок оф Педиатрицс. 20тх ед. Пхиладелпхиа, ПА: Елсевиер; 2016:цхап 344.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Класификација
Спољашњи ресурси


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Prolaps_rektuma&oldid=27448126”