Социјално предузетништво

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Социјално предузетништво је пословање са идејом да се путем улагања профита насталог од продаје производа или услуга испуни јасна друштвена мисија.[1] Социјално предузетништво има за циљ да препозна и да се укључи у решавање одређених друштвених проблема, а то могу бити незапосленост, маргинализовање одређених друштвених група, сиромаштво и слични проблеми. Зарада која се оствари овим пословањем не служи увећању имовине појединца, већ се улаже у нешто друго, као што су заштита животне средине, упошљавање особа које тешко долазе до посла, образовање, социјалне или здравствене услуге.

Социјална предузећа су непрофитне приватне организације, које се баве производњом роба и пружањем услуга, што је директно повезано са њиховим јасним циљем да заједница има користи од њихових активности. Она се ослањају на колективну динамику, укључујући различите типове заинтересованих страна у своја управљачка тела; она високо вреднују своју аутономност и преузимају економски ризик који је повезан са њиховим активностима.[2]

Социјални предузетници су појединци који нуде иновативна решења за најактуелније друштвене проблеме. Не препуштајући влади или пословном сектору бављење друштвеним потребама, ови појединци проналазе моделе који добро функционишу и решавају проблеме тако што мењају систем, охрабрујући друштво да предузме конкретне кораке.[3]

Историјат социјалног предузетништва[уреди | уреди извор]

Оснивању социјалних предузећа у Европи претходиле су задруге, које су осниване почетком 19. века. Оне су у почетку биле пољопривредне, а касније су се прошириле на различите области, па су настајале потрошачке, кредитне, штедне, осигуравајуће и друге задруге. Претходницима социјланих предузећа сматрају се и филантропска удружења и задужбине.[4]

Социјална предузећа почела су да се развијају 80-их година 20. века, када је велики број европских земаља имао проблем са незапосленошћу, који нису могли да реше већ постојећим механизмима социјалне полититке. Требало је осмислити начин да се одређене друштвене категорије, као што су ниско квалификовани радници, или они који су дуго незапослени, укључе на тржиште рада, па су тако настала прва социјална предузећа, која су организована на различите начине, у зависности од државног система земље и функционисања њених институција.

Прва социјална предузећа основана су и уведена у Италији 1991. године, законом 381/1991, у правној форми задруге, и названа су „социјалне задруге” (цооперативе социале).[2] Ова предузећа бавила су се бригом о социјално угроженим категоријама, али и обучавањем људи који су у неповољном положају у друштву и који не могу самостално да се запосле. После Другог светског рата у Југославији су задруге биле саставни део економског система и контролисала их је држава, а велики значај придаван је запошљавању особа са инвалидитетом. Овакав вид запошљавања сматра се најсличнијим пословању данашњих социјалних предузећа. Министарство за социјална питања основало је 2003. године Фонд за социјалне иновације, који је био веома битан за стварање социјалних предузећа на локалном нивоу.[4]

Социјално предузетништво данас[уреди | уреди извор]

Социјална предузећа чине важан део светске и европске економије, јер запошљавају 11.000.000 људи у Европи, што је око 6,7 % запослених у ЕУ. Само кооперативе као облик социјалног удруживања, којих је у ЕУ регистровано 240.000, запошљавају директно 4,7 милиона људи и имају 143.000.000 чланова. Истовремено, здравствене услуге и услуге социјалне заштите које пружа социјална економија обухватају 120.000.000 корисника. Ова предузећа добила су приоритет у регионалној политици Европске уније, па је за период 2014. до 2020. године намењено око 90.000.000 евра за нови социјални финансијски инструмент, којим ће ЕУ помоћи отплату дуга и нова улагања социјалних предузећа.[3]

Допринос социјалне економије у укупном БДП-у ЕУ је око 11%. У Финској је 7,5% активног становништва укључено у социјално предузетништво, у Уједињеном Краљевству тај број је 5,7%, у Словенији 5,4%, у Белгији 4,1%, у Италији 3,3%, у Француској 3,1% итд. Свако четврто новоосновано предузеће је социјално предузеће. У Финској, Француској и Белгији то је чак свако треће.

Постулати социјалног предузетништва[уреди | уреди извор]

Према дефиницији Европске комисије у документу Социал Бусинесс Инитиативе, социјално предузетништво заснива се на три основна постулата:

предузетничка димензија - то су приватна предузећа која се у континуитету баве неком економском делатношћу и по којој се разликују од традиционалних непрофитних организација, које имају социјални циљ и донекле се самофинансирају, али нису нужно привредни субјект;

социјална димензија - та предузећа имају примаран и експлицитан друштвени циљ по којем се разликују од корпорација и профитних предузећа;

управљачка димензија - у њима постоји демократски управљачки механизам чијом се применом штити неприкосновеност друштвеног циља социјалног предузећа. [1]  

Одлике социјалних предузећа[уреди | уреди извор]

Истраживачка мрежа ЕМЕС дефинисала је социјалне и економске критеријуме социјалних предузећа.

Економски критеријуми[уреди | уреди извор]

  • континуирана активност на производњи робе и/или пружању услуга,
  • висок ниво аутономије, односно независности од јавног сектора,
  • значајан ниво економског ризика који социјална предузећа сама преузимају, јер финансијска одрживост у потпуности зависи само од напора чланова предузећа,
  • минимална количина плаћеног рада — социјална предузећа своје активности обављају тако што ангажују волонтере или минимално плаћају рад.

Социјални критеријуми[уреди | уреди извор]

  • јасан циљ да заједница има користи — сврха постојања социјалних предузећа је искључиво помоћ заједници или рањивим категоријама људи, као и позивање на социјалну одговорност на локалном нивоу,
  • иницијатива покренута од групе грађана, које воде исте вредности и веровања, са циљем да реше неки социјални проблем,
  • моћ доношења одлука није заснована на власништву капитала — сваки члан социјалног предузећа, као и заинтересована страна, укључени су у доношење одлука,
  • партиципативна природа, што подразумева укључивање различитих страна на које активност утиче — партиципативно управљање јача демократске капацитете кроз економске активности,
  • ограничена расподела профита — социјална предузећа расподељују профит до одређене мере, што одражава њихове напоре да избегну понашање које води ка максимизирању профита.[2]

Да би се сматрала социјалним предузећем, свака организација мора да:

  1. обавља неку економску активност, односно мора у континуитету да производи или/и размењује добра или/и услуге на тржишту;  
  2. има експлицитан и примарни друштвени циљ, односно циљ који доприноси општем добру у друштву;  
  3. постави ограничења на расподелу добити или/и имовине; циљ овог ограничења је стављање акцента на друштвени циљ, а не на добит;  
  4. буде независна, како у односу на државне органе тако и у односу на традиционалне привредне субјекте;
  5. има инклузивно управљање које се одликује демократским учешћем запослених у одлучивању.  

Финансирање социјалних предузећа[уреди | уреди извор]

Социјална предузећа спадају у „хибридне” бизнис моделе, и њихови приходи су комбинација пословања, прихода са тржишта од продаје робе и услуга приватном или јавном сектору и нетржишних прихода који долазе од државних субвенција, донација, приватних донација, доприноса у натури и слично.

Социјална предузећа у Европи углавном комбинују неколико врста финансирања:

  • донације и спонзорства - од страних развојних организација и амбасада, фондација и корпорација;
  • мере активне политике запошљавања - подразумевају посредовање у проналажењу запослења, услуге саветовања, обуке и субвенције за запошљавање;
  • јавни радови - финансијске подстицаје за запошљавање незапослених особа;
  • јавне набавке - расписују их локалне самоуправе за пружање услуга социјалне заштите;
  • продаја услуга и добара на тржишту и
  • чланарине.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „О социјалном предузетништву – Социјално предузетништво” (на језику: српски). Приступљено 23. 4. 2019. 
  2. 2,0 2,1 2,2 Социјално предузетништво. Београд: Група 484. 2011. стр. 17. ИСБН 978-86-86001-28-3. 
  3. 3,0 3,1 Бизнис по мери човека. Београд: Смарт колектив. 2013. стр. 20. ИСБН 978-86-86857-03-3. 
  4. 4,0 4,1 „Социјално предузетништво у Србији: Преглед и перспективе” (ПДФ).