Сервер имена

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Сервер имена (енгл. Name Server) је рачунарски сервер који је еквивалент телефонском именику. Он повезује идентификаторе који су разумљиви човеку са идентификаторима који су разумљиви рачунару. Пример сервера имена је Систем Имена Домена (енгл. Domain Name System), скраћено ДНС. Најважнија функција ДНС-а је превођење људима разумљивих (лаких за памћење) имена домена и рачунара, у одговарајуће нумеричке ИП (енгл. Internet Protocol) адресе.

Систем имена домена[уреди | уреди извор]

Интернет има два главна именска простора (енгл. namespace): хијерархија имена домена[1] и систем ИП адреса[2]. ДНС одржава именски простор домена и обезбеђује систем за превођење између ова два именска простора.[3] Врх хијерархије ДНС-а чине корени сервери имена (енгл. Root name servers) које одржава корпорација ИЦААН (Интернет Цорпоратион фор Ассигнед Намес анд Нумберс). Испод корених, интернет ресурси су организовани у хијерархију домена, које одржавају одговарајући регистрати и власници имена домена.

Ауторитативни сервер имена[уреди | уреди извор]

Ауторитативни сервер имена је сервер имена који даје одговор на питања о имену сервера у одређеној зони. Само-ауторитативни (енгл. authoritative-only) сервер имена даје одговоре само на упите који се тичу имена домена који су специјално конфигурисани од стране администратора. Сервери имена такође могу бити конфигурисани тако да дају ауторитативне одговоре само на упите у неким зонама, док ће се за све остале зоне понашати као кеширајући сервери имена (енгл. caching name server).

Ауторитативни сервер имена може бити примарни или секундарни сервер. Примарни сервер за одређену зону је сервер који чува коначне верзије свих записа у тој зони. Секундарни сервер за одређену зону користи механизам за аутоматску ажурирање да би сачувао идентичну копију базе података примарног сервера за ту зону. Примери таквих механизама укључују ДНС зонски пренос I протоколе за пренос података. ДНС обезбеђује механизам којим примарни сервер за зону може да обавести све познате секундарне сервере када се садржај у зони променио. Садржај зоне је или ручно конфигурисан од стране администратора, или се одржава коришћењем динамичког ДНС-а.

Свако име домена које се појављује у зони се обслужује са једним или висе ауторитативних сервера имена. У потпуности квалификована имена ауторитативних серверских домена одређене зоне су наведена у НС запису те зоне. Ако сервер за неку зону, није ауторитативан за своју родитељску зону, сервер родитељске зоне мора бити конфигурисан са делегацијом за зону.

Када је домен регистрован у регистрату имена домена, администратор зоне даје листу имена сервера (обично најмање два[4]) који су ауторитативни за зону у којој се налази домен. Регистрат даје имена тих сервера у регистар домена за највиши ниво домена одговарајуће зоне. Регистар домена тада подешава ауторитативне сервере домена за тај највиши ниво домена, са делегацијом за сваки сервер те зоне. Ако се пуно име домена било ког сервер имена за ту зону појављује у тој зони, администратор зоне додељује ИП адресе за тај сервер имена које су подешене у родитељској зони као глу евиденције (енгл. Glue records), у супротном, делегацију чини листа НС записа те зоне.

Ауторитативни одговор[уреди | уреди извор]

Сервер имена указује да је његов одговор ауторитативан тако што поставља бит Ауторитативног одговора (скраћено АА) у одговору на упит о имену за које је надлежан. Сервери имена који дају одговор за који нису надлежни (на пример, сервери имена за матичне зоне), не постављају АА бит.[3]

Рекурзивни упит[уреди | уреди извор]

Ако сервер имена не може да одговори на упит јер не садржи податак о домаћину (енгл. host) у бази података, питање се прослеђује серверу имена који је виши у хијерархијској организацији.[5] Ово је познато као рекурзивни упит или рекурзивно проналажење.

У принципу, ауторитативни сервери имена су довољни за рад на Интернету. Међутим, само са ауторитативним сервером имена, сваки ДНС упит мора почети са рекурзивним упитом у зони корена сервера имена и сваки корисник система мора да имплементира софтвер који омогућава рекурзивни рад.

Кеширајући сервер имена[уреди | уреди извор]

Кеширајући сервер имена (енгл. Caching name server), који се назива ДНС кеш, чува ДНС одговоре на упите одређени период времена (енгл. time-to-live) који је конфигурисан у свакој ДНС архиви. Кеширање ДНС-а побољшава ефикасност смањењем ДНС саобраћаја преко Интернета, а смањањем оптерећења на сервер имена, посебно корен сервера имена. Јер кеширајући сервер имена одговара на питања брже, такође повећава перформансе крајње корисничке апликације која користи ДНС.

Рекурзивни ДНС сервери одговарају на било које питање које приме, иако то није њихова надлежност за постављено питање, тако што питање прослеђују серверу или серверима који су за то питање надлежни.

Керширајући ДНС сервери су често рекурзивни ДНС сервери, они обављају све потребне кораке како би одговорили на ДНС питање које приме. Да би се то урадило сервер имена врши упут над свим ауторитативним серверима имена, почевши од зоне корена ДНС-а. То се наставља све док се не дође до сервера који је надлежан за зону која саџи име домена упита. Тај сервер даје одговор на упит, или каже да се дефинитивно не може одоговорити на тај упит, и одговор се враћа кориснику који је поставио упит.

Надлежност, решавање и креширање функције могу бити присутни у имплементацији ДНС сервера, али то није неопходно: ДНС сервер може сам да спроведе било коју од ових функција, без имплементације осталих.

Интернет сервис провајдери обично обезбеђују решавање кеширања својим клијентима. Поред тога, многи рутери за кућне мреже решавају кеширање да би побољшали ефикасност у локалној мрежи.

Неки системи користе nscd (енгл. Name Service Caching Deamon).[6]

Мицрософт мрежа[уреди | уреди извор]

ДНС сервери такође постоје на неким Мицрософт Wиндоwс мрежама, где домаћин преузима улогу НетБИОС-а и наступа као НБНС сервер. Мале локалне рачунарске мреже на Wиндоwс системима сахтевају централни сервер имена, и обављају одлуку о именима користећи алготирам за емитовање (енгл. broadcast algorithm).

Тхе Wиндоwс Интернет Наме Сервер (скраћено, WИНС) је сервер имена који преводи НетБИОС имена у нумеричке адресе.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ RFC 1034, Домаин Намес — Цонцептс анд Фацилитиес, П. Моцкапетрис, Тхе Интернет Социетy (Новембер 1987)
  2. ^ RFC 781, Интернет Протоцол — ДАРПА Интернет Програм Протоцол Специфицатион, Информатион Сциенцес Институте, Ј. Постел (Ед.), Тхе Интернет Социетy (Септембер 1981)
  3. 3,0 3,1 RFC 1035, Domain Names — Implementation and Specification, P. Mockapetris, The Internet Society (November 1987)
  4. ^ „Name Server definition at techterms.com”. 
  5. ^ „Composite Application Manager for Internet Service Monitoring, Reference Guide”. IBM.  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ);
  6. ^ , though this is typically not used for caching DNS names. Nemeth, Evi; Snyder, Garth; Hein, Trent R. (2006). Linux administration handbook (2 изд.). Addison-Wesley Professional. стр. 504. ISBN 978-0-13-148004-9. Приступљено 14. 2. 2012. »ncsd [...] cache[s] the results of DNS lookups [...] but it also wraps the library routines that access information from the passwd and group files and their network database equivalents.« 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Nemeth, Evi; Snyder, Garth; Hein, Trent R. (2006). Linux administration handbook (2 изд.). Addison-Wesley Professional. стр. 504. ISBN 978-0-13-148004-9. Приступљено 14. 2. 2012. »ncsd [...] cache[s] the results of DNS lookups [...] but it also wraps the library routines that access information from the passwd and group files and their network database equivalents.«