Социјални центри
Социјални центри (буквалано: друштвене средине) су аутономни културни, друштвени и политички простори, који су специфичан европски феномен.
Социјални центри увек пружају јавне услуге, а врста услуга су условљене величином простора, интересима људи који га воде и потребама заједнице у којој се налази. Неке од најчешћих активности у њима су:
- организовање локалних активности
- пружање подршке мањинским или угроженим групама, попут избеглица, емиграната и затвореника
- пружање простора за разне иницијативе, као што су бесплатна радња, библиотека, кафић, интернет кафе, рачунарски центар, бесплатни смештај и слично
- одржавање журки, концерата, активистичких састанака, изложби, изведби, представа итд.
Друштвени центри постоје у многим европским градовима, некад у сквотовима а некад у изнајмљеним просторима.
Настанак[уреди | уреди извор]
Први социјални центри (ит: центри социали) су настали у Италији 1970-их заузимањем напуштених фабрика, складишта, школи и касарни и њиховим преуређењен у омладинске просторе. Њих су самоиницијативно заузимали активисти као покушај стварања аутономних простора без капиталистичких друштвених и економских односа. Покрет социјалних центара се убрзо проширио целом Европом, све до Скандинавских земаља и Русије.
Време садашње[уреди | уреди извор]
Данас постоји велики број социјалних центара у Италији, као и широм Европе, а многи су легализовани. Они пружају разне погодности становницима насеља у којима се налазе, а обично се налазе у сиромашним предграђима или у индустријским зонама. То социјалним центрима често даје карактер алтернативне социјалне службе.
У Великој Британији постоји Мрежа социјалних центара, чији је циљ да повеже аутономне просторе ради дељења ресурса, идеја и информација.
Неки социјални центри:[уреди | уреди извор]
- КУДРУЦ, Београд (затворен)
- ЦасаПоунд, Рим
- Карло Ројц (сквот), Пула
- Леонкавало, Милано
- АСЦИИ (сквот), Амстердам
- Рампарт социјални центар, Лондон