Симфонија бр. 1 (Брамс)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Симфонија број 1. ц - молл, опус 68, Јоханеса Брамса.[1]

Битна обележја[уреди]

Брамсова Прва Симфонија, с правом се сматра и за „Бетовенову Десету”, јер заиста, да је Бетовен поживео мало дуже, са пуно осећаја и прецизности би написао једно овакво симфонијско дело.[2] Рад на њој, Брамс је започео већ 1854, а довршио ју је и она је премијерно изведена тек 1876. године. Због основног тоналитета, зову је и Брамсова Патетична, а временска разлика од 22 године, од почетка рада, до светске премијере, није оставила никаквог значајнијег трага на њен карактер и музичке замисли. Бетовенска етика борбе и победе, присутна је и у овом делу, али сагласно Брамсовом духу, више лирски обрађена. Четири њена става образују целину трајања 41 минут.

Анализа дела[уреди]

Први став је Un poco sostenuto - Allegro. У снажном уводу, хроматска тема у виолинама, потцртана тремолом осталих извођача и тимпана, делује као мотив судбине. На њега се надовезује сонатни став, а његову прву тему карактерише синкопирани 6/8 такт и понешто љуљушкави карактер који том мотиву судбине даје више призвук жаљења. Другу тему предводи обоа и она има понешто сањалачки карактер, чиме се додатно губи на херојском карактеру почетка. Следи и пасторална споредна тема, кроз дијалог рога и кларинета. Али, развојни део става подиже сучељавање тема на драматични ниво, а наступа и религиозна, корална тема (слово Х у партитури). Према завршетку, након репризирања тематског материјала, став полако замире, завршавајући се у призвуку сете.

Други став је Andante sostenuto и почињу га фагот и прва виолина. Виолине затим воде главну реч, али став задржава осећајни карактер, преко нежне песме обое, а затим преко виолине и рога, те се она улива у смирену завршницу става.

Трећи став је кратки Un poco allegretto e grazioso који не делује као скерцо, већ је то један срдачан, умерено разгран, али и потресан став, кога воде кларинети у терцном кретању. У централном делу, грациозно концертирају дрвени дувачи и гудачи, а у слободној репризи првог дела става, кларинети наступају заједно са виолинама.

Опсежан финале је и врхунац симфоније. Најпре наступа лагани увод - Adagio - који подсећа на увод у први став и набујава у бурни Аллегро, који се поново смирује у piu andante. Ту рог доноси један драматичан сигнал, на који тромбони одговарају једним коралом. Наступа главни део финала, моћни Allegro non troppo, ma con brio, где се бетовенски јунак поново налази у жару борбе, доводећи је до велелепне победе. Почињу га рогови и гудачи једним маршем, на шта се надовезује друга тема - animato - (ваља приметити да је став у веома комплексном сонатном облику) и прелази у интермецо који предводе обоа и гудачи. На то се музички материјал поново распламсава у развојном делу и репризи, прерастајући у завршну борбу и победу бетовенског титана, кроз драматичне покрете у читавом оркестру. У понешто развученој, али колосалној завршној коди, блиста победа у свом пуном сјају.

Интерпретације[уреди]

Симфонија је за све светске оркестре врло захвално дело, те се изводи свуда у свету, дајући редовно успеле интерпретаторе, међу свим познатим и признатим диригентима прошлости и данашњице. Брамсову Прву Симфонију до сада су са успехом изводили:

  • Берлинска Филхармонија, диригент: Херберт фон Карајан.
  • Мађарски Државни Оркестар, диригент: Ђерђ Лехел.
  • Мађарски Државни Оркестар, диригент: Иван Фишер.
  • Национални Симфонијски Оркестар РАИ из Торина, диригент: Рафаел Фрибек де Бургос.
  • Симфонијски Оркестар Радио Телевизије Београд, диригент: Алкис Балтас.
  • Симфонијски Оркестар Радио Телевизије Београд, диригент: Ванчо Чавдарски.
  • Београдска Филхармонија, диригент: Урош Лајовиц.

Референце[уреди]

  1. ^ МацДоналд, Малцолм (1990). Брахмс (Фирст Америцан изд.). Сцхирмер Боокс. стр. 247. ИСБН 0-02-871393-1. 
  2. ^ Хансен, Келлy Деан. „Сyмпхонy Но. 1 ин C Минор, Оп. 68”. Листенинг Гуидес то тхе Wоркс оф Јоханнес Брахмс. Приступљено 25. 5. 2015. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]