Сахат-кула у Бањалуци

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Sahat kula u Banjoj Luci)
Сахат-кула у Бањалуци

Сахат-кула у Бањалуци налазила се у бањалучкој чаршији, у непосредној близини џамије Ферхадије и спадала је у њене значајне објекте и представљала специфичан јавни објект незаобилазан за архитектонско-урбанистички развој града Бањалуке. Сахат-кула је била битан елемент приликом идентификације бањалучке чаршије, налазећи се увијек као саставни елемент свих визура овог простора. Објекат сахат-куле био је композицијски и концепцијски уско повезан са објектом Ферхадије и осталим објектима старе чаршије у Бањалуци.

Премда вријеме тачног настанка сахат-куле није познато, највјероватније је то 1587. година — вријеме великих грађевинских подухвата Ферхат-паше Соколовића у Бањалуци, новој пријестоници новоформираног Босанског пашалука. Ако је ова претпоставка истинита, бањалучка сахат-кула је била најстарија сахат-кула у Босни и Херцеговини.

Сахат-кула је била једнопросторан објект и у подножју је имала скоро квадратну основу — димензија 3,20 м × 3,30 м. Њени зидови су били необично масивни. Имала је облик торња који се поступно сужавао према коти која се налазила на висини 14,45 м, одакле је започињао вертикални дио новоизграђеног дијела који је настао након земљотреса 1969. године. Висина сахат-куле у вријеме рушења 1993. године износила је 18,89 м, а била је завршена четвороводним шаторастим кровом. Сахат-кула кроз временски период од свог настанка доживљавала је низ промјена, како у свом изгледу тако и у димензијама.

Срушена је 15. децембра 1993. године. До данас није обновљена. Подручје и остаци бањалучке сахат-куле представљају непокретно културно добро Републике Српске и национални споменик БиХ.

Контекст[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Сахат-кула

Изградња сахат-кула на подручју Османског царства отпочела је средином XVI вијека, као посљедица архитектонских и културних утицаја донесених са подручја Средње Европе.[1][2] Изградња је била условљена — са једне стране — потребом обављања исламских молитви (пет дневно, у одређено вријеме, како је муслиманима прописано нормама њихове религије);[1][2] с друге стране, то је била скупоћа тада врло ријетких џепних сатова које просјечан становник није себи могао да приушти.[3][4] Заједничке архитектонске и просторне карактеристике сахат-кула везане су за рјешења торњева грађених у европским градовима, али прилагођених средини у којој се градила сахат-кула у виду локалног материјала од којег се градила и затекнутог традиционалног начина градње.[1][2]

Сахат-куле су најчешће грађене у централним зонама чаршије, и то уз џамије, као задужбине појединих легатора (вакифи). Према једном[којем? ] путописцу из Француске из XVI вијека, прва сахат-кула подигнута је у Скопљу између 1566. и 1572. године, а сат је био довезен из заузетог Сигета. У периоду османске управе у БиХ, са урбаним развојем појединих градова се граде и сахат-куле, тако да историчар Хамдија Крешевљаковић до 1952. године биљежи 19 сачуваних сахат-кула на овом простору.[1][2][5][4]

Сахат-куле су високе грађевине четвороугаоне основице, зидане најчешће каменом и покривене шаторастим кровом. Испод крова сахат-куле, најчешће се налази вијенац, а испод њега четири отвора окренута на све четири стране, гдје се налази сат са направом за откуцавање времена. Сатови су спојени са звоном. Осим та четири, на сахат-кулама се јављају и отвори у виду пушкарница, који су распоређени од подножја па до врха објекта. Ови отвори имају задатак да мале количине свјетлости уведу у унутрашњост објекта и освијетле стрмо дрвено стубиште којим се долази до сатног механизма. Стубишта су била постављана уз зидове и имала на угловима подесте (’одморишта’). Бригу о сахат-кулама водили су углавном сами вакифи. Свака сахат-кула је имала по једног службеника, који је навијао сат; поправке су вршили урари.[4] Службеник који је навијао сат се звао мувекит, па су уз џамију постојале посебне просторије (мувекхитане) гдје се израчунавало вријеме молитви и вршило навијање сата. Овај посао се често насљедно преносио унутар једне породице (нпр. са оца на сина), па је тако једна породица ову дужност обављала дуги низ година.[6][7]

Настанак[уреди | уреди извор]

Бањалучка сахат-кула спадала је у значајније објекте овог периода и представљала је специфичан јавни објект незаобилазан за архитектонско-урбанистички развој града, а још увијек битан елемент приликом идентификације бањалучке чаршије; представљала је њен интегрални дио, налазећи се увијек као саставни елемент свих визура простора.[4][1][2] Поријекло и хронолошки оквир у којем је настала ова сахат-кула још није са сигурношћу утврђен,[4][2][8] што представља још увијек нерасвијетљен дио бањалучке средњовјековне историје.[1] Постојање средњовјековног трга на овој локацији, смјештеног између тврђаве — са једне стране, и брда Лауш на којем је била католичка црква Св. Лајоша (или Лудовика) са гробљем — са друге стране, према мишљењу архитекткиње Сабире Хусеџиновић која потврђује несумњиву просторну важност ове локације кроз историју.[1]

Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком Вакуфнама Ферхад-паше Соколовића.

Бројни историчари, као што је Хамдија Крешевљковић или Алија Бејтић, истичу да је сахат-кула највјероватније настала у XVI вијеку, односно у вријеме успостављања Босанског пашалука у Бањалуци за вријеме Ферхат-паше Соколовића (владао 1574—1588). У пронађеној Ферхат-беговој вакуфнами, како наводе ови аутори, може се закључити да је подигнута око 1587. године. Како год, то у вакуфнами није изричито поменуто, али је наведено да се одређују материјална средства за плаћање службеника који мора да води рачуна о одржавању јавног сата; према овим ауторима јасно је да је тај сат могао да буде једино на сахат-кули. То је најстарије помињање једног сата на простору Балкана, тако да постоји вјероватноћа да је бањалучка сахат-кула најстарија сахат-кула у Босни.[4][9][10][11]

Хусеџиновићева релативизује ову тврдњу истичући да је ово једна од могућих интерпретација, те да је могуће да је сахат-кула постојала и прије овог помена у вакуфнами Ферхат-паше, али само да је имала другу намјену.[12][2] Једна од хипотеза која датира настанак сахат-куле у период прије градитељске активности Ферхат-паше Соколовића у Бањалуци је хипотеза бањалучког новинара и хроничара Александра Равлића. Равлић другачије ишчитава податак у пашиној вакуфнами од Крешевљаковића, истичући да је прије логичније да је »проницљиви и видовити Ферхад-паша, процијенио значење сахат-куле (коју је затекао на простору на којем је наредио изнова „закопати” средиште новом насељу) и уношењем ставки о плаћи „сајчије” (урара, часовничара) желио на неки начин сачувати ту, вјероватно, кршћанску „заоставштину” од насилног рушења«. У прилог овој тези, Равлић наводи и чињенице да је гробље — како се имплицитно наводи у вакфунами — постојало ту, како истиче, и прије изградње џамије, те да је Ферхат-паша — као поштовалац свих покојника — у вакуфнами наредио да се проучава молитва свим сахрањеним на гробљу, а не само онима који су били муслимани. Још један аргумент у прилог својој тези о ранијем постојању сахат-куле Равлић види и у натпису на звону које је до Другог свјетског рата бројало сате на овој грађевини а на којем је писало да је из 1501. године (в. испод). Он ову чињеницу тумачи могућношћу да је ово звоно било специјално сачињено за ову сахат-кулу, те упућује на веома бујан живот у тадашњој Бањалуци[појаснити] и прије доласка Ферхат-паше, који је из неких других разлога замро прије његовог доласка у Бањалуку. Равлић као још један аргумент у свој прилог наводи једну гравуру непознатог мајстора која приказује паљење католичке цркве у XVIII вијеку у панорамском приказу Бањалуке, а која је стајала на мјесту на којем је до 1993. године била сахат-кула. Стога, закључује Равлић: „с обзиром да се у Ферхад-пашиној закладници спомиње само плаћа за оног који ће се бринути око сахата, торањ са сатом је постојао и прије његова доласка”.[13]

Сондажна археолошка истраживања проведена око сахат-куле 1984. године под надзором проф. Бориса Граљука, утврдила су само да су темељи овог објекта били на храстовим гредама, па је на основу овог податка настанак објекта лоциран у османски период.[12][14][15]

Лоцирање бањалучке сахат-куле у османски период потврђују и аналитичка разматрања архитекте, професора и академика Тинеа Курента, који је утврђивао модул по којем је грађен овај објекат. По њему је то био турски аршин — ad dira al istanbuliyya — који износи 68,579 цм; тј., то је исти аршин који је кориштен при изради Гази Хусрев-бегове џамије у Сарајеву.[16]

Хусеџиновићева релативизује ову Курентову тезу истичући да се ова мјера не може примијенити на све елементе објекта: „посебно она у основи не чини цијели број, а зна се да је висина објекта током историје често мијењана, због чега би се овај модул или неки други могао прихватити, тек послије даљих и свестранијих проучавања”.[12]

До почетка Другог свјетског рата на сахат-кули је постојало звоно које је откуцавало сатове. На њему је био латински натпис „Салио ме Бартол Падован anno domini MDI”. Слова су била саливена врло примитивно. Звоно је било из 1501. године.[4][9][10][17] Звоно је највјероватније опљачкано са неке цркве у контитенталној Хрватској,[18] јер је познато да су Османлије често узимале звона са цркава као ратни плијен.[19]

Сахат-кула је у прво вријеме је откуцавала сате a la turca [bs].[4][20]

Изглед и архитектура[уреди | уреди извор]

Објект сахат-куле је био композицијски и концепцијски уско повезан са објектом Ферхат-пашине џамије и осталим објектима старе чаршије у Бањалуци. Сахат-кула је била једнопросторан објект и у подножју је имала скоро квадратну основицу димензија 3,20 м × 3,30 м. Њени зидови су били необично масивни. Имала је облик торња који се поступно сужавао према коти која се налазила на висини 14,45 м, одакле је започињао вертикални дио новоизграђеног дијела који је настао након земљотреса 1969. године. Висина сахат-куле у вријеме рушења 1993. године износила је 18,89 м, а била је завршена четвороводним шаторастим кровом.[4][21][22]

Поглед на сахат-кулу са тријема џамије Ферхадије; фотографија је из 50-их година XX вијека.[9]

Сахат-кула је кроз временски период од свог настанка доживљавала читав низ промјена, како у свом изгледу, тако и у димензијама — посебно висини. Већина измјена, која се могла утврдити прије рушења 1993. године, вјероватно је настала у току XIX вијека, када су горњи дијелови објекта озидани опеком. Тај изглед се може видјети на фотографијама из периода аустроугарске управе у БиХ и није поуздано утврђено да ли је настао као посљедица аутентичне рестаурације или ИЗ потребе за повећањем висине објекта. У то вријеме објект је повећан на висину од 24,25 м и у свом врху је добио један полукружни отвор, а поред украсног вијенца испод стрехе урађени су декоративни елементи изведени у жбуки попут декоративног фриза.[4][21][23][24][17] Доње зоне сахат-куле су, како истиче архитекткиња Хусеџиновићева, вјероватно су том приликом утегнуте челичним прстеновима и украсним апликацијама. Кровни покривач је због узимања олова за вријеме Првог свјетског рата био од шиндре.[25][4]

Након земљотреса 1969. године, стање објекта је било изузетно тешко. Горњи дијелови сахат-куле су се обрушили, а појавиле су се бројне пукотине на зидовима. У рестаурацији која је услиједила изглед објекта је поново промијењен — и то горњој зони која је била сам предмет рестаурације. Дограђена су два поља; у прво је смјештен сат са бројчаницима, на све четири стране, а у другом горњем пољу су се појавила по два отвора на свакој страни, са благо преломљеним луковима. Потоња промјена је урађена на основу аналогије изгледа других сахат-кула у Босни, како истиче Хусеџиновићева, без коришћења изворне литературе, те се, због тога, како наводи архитекткиња, може да сматра само претпоставком оригиналног изгледа. Приликом рестаурације је изостало сужавање објекта ка врху, па је због тога настао утисак искривљености сахат-куле. ’Јајачка седра’, кречњак из околине Јајца слабијег квалитета и структуре коришћен приликом зидања овог дијела објекта, разликовао се од аутентичног камена којим је зидана сахат-кула — што је још више унијело несклад са општим изгледом објекта.[21][23][4][26] Послије новог земљотреса, 1980. године, дошло је до нових оштећења, пукотина, у доњим и средњим зонама сахат-куле; објекат је изашао и из вертикалне осе за 13 цм.[23][27]

Улаз се налазио са југоисточне стране објекта и неколико пута је мијењан, преправљан и дограђиван. Изнад полукружног отвора били су видљиви остаци преломљеног лука од опеке, тзв. тубле, те мјесто гдје се раније налазила камена плоча са епиграмом. Због градитељских активности око куле дошло је до повећања нивоа терена, те је првобитна калдрма затрпана и висина улаза смањена.[4][21][22][17] Захваљујући свим овим елементима, својевремено је извршена рестаурација улаза; додатно, уграђена су врата од кованог гвожђа.[21]

Материјал и техника грађења[уреди | уреди извор]

Сахат-кула је била зидана каменом кречњаком, дјелимично приклесаним блоковима у живом кречу. Квалитет и врста камена су били различити, али је преовладавала тесана седра на спољашњем дијелу зида, док је унутрашњи зид од ’лауш’-камена (лапоровити кречњак из околине Бањалуке, слабијег квалитета) — тако да са спољашним зидом даје мјешовиту структуру међусобно инкорпорисаних блокова.[4][28][22]

Горње, нове зоне објекта су — као што је горепоменуто — зидане ’јајачком’ седром у цементном малтеру. Темељи објекта су били од већих и правилних блокова кречњака, повезаних такође живим кречом. Објект је лежао на насипу висине 4 м, што је имало за посљедицу да је као такав био темељен на дрвеном роштиљу од здраве храстове грађе. У објекту су били видљиви остаци дрвених хатула и елементи првобитне дрвене стропне конструкције. На каменој фасади, неуједначене структуре, у доњим зонама налазиле су се маске за затеге у облику декоративних апликација, које су биле постављене у аустроугарско доба. Сва камена структура објекта била је мјестимице ’прошарана’ каменим ’сполијама’ од правилних клесанаца, комадима керамичких цијеви, те остацима тубле, што је било посебно уочљиво око зазиданих отвора некадашњег сата, а који су служили као резонатори.[4][29][30]

Архитектонске и стилске особености[уреди | уреди извор]

Бањалучка сахат-кула је, ако се прихвати претпоставка да је изграђена 1587. године, била прва изграђена сахат-кула у Босни. Након ње су се у касабама и шехерима Босне почетком XVII те кроз цијели XVIII вијек градиле сахат-куле, тако да их је 1952. године било 19, а 1989. 18 (од којих пет у употреби). Заједничко свим сахат-кулама у Босни је мала основа квадратног облика странице 2,5 м до 4,5 м (са изузетком грачаничке сахат-куле, чија је страница износила 5,5 м); висина им је варирала од 9 м код горњовакуфске сахат-куле до сарајевске која је висока 28 м. У ову категорију, са бањалучком сахат-кулом убрајају се и сахат-кула у Доњем Вакуфу, Горњем Вакуфу, Маглају, Прозору, Сарајеву, Невесињу, Фочи, Почитељу, Стоцу, Мостару, двије у Травнику, Грачаници, Требињу, Градачцу, Ливну, Јајцу и још једна у Сарајеву која је била од дрвета а која је срушена 1878. године. Зидови се свим наведеним сахат-кулама мало сужавају од земље према крову; грађене су од камена, а код неких је била комбинација камена и опеке. Углови су били пажљивије обрађени клесанцима. Заједничко свим сахат-кулама је и остављање малих отвора у маси зида — да би се освијетлило унутрашње дрвено стубиште; на врху је био шаторасти кровић, а испод отвори (један, два или три) на четири стране, гдје су била звона.[31][32]

У поређењу са другим сахат-кулама у Босни, бањалучка сахат-кула — ако се узму подаци оријенталисте Бејтића, који наводи да је она изворно имала два отвора (за што, пак, како истиче Хусеџиновићева, Бејтић не даје историјске изворе),[31][10] — може да се пореди са сахат-кулом у Ливну, која такође има два отвора. По општем облику кубуса, личила је на сахат-кулу у Прозору. У вријеме аустроугарске управе је имала, као што је већ поменуто, један отвор обрађен архиволтама, знатно већу висину и мале конзолице испод крова, те се према свим детаљима могла да пореди са сахат-кулом на Мусали у Травнику или сахат-кулом у Требињу (код које су утицаји романичко-медитеранске архитектуре били јако изражени).[31]

  • Поређење са ливањском и травничком сахат-кулом
  • Ливањска сахат-кула
    Ливањска сахат-кула
  • Травничка сахат-кула на Мусали
    Травничка сахат-кула на Мусали

Сахат-кула кроз вијекове[уреди | уреди извор]

Историјат до рушења[уреди | уреди извор]

Бањалучка сахат-кула је средином XX вијека остала без сата, и таква остала читавих тридесет година до 1971. када је сат поново постављен. Највеће заслуге за овај подухват су својевремено носили Друштво пријатеља бањалучких старина и Републички завод за заштиту споменика културе из Сарајева. У поноћ између 21. и 22. априла 1971. године, сат је поново покренут. Свечани говор је одржао Фуад Балић, а отварање се догодило и уз стихове пјесника Јована Јоце Бојовића.[33]

Историјат заштите и рестаурација[уреди | уреди извор]

Рјешењем Завода за заштиту културно-историјског и природног наслијеђа Босне и Херцеговине, објект је стављен под заштиту државе; уписан је и у Регистар споменика културе. Просторним планом Босне и Херцеговине до 2002. године Сахат-кула у Бањалуци је била евидентирана и категоризована као објект II категорије — и то као девети по реду. Урбанистичким планом Бањалуке из 1975. године, била је предвиђена реконструкција и враћање првобитне намјене.[4]

Историјат рестаурација је дат хронолошким редослиједом:

  • 1587. година — вјероватни настанак објекта;[4]
  • XIX вијек:[4]
    • горње зоне дозидане опеком,[4][34]
    • повећана висина објекта на 22,00 м,[4][34]
    • израђен полукружни отвор, вијенац и декоративни елементи;[4][34]
  • крај XIX и почетак XX стољећа — додате затеге са маскама;[4]
  • 1969. година:[4]
    • санација горње зоне сахат-куле након земљотреса,[4][35]
    • дограђена два поља, гдје је у првом смјештен сат на четири стране, а у другом, горњем, направљена два лучно обликована отвора уз употребу јајачке седре;[4][35]
  • 1984. година — израда техничке документације за санацију објекта;[4][36]
  • 1985/86. година — санациони радови:[4][36]
    • фотограметријско снимање објекта,[4][36]
    • геомеханичко испитивање терена,[4][36]
    • сондажна археолошка истраживања,[4][36]
    • архитектонско снимање објекта,[4][36]
    • утезање прстеновима од жељезних профила на мјестима која су представљала најкритичније зоне оштећења објекта, а ради сигурнијег рада на градилишту<,реф наме="Комисија"/>[36]
    • испитана сеизмичка осјетљивост објекта методом амбијент-вибрације,[4][36]
    • санација и ојачавање темеља инјектирањем и обостраним извођењем армиранобетонских зидова,[4][36]
    • бушење унутрашње површине камених зидова и каснија израдба армиранобетонских серклажа на висинским размацима од 240 цм до 300, на мјестима ранијих дрвених хатула,[4][36]
    • постављање челичних шипки ФИ 20 мм у четири угла објекта и њихово везивање са хоризонталним серклажима помоћу анкерираних угаоника L 120 мм × 13 мм и заварених сидара (I 120), након преднапрезања вертикалних шипки у горњим зонама извршено је инјектирање цементном емулзијом свих пукотина и читаве масе зида до висине 14,40 м.[4][36]

Рушење и данашњица[уреди | уреди извор]

Сахат-кула је срушена 15. децембра 1993. године, неколико мјесеци након рушења џамије Ферхадије; срушени су и други објекти у комплексу Ферхат-пашине џамије у Бањалуци — турбе Ферхат-паше Соколовића и турбе Ферхат-пашиних барјактара, са оградом, чесмом, шадрваном и свим башлуцима на гробљу. Истог дана је почело одвожење свих остатака на сметљиште.[37][38][4][39]

Комисија за очување националних споменика Босне и Херцеговине (у саставу: Тина Вик, Амра Хаџимухамедовић, Дубравко Ловреновић, Љиљана Шево и Зејнеп Ахунбеј), 7. маја 2003. године подручје и остатке бањалучке сахат-куле прогласила је националним спомеником Босне и Херцеговине. Овом одлуком Комисија је уједно обавезала Владу Републике Српске да обнови сахат-кулу у свом оригиналном изгледу и стању прије рушења, са уграђивањем што више могуће изворног материјала.[4]

До јуна 2020. године сахат-кула још увијек није била обновљена. Према извјештавању медија, обнова је или била у плану[40][41] или је још увијек у плану (податак из маја 2018. године).[42]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е Husedžinović (2005). стр. 354.
  2. ^ а б в г д ђ е Husedžinović (1989). стр. 143.
  3. ^ Kreševljaković (1957). стр. 18—19.
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг ад ађ ае Ahunbay, Zeynep; Hadžimuhamedović, Amra; Lovernović, Dubravko; Ševo, Ljiljana; Wik, Tina (7. 5. 2003). „Odluka o proglašenju Područja i ostataka povijesne građevine — Sahat-kula u Banjoj Luci nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine [Broj: 08.2-6-791/03 ; Nosilac istraživanja i izrade Prijedloga odluke: Mirzah Fočo, diplomirani inženjer arhitekture, saradnik za cjeline graditeljskog naslijeđa i kulturne krajolike u Povjerenstvu za očuvanje nacionalnih spomenika]” (PDF). Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika Bosne i Hercegovine. Pristupljeno 2. 6. 2020. 
  5. ^ Kreševljaković (1957). стр. 19.
  6. ^ Husedžinović (2005). стр. 367—368.
  7. ^ Mulaomerović (1990). стр. 267—281.
  8. ^ Mujezinović (1977). стр. 201.
  9. ^ а б в Kreševljaković (1957). стр. 20.
  10. ^ а б в Bejtić (1953а). стр. 103.
  11. ^ Karabegović (2016). стр. 17.
  12. ^ а б в Husedžinović (2005). стр. 356.
  13. ^ Ravlić (2002). стр. 312—315.
  14. ^ Ravlić (2002). стр. 315.
  15. ^ Husedžinović (1989). стр. 146—147.
  16. ^ Husedžinović (2005). стр. 355—356.
  17. ^ а б в Karabegović (2016). стр. 18.
  18. ^ Škegro (2015). стр. 308.
  19. ^ Husedžinović (2005). стр. 368.
  20. ^ Ravlić (2002). стр. 316.
  21. ^ а б в г д Husedžinović (2005). стр. 362.
  22. ^ а б в Husedžinović (1989). стр. 144.
  23. ^ а б в Husedžinović (1989). стр. 145.
  24. ^ Ravlić (2002). стр. 315—316.
  25. ^ Husedžinović (2005). стр. 360, 362.
  26. ^ Ravlić (2002). стр. 316—317.
  27. ^ Husedžinović (2005). стр. 780, 782.
  28. ^ Husedžinović (2005). стр. 365.
  29. ^ Husedžinović (2005). стр. 363, 365.
  30. ^ Husedžinović (1989). стр. 144—145.
  31. ^ а б в Husedžinović (2005). стр. 367.
  32. ^ Kreševljaković (1957). стр. 18—29.
  33. ^ Ravlić (2002). стр. 318.
  34. ^ а б в Husedžinović (2005). стр. 772.
  35. ^ а б Husedžinović (2005). стр. 780.
  36. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Husedžinović (1989). стр. 146—149.
  37. ^ Husedžinović (2005). стр. 578, 583.
  38. ^ Galijaš (2009). стр. 321.
  39. ^ Husedžinović, Mr. arh. Sabira (2002). „ZLOCINACKO UNISTAVANJE spomenika islamske arhitekture u Banjaluci”. bhmedia.se. Pristupljeno 4. 6. 2020. 
  40. ^ Jakovljević, Gorana (14. 2. 2016). „Simbol Banjaluke: Počele pripreme za obnovu najstarije sahat-kule u BiH”. Agencija Anadolija. Pristupljeno 4. 6. 2020. 
  41. ^ „Banjaluka: Počele pripreme za obnovu prve sahat-kule u BiH”. Nezavisne novine. 14. 2. 2016. Pristupljeno 4. 6. 2020. 
  42. ^ „Kozlić: Da Banjaluci vratimo još jedan spomenik kulture”. N1 televizija. 7. 5. 2018. Pristupljeno 4. 6. 2020. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Sahat-kula_u_Banjaluci&oldid=27618472”