Равно-панелни екран

С Википедије, слободне енциклопедије

Равно-панелни екран (ФПД) је електронски приказни уређај који се користи како би се људима омогућило да виде садржај (непокретне слике, покретне слике, текст или други визуелни материјал) у опсегу од забаве, потрошачке електронике, личних рачунара и мобилних уређаја, до многих врста медицинске, транспортне и индустријске опреме. Они су далеко лакши и тањи од традиционалних телевизора са катодном цеви (ЦРТ) и обично су дебљине мање од 10 цм (3,9 ин). Екрани са равним екраном могу се поделити у две категорије уређаја за приказ: променљиви и статички. Променљиви дисплеји захтевају да се пиксели периодично електронски освежавају да би задржали своје стање (нпр. дисплеји са течним кристалима (ЛЦД)). Променљиви екран приказује слику само када има батерију или наизменичну струју. Статички екрани са равним екраном ослањају се на материјале чија су стања у боји бистабилна (нпр. сонијеве таблете за читање е-књига) и као такви, равни екрани задржавају текст или слике на екрану чак и када је напајање искључено. Према подацима из 2016. године, равни екрани су готово у потпуности заменили старе ЦРТ екране. У многим апликацијама из ере 2010. године, посебно малим преносним уређајима као што су преносни рачунари, мобилни телефони, паметни телефони, дигитални фотоапарати, видеокамере, усмери-и-сними камере и џепне видео камере, било који недостатак приказа равних плоча (у поређењу са ЦРТ-овима) надокнађују предности преносивости (мала потрошња енергије од батерија, танкоћа и лаганост).

Већина равних екрана из 2010. године користи ЛЦД и/или технологије које емитују светлост (ЛЕД). Већина ЛЦД екрана је осветљена позадином, јер се филтери у боји користе за приказ боја. Екрани са равним екраном су танки, лагани, пружају бољу линеарност и способни су за већу резолуцију од типичних потрошачких телевизора из ранијих ера. Највиша резолуција за ЦРТ телевизоре потрошачке класе била је 1080и; за разлику од тога, многи равни панели могу приказати 1080п или чак 4К резолуцију. Од 2016. године неки уређаји који користе равне панеле, попут таблет рачунара, паметних телефона и, ређе, преносних рачунара, користе екране осетљиве на додир, функцију која омогућава корисницима да одаберу иконе на екрану или покрену радње (нпр. приказивање дигиталног видео записа) додиром екран. Многи уређаји са екраном осетљивим на додир могу на екрану да приказују виртуелни QWERTY или нумеричку тастатуру како би кориснику омогућили да куца речи или бројеве.

Мултифункционални монитор (MFM) је дисплеј са равним екраном који има додатне видео улазе (више од типичног ЛЦД монитора) и дизајниран је за употребу са разним спољним видео изворима, као што су ВГА улаз, ХДМИ улаз са ВХС ВЦР-а или конзолу за видео игре и, у неким случајевима, УСБ улаз или читач картица за гледање дигиталних фотографија. У многим случајевима МФМ такође укључује ТВ тјунер, што га чини сличним ЛЦД телевизору који нуди рачунарску повезивост.

Историја[уреди | уреди извор]

Први инжењерски предлог за телевизор равног екрана дао је Џенерал електрик 1954. године као резултат свог рада на радарским мониторима. Објављивање њихових открића поставило је основе будућих телевизора са равним екраном и монитора. Али ГЕ није наставио са потребним истраживањем и развојем, и у то време није изградио функционални равни панел.[1] Први производни екран са равним екраном била је Ајкенова цев, развијена почетком педесетих година прошлог века и произведена у ограниченим бројевима 1958. године. То је нашло извесну примену у војним системима као главни екран и као монитор осцилоскопа, али конвенционалне технологије су престигле његов развој. Покушаји комерцијализације система за кућну телевизију наилазили су на сталне проблеме и систем никада није пуштен у продају.[2][3][4]

Филко Предикта је имао релативно равну (за своје време) поставу катодне цеви и био би први комерцијално објављени „равни панел“ након лансирања 1958; Предикта је била комерцијални неуспех. Панел за плазма дисплеј изумљен је 1964. године на Универзитету у Илиноису, према подацима сајта Историја плазма дисплеја.[5]

ЛЦД дисплаји[уреди | уреди извор]

МОСФЕТ (метал-оксид полупроводнички транзистор са ефектом поља или МОС транзистор) изумели су Мохамед M. Атала и Давон Канг у Беловим лабораторијама 1959. године,[6] и представили су изум 1960. године.[7] Надовезујући се на њихов рад, Пол К. Вејмер из РЦА развио је танкослојни транзистор (ТФТ) 1962.[8] То је био тип МОСФЕТ-а која се разликовао од стандардног МОСФЕТ-а.[9] Идеју о ЛЦД-у заснованом на ТФТ-у осмислио је Бернард Ј. Лечнер из РЦА Лабораторија 1968. године.[10] Б.Ј.Лечнер, Ф.Ј.Марлов, Е.О. Нестер и Ј. Тултс су демонстрирали концепт 1968. године са динамичким расипањем ЛЦД-а који је користио стандардне дискретне МОСФЕТ-е.[11]

Први електролуминесцентни дисплај (ЕЛД) са адресирањем активном матрицом направљен је помоћу ТФТ-а у Департману за танке филмове Т. Петер Бродија у компанији Вестингхаус Електрик корпорација 1968.[12] Године 1973, Броди, Ј. А. Асарс и Г. D. Дикон из Вестингхаусових истраживачких лабораторија демонстрирали су први танкослојни-транзисторски екран са течним кристалима (ТФТ ЛЦД).[13][14] Броди и Фанг-Чен Луо су демонстрирали први равни активно-матрични дисплеј са течним кристалнима (АМ ЛЦД) употребом ТФТ-а 1974. године.[10]

До 1982. године у Јапану су развијени џепни ЛЦД телевизори засновани на ЛЦД технологији.[15] 2,1-инчни Епсон ЕТ-10,[16] Епсон Елф је био први џепни ЛЦД телевизор у боји, пласиран 1984. године.[17] Године 1988, истраживачки тим компаније Шарп предвођен инжењером Т. Нагајасуом демонстрирао је 14-инчни ЛЦД екран у боји,[10][18] који је уверио електронску индустрију да ће ЛЦД на крају заменити ЦРТ уређаје као стандардну телевизијску дисплејну технологију.[10] Према подацима од 2013. године, сви модерни висококвалитетни електронски уређаји за визуелни приказ високе резолуције користе ТФТ базиране дисплеје са активном матрицом.[19]

ЛЕД дисплеји[уреди | уреди извор]

Први употребљиви ЛЕД екран развио је Хјулет-Пакард (ХП) и представио га 1968.[20] То је резултат истраживања и развоја (Р&D) практичне ЛЕД технологије између 1962. и 1968. године, од стране истраживачког тима Хауарда C. Бордена, Џералда П. Пигхина и Мохамеда M. Атала, из ХП Асошиејтс и ХП Лабс. У фебруару 1969, они су представили нумерички индикатор ХП Модел 5082-7000.[21] То је био први алфанумерички ЛЕД дисплеј и представљао је револуцију у технологији дигиталних дисплеја, замењујући Никсијеву цев за нумеричке дисплеје и постајући основа за касније ЛЕД екране.[22] Године 1977, Џејмс П Мичел је направио прототип и касније демонстрирао вероватно најранији монохроматски равни ТВ екран са равним дислејом.

Чинг V. Танг и Стивен Ван Слајк из компаније Истман Кодак направили су први практични органски ЛЕД (ОЛЕД) уређај 1987. године.[23] Године 2003, Хиникс је произвео органски ЕЛ драјвер способан за осветљење у 4.096 боја.[24] Године 2004, Сони Квалија 005 био је први ЛЦД екран са ЛЕД осветљењем.[25] Сони XЕЛ-1, објављен 2007. године, био је први ОЛЕД телевизор.[26]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ "Пропосед Телевисион Сетс Wоулд Феатуре Тхин Сцреенс." Популар Мецханицс, Новембер 1954, п. 111.
  2. ^ Wиллиам Росс Аикен, "Хисторy оф тхе Каисер-Аикен, тхин цатходе раy тубе", ИЕЕЕ Трансацтионс он Елецтрон Девицес, Волуме 31 Иссуе 11 (Новембер 1984), пп. 1605-1608.
  3. ^ „Флат Сцреен ТВ ин 1958 - Популар Мецханицс (Јан, 1958)”. Архивирано из оригинала 30. 09. 2020. г. Приступљено 23. 09. 2020. 
  4. ^ „Геер Еxпериментал Цолор ЦРТ”. www.еарлyтелевисион.орг. 
  5. ^ Пласма ТВ Сциенце.орг - Тхе Хисторy оф Пласма Дисплаy Панелс
  6. ^ „1960 - Метал Оxиде Семицондуцтор (МОС) Трансистор Демонстратед”. Тхе Силицон Енгине. Цомпутер Хисторy Мусеум. Приступљено 29. 7. 2019. 
  7. ^ Аталла, M.; Кахнг, D. (1960). „Силицон-силицон диоxиде фиелд индуцед сурфаце девицес”. ИРЕ-АИЕЕ Солид Стате Девице Ресеарцх Цонференце. 
  8. ^ Wеимер, Паул К. (јун 1962). „Тхе ТФТ А Неw Тхин-Филм Трансистор”. Процеедингс оф тхе ИРЕ. 50 (6): 1462—1469. ИССН 0096-8390. С2ЦИД 51650159. дои:10.1109/ЈРПРОЦ.1962.288190. 
  9. ^ Кимизука, Нобору; Yамазаки, Схунпеи (2016). Пхyсицс анд Тецхнологy оф Црyсталлине Оxиде Семицондуцтор ЦААЦ-ИГЗО: Фундаменталс. Јохн Wилеy & Сонс. стр. 217. ИСБН 9781119247401. 
  10. ^ а б в г Каwамото, Х. (2012). „Тхе Инвенторс оф ТФТ Ацтиве-Матриx ЛЦД Рецеиве тхе 2011 ИЕЕЕ Нисхизаwа Медал”. Јоурнал оф Дисплаy Тецхнологy. 8 (1): 3—4. ИССН 1551-319X. дои:10.1109/ЈДТ.2011.2177740. 
  11. ^ Цастеллано, Јосепх А. (2005). Лиqуид Голд: Тхе Сторy оф Лиqуид Црyстал Дисплаyс анд тхе Цреатион оф ан Индустрy. Wорлд Сциентифиц. стр. 41—2. ИСБН 9789812389565. 
  12. ^ Цастеллано, Јосепх А. (2005). Лиqуид голд: тхе сторy оф лиqуид црyстал дисплаyс анд тхе цреатион оф ан индустрy ([Онлине-Аусг.] изд.). Неw Јерсеy [у.а.]: Wорлд Сциентифиц. стр. 176—7. ИСБН 981-238-956-3. 
  13. ^ Куо, Yуе (1. 1. 2013). „Тхин Филм Трансистор Тецхнологy—Паст, Пресент, анд Футуре” (ПДФ). Тхе Елецтроцхемицал Социетy Интерфаце. 22 (1): 55—61. ИССН 1064-8208. дои:10.1149/2.Ф06131иф. 
  14. ^ Бродy, Т. Петер; Асарс, Ј. А.; Диxон, Г. D. (новембар 1973). „А 6 × 6 инцх 20 линес-пер-инцх лиqуид-црyстал дисплаy панел”. ИЕЕЕ Трансацтионс он Елецтрон Девицес. 20 (11): 995—1001. ИССН 0018-9383. дои:10.1109/Т-ЕД.1973.17780. 
  15. ^ Морозуми, Схињи; Огуцхи, Коуицхи (12. 10. 1982). „Цуррент Статус оф ЛЦД-ТВ Девелопмент ин Јапан”. Молецулар Црyсталс анд Лиqуид Црyсталс. 94 (1–2): 43—59. ИССН 0026-8941. дои:10.1080/00268948308084246. 
  16. ^ Соук, Јун; Морозуми, Схињи; Луо, Фанг-Цхен; Бита, Ион (2018). Флат Панел Дисплаy Мануфацтуринг. Јохн Wилеy & Сонс. стр. 2—3. ИСБН 9781119161356. 
  17. ^ „ЕТ-10”. Епсон. Архивирано из оригинала 04. 02. 2020. г. Приступљено 29. 7. 2019. 
  18. ^ Нагаyасу, Т.; Окетани, Т.; Хиробе, Т.; Като, Х.; Мизусхима, С.; Таке, Х.; Yано, К.; Хијикигаwа, M.; Wасхизука, I. (октобар 1988). „А 14-ин.-диагонал фулл-цолор а-Си ТФТ ЛЦД”. Цонференце Рецорд оф тхе 1988 Интернатионал Дисплаy Ресеарцх Цонференце: 56—58. С2ЦИД 20817375. дои:10.1109/ДИСПЛ.1988.11274. 
  19. ^ Бротхертон, С. D. (2013). Интродуцтион то Тхин Филм Трансисторс: Пхyсицс анд Тецхнологy оф ТФТс. Спрингер Сциенце & Бусинесс Медиа. стр. 74. ИСБН 9783319000022. 
  20. ^ Крамер, Бернхард (2003). Адванцес ин Солид Стате Пхyсицс. Спрингер Сциенце & Бусинесс Медиа. стр. 40. ИСБН 9783540401506. 
  21. ^ Борден, Хоwард C.; Пигхини, Гералд П. (фебруар 1969). „Солид-Стате Дисплаyс” (ПДФ). Хеwлетт-Пацкард Јоурнал: 2—12. 
  22. ^ „Хеwлетт-Пацкард 5082-7000”. Тхе Винтаге Тецхнологy Ассоциатион. Архивирано из оригинала 17. 11. 2014. г. Приступљено 15. 8. 2019. 
  23. ^ Танг, C. W.; Ванслyке, С. А. (1987). „Органиц елецтролуминесцент диодес”. Апплиед Пхyсицс Леттерс. 51 (12): 913. Бибцоде:1987АпПхЛ..51..913Т. дои:10.1063/1.98799. 
  24. ^ „Хисторy: 2000с”. СК Хyниx. Архивирано из оригинала 06. 08. 2020. г. Приступљено 8. 7. 2019. 
  25. ^ Wилкинсон, Сцотт (19. 11. 2008). „Сонy КДЛ-55XБР8 ЛЦД ТВ”. Соунд & Висион (на језику: енглески). Приступљено 3. 10. 2019. 
  26. ^ Сонy XЕЛ-1:Тхе wорлд'с фирст ОЛЕД ТВ Архивирано 2016-02-05 на сајту Wayback Machine, OLED-Info.com (2008-11-17).

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Waldrop, M. Mitchell (новембар 2007). „Brilliant Displays”. Scientific American (print). Scientific American, Inc. стр. 94—97. „(subtitle) A new technology that mimics the way nature gives bright color to butterfly wings can make cell phone displays clearly legible, even in the sun's glare.” 
  • Graham-Rowe, Duncan (октобар 2007). „Epaper Displays Video”. Technology Review (print). Technology Review, Inc. „(subtitle) A novel electronic-paper display developed by Qualcomm can deliver high-quality video images, making it more versatile than other e-paper technologies.” 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Ravno-panelni ekran na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ravno-panelni_ekran&oldid=27677245”