Simfonija br. 5 (Betoven)

С Википедије, слободне енциклопедије

Симфонија у C молу
Бр. 5
Лудвиг ван Бетовен
Омот симфоније, са посветом принцу Ј. Ф. M. Лобковицу и грофу Расумовском
КључC мол
Опус67
ФормаСимфонија
Компоновао1804. (1804)–1808
Посвета
  • Ј. Ф. M. Лобковиц
  • Андреас Разумовскy
ТрајањеОко 30–40 минута
ЧиноваЧетири
БодовањеОркестар
Премијера
Датум22. децембар 1808
ЛокацијаПозориште на реци Вин, Беч
ДиригентЛудвиг ван Бетовен

Симфонија број 5, ц - молл, опус 67, Лудвига ван Бетовена.[1] Ова симфонија је једна од најпознатијих.[1] Њен основни мото Ероике - идеал херојства јунака појединца - преноси на општи, човечански план и евоцира борбу и победу човечанства као светске целине.[2] Зато је Пета Бетовенова симфонија постала „Симфонија судбине“.

Настала је и премијерно изведена у Бечу 1808. године, заједно са Шестом, Пасторалном. Ни за њу у Бечким музичким круговима и међу публиком тога времена, није било много разумевања. Због смелих идејних и мелодијских решења. Музички писац Пол Бекер је срећно окарактерисао четири њена става као: I. Борба; II. Нада; III. Очајање; IV. Победа. Тек касније, у Деветој Симфонији, Бетовен ће поново обрадити музичке идеје ове симфоније, само у још ширем и још снажнијем (мада не и довршеном) идејном и звучном контексту. У Петој Симфонији, постигнуто је до тада и готово до данас, непревазиђено јединство облика и садржаја, због чега се ова Симфонија код шире публике највише и цени. Укупно, Симфонија траје 31 минут.

Форма и анализа[уреди | уреди извор]

Први став је свуда познати Allegro con brio. Почетни мотив MI - MI - MI - ДО, постао је практично најцитиранији музички мотив свуда у свету, када би се о класичној музици повео макар неки разговор. На овом мотиву, практично се развија цео први став, а заснивају и три потоња. Тако судбина куца на врата описао је Бетовен. Наступа у овом ставу и друга тема, једна долце-мелодија, која међутим не представља никакав контраст демонској снази прве. Бетовен у развојном делу врло сажето, са она четири основна тона, разрађује борбу и изнуреност општечовечанског јунака, а у репризу уводи један импресивни речитатив обое.

Други став је Andante con moto и једноставна тема става, која за основу има почетни мотив Симфоније, распреда се у читав низ варијација, у којима трубе разлажу прва три тона у један секундни помак, на који одговарају виолине, а у виолончелима се коначно обрушава почетни мотив судбине. Након скалних пасажа гудача, оркестар најављује тријумф последњег става, на шта фаготи и обое дају смирени дијалог, потцртани акордима гудача. Према крају, овај драматично - љупки ток добија на ширини и узвишености.

Трећи и четврти став су повезани у једну целину и носе идентичну ознаку: Allegro. Трећем ставу тешко да одговара назив скерцо, јер делује врло мрачно, аветињски. Сродност са првим ставом и овде је упадљива: после затамњеног наступа виолончела, рогови дају сигнал узбуне, у темпу почетног мотива Симфоније. Средишњи trio у фугирању започињу басови, али фантомска мелодија у виолончелима поново уноси стрепњу, а када на акорде гудача наступи бубњање тимпана, следи бурно набујавање којим улазимо у финални став. Набујавање се разлије у један снажни и једноставни марш који слушаоце осваја на препад. I тада се први пут оглашавају тромбони. Први талас напада се развио, али бива одбијен и накратко наступа смиривање, враћањем у идејне оквире трећег става. Финални марш поново започиње и вођен почетним судбинским мотивом, прелази у победоносни јурш, који нараста у прави финале: занос коначне победе. Али, завршница је подоста развучена и у том погледу, она је прави изазов за диригенте. Потребно је доста контроле и маштовитости, да се овај занос држи у што мање развученом временском оквиру, за шта је потребно спорије и распеваније - никако жустро - извођење свих претходних ставова. Завршница представља коначни тријумф човечанства и Веру у његову коначну победу.

Медији[уреди | уреди извор]

Извођач Берлински филхармоничари, диригент Вилхелм Фуртвенглер 1937. године

Историја[уреди | уреди извор]

Развој[уреди | уреди извор]

Бетовен 1804, године када је започео рад на Петој симфонији; детаљ портрета V. Ј. Махлера

Пета симфонија је имала дуг процес развоја, јер је Бетовен разрадио музичке идеје за дело. Прве „скице” (груби нацрти мелодија и других музичких идеја) датирају из 1804. године након завршетка Треће симфоније.[3] Бетовен је више пута прекидао свој рад на Петој симфонији да би припремио друге композиције, укључујући прву верзију Фиделија, клавирску сонату Апасионата, три гудачка квартета Разумовског, Концерт за виолину, Четврти клавирски концерт, Четврту симфонију и Мису у C. Завршна припрема Пете симфоније, која се одиграла 1807–1808, обављена је упоредо са Шестом симфонијом, која је премијерно изведена на истом концерту.

Бетовен је у то време био у тридесетим годинама; његов лични живот је био узнемирен све већом глувоћом.[4] У свету уопште, овај период обележили су Наполеонови ратови, политичка превирања у Аустрији и окупација Беча од стране Наполеонових трупа 1805. године. Симфонија је написана у његовом конаку у кући Пасквалати у Бечу.

Премијера[уреди | уреди извор]

Пета симфонија је премијерно изведена 22. децембра 1808. на огромном концерту у Театру на реци Вин у Бечу, који се у потпуности састојао од Бетовенових премијера, а у режији самог Бетовена на диригентском подијуму.[5] Концерт је трајао више од четири сата. Две симфоније су се појавиле на програму обрнутим редоследом: прва је свирана Шеста, а у другом полувремену Пета.[6]

Пријем и утицај[уреди | уреди извор]

На премијерно извођење, које се одиграло у неповољним условима, било је мало критика. Оркестар није добро свирао — са само једном пробом пре концерта — и у једном тренутку, након грешке једног од извођача у Хорској фантазији, Бетовен је морао да прекине музику и почне поново.[7]

Како ова дивна композиција, у врхунцу који се све више пење, води слушаоца императивно напред у духовни свет бесконачног!... Нема сумње да цела јури као генијална рапсодија поред многих људи, али душу сваког промишљеног слушаоца сигурно узбурка, дубоко и интимно, осећање које није ништа друго до та неизрецива гласна чежња, и до последњег акорда – заиста, чак и у тренуцима који следе – он ће бити немоћан да изађе из тог чудесног духовног царства где га туга и радост грле у виду звука ...[8]

Симфонија је убрзо стекла статус централне ставке оркестарског репертоара. Свирала се на инаугурационим концертима Њујоршке филхармоније 7. децембра 1842. и Националног симфонијског оркестра [САД] 2. новембра 1931. Први ју је снимио Оркестар Одеон под водством Фридриха Карка 1910. Први став (у извођенуј Филхармонијског оркестра) је представљен на Војаџеровом златном рецорду, фонографској плочи која садржи широк узорак слика, уобичајених звукова, језика и музике Земље, послате у свемир на сонди Војаџер 1977.[9] Револуционарна у смислу свог техничког и емотивног утицаја, Пета симфонија је имала велики утицај на композиторе и музичке критичаре[10] и инспирисала је рад композитора као што су Брамс, Чајковски (посебно његова 4. симфонија),[11] Брукнер , Малер и Берлиоз.[12]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Сцхауффлер, Роберт Хавен (1933). Беетховен: Тхе Ман Wхо Фреед Мусиц. Гарден Цитy, Неw Yорк: Доубледаy, Доран, & Цомпанy. стр. 211. 
  2. ^ „Лондон Сyмпхонy Орцхестра, цондуцтед бy Јосеф Крипс - Тхе Вицторy Сyмпхонy (Сyмпхонy Но.5 Ин C Мајор, Оп.67)”. Дисцогс. 2015. Приступљено 31. 8. 2015. 
  3. ^ Хопкинс, Антонy (1977). Тхе Нине Сyмпхониес оф Беетховен. Сцолар Пресс. ИСБН 1-85928-246-6. 
  4. ^ „Беетховен'с деафнесс”. лвбеетховен.цом. Приступљено 31. 8. 2015. 
  5. ^ Киндерман, Wиллиам (1995). Беетховен. Беркелеy: Университy оф Цалифорниа Пресс. стр. 122. ИСБН 0-520-08796-8. 
  6. ^ Парсонс, Антхонy (1990). „Сyмпхониц биртх-пангс оф тхе тромбоне”. Бритисх Тромбоне Социетy. Приступљено 31. 8. 2015. 
  7. ^ Роббинс Ландон, Х. C. (1992). Беетховен: Хис Лифе, Wорк, анд Wорлд. Неw Yорк: Тхамес & Худсон. стр. 149. 
  8. ^ Публисхед анонyмоуслy, "Беетховенс Инструментал-Мусик", де, нос. 245–247 (9, 10, анд 11 Децембер 1813): цолс. 1953–1957, 1964–1967, анд 1973–1975. Алсо публисхед анонyмоуслy ас парт оф Хоффманн'с цоллецтион титлед Фантасиестüцке ин Цаллотс Маниер, 4 волс. Бамберг, 1814. Енглисх едитион, ас Ернст Тхеодор Амадеус Хоффманн, Фантасy Пиецес ин Цаллот'с Маннер: Пагес фром тхе Диарy оф а Травелинг Романтиц, транслатед бy Јосепх M Хаyсе. Сцхенецтадy: Унион Цоллеге Пресс, 1996; ISBN 0-912756-28-4.
  9. ^ „Golden Record Music List”. NASA. Приступљено 26. 7. 2012. 
  10. ^ Moss, Charles K. „Ludwig van Beethoven: A Musical Titan”. Архивирано из оригинала 22. 12. 2007. г. .
  11. ^ Freed, Richard. „Symphony No. 5 in C minor, Op. 67”. Архивирано из оригинала 6. 9. 2005. г. 
  12. ^ Rushton, Julian. The Music of Berlioz. стр. 244. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]