Социјализам 21. века

С Википедије, слободне енциклопедије
Фернандо Луго, Ево Моралес, Луиз Инасио Лула да Силва, Рафаел Кореа и Уго Чавез 2009. године.

Социјализам 21. века (шп. Socialismo del siglo XXI) је тумачење социјалистичких принципа које је први заговарао немачки социлог Хајнц Дитерих, а прихватили су га бројни латиноамерички лидери. Дитерих је 1996. године тврдио да и индустријски капитализам слободног тржишта и социјализам 20. века у облику марксизма-лењинизма нису успели да реше хитне проблеме човечанства као што су сиромаштво, глад, експлоатација рада, економско угњетавање, сексизам, расизам, уништавање природних ресурса и одсуство истинске партиципативне демократије.[1] Социјализам 21. века има демократске социјалистичке елементе, али такође подсећа на марксистички ревизионизам.[2]

Међу лидере који се залажу за овај облик социјализма спадају Уго Чавез из Венецуеле, Нестор Киршнер из Аргентине, Рафаел Кореа из Еквадора, Ево Моралес из Боливије и Луиз Инасио Лула да Силва из Бразила.[3] Због локалних јединствених историјских услова, социјализму 21. века често се супроставља претходна примена социјализма у другим земљама, с великом разликом у напору ка децентрализованијем и партиципативнијем процесу планирања.[2]

Постулати[уреди | уреди извор]

Према Дитериху, овај облик социјализма је револуционаран по томе што је постојеће друштво измењено тако да се квалитативно разликује, али сам процес треба да буде постепен и ненасилан, користићи партиципативу демократију за за осигуаравање моћи, образовање, научна сазнања о друштву и међунунардно сарадњу. Дитерих предлаже четири основне институције у оквиру нове стварности посткапиталистичке цивилизације:[1]

  • Економија еквиваленције заснована на марксистичкој теорији рада и демократски је одређена од стране оних који директно стварају вредност уместо тржишно-економских принципа
  • Демократија већина уз референдуме за одлучивање о важним друштвеним питањима
  • Основна државна демократија са одговарајућом заштитом мањинских права
  • Грађани који су одговорни, рационални и самоопредељени

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Хеинз Диетерицх: Дер Созиалисмус дес 21. Јахрхундертс – Wиртсцхафт, Геселлсцхафт унд Демократие нацх дем глобален Капиталисмус, Еинлеитунг Социалисм оф тхе 21ст Центурy – Ецономy, Социетy, анд Демоцрацy ин тхе ера оф глобал Цапиталисм, Интродуцтион.
  2. ^ а б Бурбацх, Рогер; Фоx, Мицхаел; Фуентес, Федерицо (2013). Латин Америца'с Турбулент Транситионс. Лондон: Зед Боокс. ИСБН 9781848135697. 
  3. ^ Партидо дос Трабалхадорес. Ресолуçõес до 3º Цонгрессо до ПТ (ПДФ). 3º Цонгрессо до ПТ. Архивирано из оригинала (ПДФ) 07. 02. 2020. г. Приступљено 10. 06. 2021.