Раманова спектроскопија

С Википедије, слободне енциклопедије
Дијаграм енергијских новоа показује стања која учествују у Рамановом сигналу. Дебљина линије је грубо пропорционална јачини сигнала различитих транзиција.

Раманова спектроскопија је спектроскопска техника која се користи за изучавање вибрационих, ротационих, и других ниско фреквентних модова система. Метод је добио име по C. V. Раману за шта је он 1930. године добио Нобелову награду.[1] Он је базиран на нееластичном расејавању, или Рамановом расејавању, монохроматског светла, обично ласерског у видљивом, блиском инфрацрвеном, или блиском ултраљубичастом опсегу. Ласерско светло интерагује са молекулским вибрацијама, фононима или другим побуђивањима система, што за последицу даје померање енергијког нивоа ласерских фотона навише или наниже. Енергијско померање даје информацију о вибрационим модовима система. Инфрацрвена спектроскопија производи сличну и комплементарну информацију.[2]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Гардинер, D.Ј. (1989). Працтицал Раман спецтросцопy. Спрингер-Верлаг. ИСБН 978-0-387-50254-0. 
  2. ^ Еwен Смитх, Геоффреy Дент (2005). „Модерн Раман Спецтросцопy: А Працтицал Аппроацх” (1. изд.). Wилеy. ИСБН 978-0-471-49794-3. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Гардинер, D.Ј. (1989). Працтицал Раман спецтросцопy. Спрингер-Верлаг. ИСБН 978-0-387-50254-0. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]