Секундарна имунодефицијенција

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Секундарна имунодефицијенција
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностимунологија
ICD-10D84.9
ICD-9-CM279.3
DiseasesDB21506
MeSHД007153

Секундарна имунодефицијенција настају као последица дејства узрока изван имунолошког система, током живота. Она се чешће појављују од примарне имунодефицијенције, а може бити узроковане потхрањеношћу, старењем, лековима (нпр. хемотерапија, глукокортикоиди, имуносупресивни лијекови) или болестима које могу директно или индиректно утицати на имунолошки систем (нпр. леукемија, лимфома, мултипли мијелом). Најпознатија секундарна имунодефицијенција је она узрокована ХИВ вирусом, АИДС.[1]

Етиопатогенеза[уреди]

Секундарне имунодефицијенције настају услед поремећаја имунског система који се стичу током живота:

У склопу неких других болести и стања
  • Бубрежне — Нефротски синдром, ренална инсуфицијенција, уремија
  • Ендокрине — Шечерна болест
  • Реуматолошке — Реуматоидни артритис, сислемски еритематозн|и лупус
  • Гастроинтестиналне — Инсуфицијенција јетре, хепатитис, интестинална лимфангиектазија, ентеропатија са губитком протеина
  • Хематолошке — Апластична анемија, дрепаноцитоза
Код тумора

Метастазе тумора смањују простор за развој леукоцита.

Инфекција

На пример инфекција ХИВ доводи до смањења броја помоћничких ЦД4+ Т-ћелија.

Неадекватне исхране (малнутриције)
  • Сваки седми човек гладује.
  • 800.000 људи је хронично потхрањено.
  • 24.000 људи умире сваког дана од глади или болести проурзоковане потхрањеношћу
  • 2 милијарде људи пате од недостатка витамина и олигоелемената
  • 60% узрока смрти деце у земљама у развоју повезано је са потхрањеношћу.

Лоша исхрана доводи до протеинске малнутриције, а она збом метаболичких поремећаја доводи до инхибиције и сазревања лимфоцита.

Физиолошке

Физиолошка имунодефицијенција у оодојчета због незрелости имунског система, трудноћа

Као компликација терапије других болести и стања (тзв. јатрогене имунодефицијенције)
  • тумори (лечење тумора зрачењем и хемотерапијом доводи до смањења прекурсора свих леукоцита у коштаној сржи.
  • аутоимунских и запаљенских болести
  • трансплантације

Дијагноза[уреди]

Док се дијагноза примарне имунодефицијенција одређује готово одмах након рођења, или у првим месецима живота, код секундарна то је могуће код узнапредовале болести у одраслој доби. Тако да се дијагноза секундарне имунодефицијенцијама може се поставити тек након свеобухватне дијагнозе (комплетна крвна слику, протеинске фракције крви имунолошки тестови итд).[2]

Крвна слика

Основни тест којим се проверава стање имунитета је комплетна крвна слика са леукоцитарном формулом. Она показује смањење броја неутрофила, лимфоцита, као и абнормалности у грађи леукоцита.

Стање антитела

Стварање антитела процењује се мерењем имуноглобулина. Уколико су они знатно снижени, то представља јасан доказ пореме- ћаја имунитета. Проблем настаје када се имуноглобулини јављају у граничним вредностима, јер варирају са пацијентовом старо- шћу. Такође, нормалне вредности нису исте код свих здравих особа, па је референтне показатеље тешко дефинисати, због чега се раде додатни тестови и мери ниво специфичних антитела која се стварају две или три недеље након примљене вакцине против тетануса, дифтерије, пнеумокока, хемофилуса инфлуенце (узимајући у обзир чињеницу да јак имунолошки систем након вакцинације ствара антитела).[3]

Кожни тестови

За процену ћелијског имунитета користе се кожни тестови са антигенима са којима је пацијент био у контакту, а реакција организма прати се након 24 или 48 сати. Уколико је пречник црвенила на кожи након 72 часа већи од шест милиметара, постоји отпорност организма, а потом се броје Т-лимфоцити.

Терапија[уреди]

Лечење стечене (секундарне) имунодефицијенције заснива се на: лечењу примарног узрока и профилакси инфекција.

Антибиотици

У лечењу хуморалне имунодефицијенције прибегава се разумној примени антимикробних лекова, с циљем да се инфекција смири и стави под контролу.

Надокнада антитела

Антитела се надокнађују интравенозним давањем савремених препарата имуноглобулина. Нарочито треба издвојити честу појаву транзиторних или асимптоматских хипогамаглобулинемија беба, када терапија најчешће није потребна. У случају изолованог дефицита имуноглобулина А (ИгА) супституција може бити чак и штетна.

Лерчење ћелијске имунодефицијенција

Лечење ћелијске имунодефицијенције ефикасно је једино помоћу трансплантације коштане сржи. Треба имати у виду и чињеницу да особе са ћелијском имунодефицијенцијом не смеју трансфузијом добијати крв која претходно није обрађена зрачењем.

Децу с удруженом хумуралном и ћелијском имунодефицијенцијом не би требало вакцинисати живим вакцинама, као што су БЦГ, полиомијелитис, мале богиње или варичела, због могуће прогресије основне болести.

Лечење у случају дисфункције комплементног система спроводи се применом терапије слабим андрогенима, али се она не препоручује пре пубертета.

ХИВ као изазивач најпознатије секундарне имунодефицијенције лечи се комбинацијом антиретровируса, чији је циљ заустављање размножавања вируса и успоравање развоја болести.

Извори[уреди]

  1. ^ Мандел ГЛ, Баннетт ЈЕ, Долин Р, ур. (2000). Принциплес анд Працтисе оф Инфецтиоус Дисеасес (5 изд.). Пхиладелпхиа, ПА: Цхурцхилл Ливингстоне. дои:10.1016/С1473-3099(10)70089-X. ИСБН 044307593X. 
  2. ^ Цветић Љ. (2000); Откривање имунодефицијенције у неонаталном периоду, Новине у перинаталној медицини. Југ. школа за Перинат. Мед. 2000; 4: 97-99.
  3. ^ Цолин M. Стерн Неонатал иммунологy ин Робертон Н.Р.C. Теxтбоок оф Неонатологy-Цхурцхилл Ливингстоне, Лондон; л992

Литература[уреди]

  • Белланти Ј. А. анд Бонер А. L. Иммунологy оф тхе фетус анд неwборн ин Аварy: Неонатологy, Липпинцотте, Пхиладелпхиа; л978.
  • Цхристенсен РД. Неонатал Хематологy, Цлиницс ин перинатологy 2000; 27:3.

Спољашње везе[уреди]

Стар оф лифе.свгМолимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).