Симфонија бр. 1 (Бетовен)

С Википедије, слободне енциклопедије

Симфонија број 1, C - Дур, опус 21, (посвећена барону Готфриду Ван Свитену Лудвига ван Бетовена.[1]

Пуних десет година, радио је Бетовен на свом симфонијском првенцу. Започео га је 1791. године, из идеје да напише музику за Шилерову Оду радости. Ту идеју ће оставрити тек 1823. године, када је довршио Девету Симфонију, а у међувремену је током 32 године стваралаштва, начинио један величанствени симфонијски ланац. Најпре се из те, почетне идеје, искристалисала Прва Симфонија, довршена 1797. године, а затим дорађена и премијерно изведена 1800. године, а у коначној верзији објављена 1801. године. Већ у овом делу Бетовен постаје растом виши од својих претходника, иако полази од њихових достигнућа. Настала је под очигледним утицајем Хајдна. Тадашња бечка критика је дело сматрала тешким и преоптерећеним, иако су доцнија симфонијска дела ту констатацију поступно оповргавала, својим све новијим ефектима. Јер, и у њој је за доба њеног настанка било толико новог и оригиналног. Четири њена става образују целину трајања 23 минута.

Инструментација[уреди | уреди извор]

Ова симфонија је написана за 2 флауте, 2 обое, 2 кларинета у C и D, 2 фагота, 2 хорне у C и Ф, 2 трубе у C, тимпане и гудаче.

Форма и анализа[уреди | уреди извор]

Први став је Adagio molto - Allegro con brio. У лаганом уводу од 12 тактова, први такт је постао манифест будућег Бетовена: дисонантни почетак. Какофонија је за Бетовеново време нечувена. Материјал увода се кратко репризира пре коде. У даљем току, лагани увод подсећа на Хајдна и улива се у сонатни став. Његов музички материјал се развија у ведром току Моцартове Јупитер - Симфоније. Само, у развојном делу, пре преласка у репризу, јављају се тихе медитације у басповима над материјалом друге теме и указују на каснијег Бетовена.

Други став је Andante cantabile con moto, у Бетовенској је драматици и фугирано разрађен. Звук поступно набујава до експлозивног пражњења, праћеног ударима тимпана и постепено сплашњава.

Трећи став, иако се још зове Менует заправо је већ један пркосни скерцо. Ритмички покрет бочних делова је изразито брз, а у средишњем трију, пажњу привлачи мирно таласање акрада у дувачима које се преображава у смеле бегове виолина.

Финални став, за који постоје скице настале у пролеце 1795, за време Бетовенових студија са Албрехтсбергером (Albrechtsberger) је Adagio - Allegro vivace, где у лаганом уводу, виолине наступају необично духовито, а из њих лагано настају мотиви и изненадне паузе, што све добија на убрзању до Хајдновски шеретског ронда. Мајстор Бетовен, полако је настајао.[2]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Грове, Георге (1896). Беетховен анд хис Нине Сyмпхониес. Лондон: Новелло анд Цомпанy, Лимитед. стр. 2. 
  2. ^ Моррис, Едмунд. Беетховен Тхе Универсал Цомпосер. Неw Yорк: ХарперЦоллинс, (2005). стр. 77–78.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Simfonija_br._1_(Betoven)&oldid=26785073”