Пређи на садржај

Рециклирање

С Википедије, слободне енциклопедије
Симбол рециклирања.
Рециклажни контејнери за одвајање папирног, пластичног и стакленог отпада

Рециклирање је издвајање материјала из отпада у његово поновно коришћење. Укључује сакупљање, издвајање, прераду и израду нових производа из искориштених ствари или материјала. Веома је важно најприје одвојити отпад према врстама отпадака. Многе отпадне материје се могу поново искористити ако су одвојено сакупљене.[1] У рециклирање спада све што може поново да се искористи, а да се не баци. У Србији постоје ретки центри Папир сервиса где можете да однесете стари папир и у замену за њега да добијете ситан новац. Такође постоји мали број центара за рециклирање стакла. Ипак, рециклажа се може упражњавати у свакодневном животу, независно од тога да ли постоје центри за рециклажу. Нпр. поклањање ствари које се не користе је облик рециклаже. То је много боље и корисније него да се сва та одећа баци. Такође, прављење компоста од органских остатака је још један добар пример рециклирања. Без увођења рециклаже у свакодневни живот немогуће је замислити било какав целовит систем управљања отпадом. Неке материје, попут стиропора, нису биоразградиве и не могу се рециклирати али се уместо њих могу пронаћи еколошке замене.

Рециклирање је кључна компонента савременог смањења отпада и трећа је компонента хијерархије отпада, „редукуј, поново користи и рециклирај“.[2][3] Стога, рециклирање има за циљ одрживост животне средине заменом инпута сировина и преусмеравањем излаза отпада из економског система.[4] Постоји неколико ИСО стандарда који се односе на рециклирање, попут ИСО 15270:2008 за отпад од пластике и ИСО 14001:2015 за контролу управљања рециклажом у менаџменту заштите животне средине.

Материјали који се могу рециклирати укључују многе врсте стакла, папира, картона, метала, пластике, гума, текстила, батерија и електронике. Компостирање или друга поновна употреба биоразградивог отпада - попут хране или вртног отпада - такође је облик рециклирања.[5] Материјали који се рециклирају или се испоручују у центар за рециклажу или се преузимају из ивичњака, затим се сортирају, чисте и прерађују у нове материјале намењене за производњу нових производа.

У најстрожем смислу, рециклирање материјала произвело би свежу залиху истог материјала - на пример, употребљени канцеларијски папир би се претворио у нови канцеларијски папир или употребљена полистиренска пена у нови полистирен. То се постиже када се рециклирају одређене врсте материјала, попут металних лименки, које постају лименке изнова и изнова, неограничено дуго, без губитка чистоће у производу.[6] Међутим, ово је често тешко или прескупо (у поређењу са производњом истог производа од сировина или других извора), те „рециклирање“ многих производа или материјала укључује њихову поновну употребу у производњи различитих материјала (на пример, картона). Други облик рециклирања је спашавање одређених материјала из сложених производа, било због њихове унутрашње вредности (као што је олово из акумулатора аутомобила, или злато са штампаних плоча), или због њихове опасне природе (нпр. уклањање и поновна употреба живе од термометара и термостата).

Историја

[уреди | уреди извор]

Рециклирање је била уобичајена пракса током већег дела људске историје, а забележени заговорници сежу још у Платона у четвртом веку пре нове ере. У периодима када су ресурси били оскудни и они до којих је било тешко доћи, археолошка истраживања древних депонија отпада показују мање кућног отпада (попут пепела, поломљеног алата и грнчарије) - имплицирајући да је више отпада рециклирано у недостатку новог материјала.[7]

Постоји евиденција да су у прединдустријско доба старо гвожђе и други метали сакупљани у Европи и топљени ради континуиране поновне употребе.[8][9] Рециклирање папира први пут је забележено 1031. године када су јапанске радње продавале репулпирани папир.[10][11] У Британији су прашину и пепео од ватри на дрва и угаљ сакупљали „прашинари” и рециклирали као основни материјал који се користи за израду цигле. Главни покретач ових врста рециклаже била је економска предност добијања рециклиране сировине уместо набавке нових сировина, као и недовољно уклањање јавног отпада у све гушће насељеним подручјима.[7] Године 1813, Бенџамин Лау је развио процес рециклаже крпа и отпадне вуне у Батлију у Јоркширу. Новонастали материјал је комбиновао рециклирана влакна са новом вуном.[12] Западна јоркширска индустрија рециклираног текстила у градовима као што су Батли и Дјузбери трајала је од почетка 19. века до најмање 1914. године.

Индустријализација је подстакла потражњу за приступачним материјалима; осим крпа, жељезни отпадни метали били су пожељени, јер их је било јефтиније набавити од новоископане руде. Железнице су у 19. веку откупљивале и продавале метални отпад, а растућа индустрија челика и аутомобила откупљивала је отпад почетком 20. века. Многе секундарне робе сакупљали су, обрађивали и продавали торбари који су претраживали депоније и градске улице за одбачене машине, лонце, шерпе и друге изворе метала. До Првог светског рата хиљаде таквих торбара лутало је улицама америчких градова, искориштавајући тржишну потражњу за рециклирањем материјала назад у индустријску производњу.[13]

Боце од пића су рециклиране уз повраћај депозита код неких произвођача пића у Великој Британији и Ирској око 1800. године, посебно од Швепса.[14] Званични систем рециклирања са повраћајним депозитима успостављен је у Шведској за боце 1884. и алуминијумске лименке од пића 1982. године; закон је довео до стопе рециклирања контејнера за пиће од 84 до 99 одсто у зависности од типа, и стаклена боца се може пунити у просеку преко 20 пута.[15]

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • Контејнери који се користе за сакупљање пластике, стакла и папира, материјала који ће се рециклирати.
    Контејнери који се користе за сакупљање пластике, стакла и папира, материјала који ће се рециклирати.
  • Сандале од старих гума (Русија)
    Сандале од старих гума (Русија)
  • Контејнери за одлагање пластичних боца
    Контејнери за одлагање пластичних боца

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Виллалба, Г; Сегарра, M; Фернáндез, А.I; Цхименос, Ј.M; Еспиелл, Ф (децембар 2002). „А пропосал фор qуантифyинг тхе рецyцлабилитy оф материалс”. Ресоурцес, Цонсерватион анд Рецyцлинг. 37 (1): 39—53. Бибцоде:2002РЦР....37...39В. дои:10.1016/С0921-3449(02)00056-3. 
  2. ^ Лиениг, Јенс; Бруеммер, Ханс (2017). „Рецyцлинг Реqуирементс анд Десигн фор Енвиронментал Цомплианце”. Фундаменталс оф Елецтрониц Сyстемс Десигн. стр. 193—218. ИСБН 978-3-319-55839-4. дои:10.1007/978-3-319-55840-0_7. 
  3. ^ Еуропеан Цоммиссион (2014). „ЕУ Wасте Легислатион”. Архивирано из оригинала 12. 3. 2014. г. 
  4. ^ Геиссдоерфер, Мартин; Савагет, Пауло; Боцкен, Нанцy M.П.; Хултинк, Ерик Јан (1. 2. 2017). „Тхе Цирцулар Ецономy – А неw сустаинабилитy парадигм?” (ПДФ). Јоурнал оф Цлеанер Продуцтион. 143: 757—768. Бибцоде:2017ЈЦПро.143..757Г. С2ЦИД 157449142. дои:10.1016/ј.јцлепро.2016.12.048. 
  5. ^ Тхе Леагуе оф Wомен Вотерс (1993). Тхе Гарбаге Пример. Неw Yорк: Лyонс & Бурфорд. стр. 35–72. ИСБН 978-1-55821-250-3. 
  6. ^ "7 Тхингс Yоу Дидн’т Кноw Абоут Пластиц (анд Рецyцлинг)" Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (25. јануар 2020) National Geographic. Retrieved 26 July 2019.
  7. ^ а б Black Dog Publishing (2006). Recycle : a source bookНеопходна слободна регистрација. London, UK: Black Dog Publishing. ISBN 978-1-904772-36-1. 
  8. ^ „The truth about recycling”. The Economist. 7. 6. 2007. 
  9. ^ „The price of virtue”. The Economist. 7. 6. 2007. 
  10. ^ Cleveland, Cutler J.; Morris, Christopher G. (15. 11. 2013). Handbook of Energy: Chronologies, Top Ten Lists, and Word Clouds. Elsevier. стр. 461. ISBN 978-0-12-417019-3. 
  11. ^ Dadd-Redalia, Debra (1. 1. 1994). Sustaining the earth: choosing consumer products that are safe for you, your family, and the earth. New York: Hearst Books. стр. 103. ISBN 978-0-688-12335-2. OCLC 29702410. 
  12. ^ Nongpluh, Yoofisaca Syngkon. (2013). Know all about : reduce, reuse, recycle. Noronha, Guy C.,, Energy and Resources Institute. New Delhi. ISBN 978-1-4619-4003-6. OCLC 858862026. 
  13. ^ Carl A. Zimring (2005). Cash for Your Trash: Scrap Recycling in AmericaНеопходна слободна регистрација. New Brunswick, NJ: Rutgers University Press. ISBN 978-0-8135-4694-0. 
  14. ^ „sd_shire” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 14. 10. 2012. г. Приступљено 27. 10. 2012. 
  15. ^ Rethinking economic incentives for separate collection. Zero Waste Europe & Reloop Platform, 2017

Literatura

[уреди | уреди извор]

Сродни часописи

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Recikliranje&oldid=30735431”