Сидни Бренер

С Википедије, слободне енциклопедије
Сидни Бренер
Сидни Бренер 2008. године
Лични подаци
Датум рођења(1927-01-13)13. јануар 1927.
Место рођењаГермистон, Јужноафричка Унија
Датум смрти5. април 2019.(2019-04-05) (92 год.)
 Сингапур
РелигијаАтеиста
Научни рад
ПољеБиологија
Познат поГенетици црва Цаенорхабдитис елеганс
НаградеНобелова награда за физиологију или медицину (2002)

Сидни Бренер (13. јануар 1927 — 5. април 2019) је био јужноафрички биолог. Године 2002. је добио Нобелову награду за физиологију или медицину заједно са Х. Робертом Хорвицом и Сер Џоном Е. Силстоном. Бренер је дао значајан допринос раду на генетичком коду и другим областима молекуларне биологије док је радио у Лабораторији за молекуларну биологију у Кембриџу у Енглеској. Он је установио ваљкастог црва Цаенорхабдитис елеганс као модел организам за истраживање развојне биологије, и основао Институт за молекуларне науке у Берклију, Калифорнија, САД.[1][2][3]

Биографија[уреди | уреди извор]

Детињство, младост и едукација[уреди | уреди извор]

Бренер је рођен у граду Гермистон у тадашњем Трансвалу (данас у Гаутенгу) у Јужноафричкој републици, 13. јануара 1927. Његови родитељи, Леа и Морис Бренер, били су јеврејски имигранти. Отац који је био обућар, дошао је у Јужну Африку из Литваније 1910. године, а мајка из Риге у Летонији, 1922. године. Имао је и сестру Филис. Школовао се у гимназији Гермистон и на Универзитету Витватерсранд. С обзиром да се уписао на универзитет са 15 година, током његове друге године схватили су да ће бити премлад за медицинску праксу на крају свог шестогодишњег школовања, па су му дозволили да заврши Вишу школу из области анатомије и физиологије. Остао је још две године да би стекао диплому мастера, а за то време се издржавао радећи хонорарно као лабораторијски техничар. Његов мастер рад је био из области цитогенетике. 1951. године је дипломирао медицину и хирургију. Бренер је добио Краљевску стипендију која му је омогућила да заврши докторат из психологије на Универзитету у Оксфорду.[4]

Каријера и истраживање[уреди | уреди извор]

Након доктората, Бренер је радио постдокторско истраживање на Калифорнијском универзитету у Берклију. Следећих 20 година провео је у Лабораторији за молекуларну биологију у Кембриџу. Тамо је, током шездесетих година, дао велики допринос молекуларној биологији. 1976. се придружио Салк институту у Калифорнији. Заједно са Џеком Дунитзом, Дороти Ходгкин, Лесли Оргел и Берил M. Оугхтон, био је један од првих људи који су у априлу 1953. године видели модел структуре ДНК, који су конструирали Франсис Крик и Џејмс Ватсон; у то време он и други научници су радили на катедри за хемију Универзитета у Оксфорду. Сви су били импресионирани новим ДНК моделом, посебно Бренер који је касније и радио са Криком у Кавендиш лабораторији на Универзитету у Кембриџу и новоотвореној Лабораторији за молекуларну биологију (ЛМБ).

Бренер је значајно допринео у настајању молекуларне биологије шездесетих година. Први допринос је био доказ да су све преклапајуће генетичке секвенце немогуће. Овај доказ је одвојио функцију кодирања од структуралних ограничења које је предложио паметан код Џорџа Гамова што је довело до тога да Франсис Крик предложи концепт адаптера познатог као "транспортна РНК (тРНК)". Физичко раздвајање антикодона и аминокиселине на тРНК је основа за једносмерни проток информација у кодираним биолошким системима. Ово је обично познато као централна догма молекуларне биологије, тј. да информације прелазе из нуклеинске киселине у протеин и не могу вратити са протеина на било други протеин или нуклеинску киселину. Након тога Бренер је предложио концепт информационе РНК, заснован на исправном тумачењу рада Елиота Волкина и Ларија Астрачана. Са Франсисом Криком, Лесли Барнетом и Ричардом Ј. Ватс-Тобином, Бренер је генетски демонстрирао троструку природу кода превођења протеина експериментом који су извели 1961. године, и који је открио мутације померања оквира. На овај начин омогућено је рано објашњење природе генетичког кода. Много година касније Лесли Барнет је помогао у оснивању лабораторије Сидни Бренер у Сингапуру.

Бренер и Џорџ Пиецзеник су направили прву компјутерску матричну анализу нуклеинских киселина, коју Бренер наставља да користи. Крик, Бренер, Клуг и Пиецзеник су се вратили у свој рани рад на дешифрирању генетичког кода пионирским радом о настанку синтезе протеина, где су ограничења на мРНК и тРНК ко-еволуирала, омогућавајући интеракцију пет база са обртањем антикодонске петље. На тај начин се ствара систем превођења троструког кода без потребе за рибозомом. Овај модел захтева делимично преклапање кода. Бренер се затим фокусирао на успостављање Цаенорхабдитис елеганс[1] као модел организма за истраживање развоја животиња, укључујући развој неурона. Бренер је изабрао овог црва због његове једноставности и брзог животног циклуса. Једна од кључних метода за идентификацију важних функционалних гена је било је проналажење за црва који су имали неки функционални дефект, што је довело до идентификације нових скупова протеина, као што је скуп УНЦ протеина.[5] За овај рад, је добио Нобелову награду за физиологију или медицину 2002. са Х. Робертом Хорвицом и Џоном Силстоном.

Бренер је основао Институт за молекуларне науке у Берклију у Калифорнији 1996. године. Од 2015. године је сарађивао са Институтом Салк, Институтом за молекуларну и ћелијску биологију, Одбор за биомедицинска истраживања у Сингапуру, Џанелиа истраживачким кампом и медицинским институтом Хауард Хјуз. У августу 2005. године, Бренер је именован за председника Окинавског института за науку и технологију. Такође је био члан Научног одбора у Институту Скрипс истраживања, где је био и професор генетике.

Научну биографију Бренера написао је Ерол Фриедберг у САД.Бренер је писао редовну колумну ("Лоосе Ендс") у часопису Савремена биологија. Ова колумна је била толико популарна да је "Лоосе ендс фром Цуррент Биологy" компилација постала колекционарски предмет. Бренер је написао "Живот у науци"[6], издање које је објавио БиоМед Централ.[7]

У 2017. години, Бренер је ко-организовао серијал предавања у Сингапуру, описујући десет логаритамских скала времена од Великог праска до садашњости, које обухватају појаву вишећелијских животних облика, еволуцију људи, и појаву језика, културе и технологије. У серији предавања говорили су истакнути научници и мислиоци, укључујући V. Брајан Артура, Сванта Пабоа, Хелгу Новотни и Џека Сзостака. Године 2018. предавања су прилагођена књизи популарне науке под називом 10-на-10 Сидни Бренер-а: "Тхе Цхроницлес оф Еволутион", коју је објавио Вилдтипе Боокс. Бренер је такође одржао четири предавања о историји молекуларне биологије, њеном утицају на неуронауку и великим научним питањима. Предавања су прилагођена књизи "У духу науке: Предавања Сиднеја Бренера о ДНК, црвима и мозговима".

Награде[уреди | уреди извор]

Сидни Бренер је добитник више награда попут:

  • ЕМБО Мемберсхип (1964)
  • Wиллиам Бате Хардy Призе (1969)
  • Алберт Ласкер Медицал Ресеарцх Аwард (1971)
  • Роyал Медал (1974)
  • Гаирднер Фоундатион Интернатионал Аwард (1978)
  • Кребс Медал (1980)
  • Росенстиел Аwард (1986)
  • Лоуис-Јеантет Призе фор Медицине (1987)
  • Харвеy Призе (1987)
  • Генетицс Социетy оф Америца Медал (1987)
  • Награда Кјото (1990)
  • Цоплеy Медал (1991)
  • Гаирднер Фоундатион Интернатионал Аwард (1991)
  • Кинг Фаисал Интернатионал Призе ин Медицине (1992)
  • Нобелова награда за физиологију или медицину (2002)
  • Дан Давид награда (2002)

Приватан живот[уреди | уреди извор]

Бренер је био ожењен са Меј Бренер (рођ. Ковиц, касније Балкинд) од децембра 1952. до њене смрти у јануару 2010. Имали су троје заједничке деце Белинду, Карлу, Стефана, као и његовог посинка Џонатана Балкинда из првог брака његове жене са Марцусом Балкиндом. Живео је у Елију у Кембриџширу. Био је атеиста. Бренер је умро 5. априла 2019. у Сингапуру, у 92. години живота. [8]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Бренер, Сидни. „Тхе Генетицс оф ЦАЕНОРХАБДИТИС ЕЛЕГАНС”. Генетицс. 77 (1): 71—94. ИССН 0016-6731. ПМИД 4366476. 
  2. ^ Wаде, Ницхолас (5. 4. 2019). „Сyднеy Бреннер, а Деципхерер оф тхе Генетиц Цоде, Ис Деад ат 92”. Тхе Неw Yорк Тимес (на језику: енглески). ИССН 0362-4331. Приступљено 14. 4. 2019. 
  3. ^ „Сцопус превиеw - Сцопус - Аутхор детаилс (Бреннер, Сyднеy)”. www.сцопус.цом. Приступљено 14. 4. 2019. 
  4. ^ „Тхе Нобел Призе ин Пхyсиологy ор Медицине 2002”. НобелПризе.орг (на језику: енглески). Приступљено 14. 4. 2019. 
  5. ^ Бреннер, Сyднеy (1. 6. 2009). „Ин тхе Бегиннинг Wас тхе Wорм …”. Генетицс (на језику: енглески). 182 (2): 413—415. ИССН 0016-6731. ПМИД 19506024. дои:10.1534/генетицс.109.104976. 
  6. ^ Бреннер, Сyднеy. (2001). Сyднеy Бреннер : а лифе ин сциенце. Wолперт, L. (Леwис), Фриедберг, Еррол C., Лаwренце, Елеанор, 1949-, Сциенце Арцхиве Лимитед. Лондон: БиоМед Централ. ИСБН 978-0-9540278-0-3. ОЦЛЦ 50230086. 
  7. ^ „Целл Пресс: Цуррент Биологy”. www.целл.цом (на језику: енглески). Приступљено 14. 4. 2019. 
  8. ^ „Сyднеy Бреннер (1927 - 2019)”. МРЦ Лабораторy оф Молецулар Биологy (на језику: енглески). 5. 4. 2019. Приступљено 14. 4. 2019. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Сидни Бренер на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Sidni_Brener&oldid=27417820”