Социологија научног сазнања

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Социологија научног сазнања за предмет има друштвену улогу науке, посебно повезану са "научним утицајима и ефектима на друштво, као и утицајима друштвене структуре и процеса на научну активност."[1] Социологија научног незнања је комплементарна социологији научног сазнања.[2][3] Социологија сазнања се, са друге стране, фокусира на производњу ненаучних идеја и друштвених конструкција.

Социолог који се бави научним сазнањем испитује развој научног поља и покушава да пронађе тачке непредвиђене ситуације или интерпретативне прилагодљивости где су присутне нејасноће. Такве варијације могу бити повезане са низом политичких, историјских, културних или економских фактора. Кључно је да дисциплина не промовише релативизам или да оспори научни пројекат; циљ истраживача је да објасни због чега једно објашњење пре него неко друго побеђује захваљујући спољним друштвеним и историјским уловима. Дисциплина се заснива крајем 60-тих и почетком 70-тих година XX века и с почетка се њом баве искључиво Британци. Остали рани центри који се баве овим пољем истраживања се налазе у Француској, Немачкој и у Сједињеним Америчким Државама (посебно на Универзитету Корнел).[4] Мајор тхеористс инцлуде Баррy Барнес, Давид Блоор, Сал Рестиво, Рандалл Цоллинс, Гастон Бацхелард, Харрy Цоллинс, Паул Феyерабенд, Стеве Фуллер, Тхомас Кухн, Мартин Кусцх, Бруно Латоур, Мике Мулкаy, Дерек Ј. де Солла Прице, Луцy Суцхман анд Анселм Страусс.

Програми и факултети[уреди | уреди извор]

Социологија научног сазнања у својим британским верзијама формирана у 70-им годинама је у јасном сукобу са Американцем Робертом К. Мертоном, који се узима као један од зачетника социологије науке. Мертонова дисциплина би се могла назвати социологијом научника," где напушта когнитивно усмерење науке изван социолошког објашњења; Социологија научног сазнања насупрот томе жели да изнесе социолошко објашњење самих научних идеја, узимајући за своју основу рад Томаса Куна, али нарочито из установљених традиција у културној антропологији (Диркем, Мос) као и касније Витгенштајна. Дејвид Блур, један од пионира социологије научног сазнања, који супротставља такозвани 'слаби програм' који даје социјално објашњење за погрешна веровања, са оним што он зове 'јаки програм', који укључује социолошка објашњења утаја на веровања.

Слаби програм је више опис приступа него организовани покрет. Израз примењују историчари, социолози и филозофи науке који углавном истичу социолошке факторе као одговорне за то што су веровања отишла у погрешном смеру. Имре Лакатош и (у неким видовима) Томас Кун подржавају овакав начин посматрања. Јаки програм је делимично повезан са радом две групе: 'Единбуршком школом' (Дејвид Блур, Бери Барнс), и њихове колеге на Одељењу за научне студије на Универзитету у Единбургу током 70-их и 80-их, и 'Бат школа' (Хари Колинс) и остали на Бат универзитету у истом периоду. "Единбуршки социолози" и "Батовски социолози" промовишу, "Јаки програм" анд Емпиријски релативистички програм (ЕПОР). Такође укључен у социологију научног сазнања у 80-им је био аналитички дикурс примењен на науку (повезан са Мајклом Малкејом са Универзитета у Јорку).

Социологија научног сазнања поседује снажну међународну везу кроз своје организације, 4С и ЕАССТ, уз групе основане у Јапану, Јужној Кореји, Тајвану и Латинској Америци. Створила је огроман број истраживача којисе баве критичком анализом природних наука и информатике.

Социологија математичког сазнања[уреди | уреди извор]

Студије математичкепраксе и квазиемприрцизма у математици су такође делови социологије науке и односе се наоне који практикују математику и њене сродне гране. Од Еугена Вингера у 60-им и Хилари Патнам из 1975. године јавља се питање због чега поља као што су физика и математика требају бит социолошки проблематизоване. Понуђена решења говоре да основе математичког мишљења, простор, структура облика, и бројна пропорција су такође фундаменталне у физици. ИТакође је важно напоменути физика није ништа до конструкција реалности,

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Бен-Давид, Јосепх; Сулливан, Тереса А. (1975). „Социологy оф Сциенце”. Аннуал Ревиеw оф Социологy. 1 (1): 203—222. дои:10.1146/аннурев.со.01.080175.001223. Архивирано из оригинала на датум 26. 08. 2003. Приступљено 29. 11. 2006. 
  2. ^ Стоцкинг, Холлy (1998). „Он Драwинг Аттентион то Игноранце”. Сциенце Цоммуницатион. 20 (1): 165—178. дои:10.1177/1075547098020001019. Приступљено 19. 1. 2013. 
  3. ^ Wехлинг, Петер (2001). „Беyонд кноwледге? Сциентифиц игноранце фром а социологицал поинт оф виеw”. Зеитсцхрифт фур Созиологие. 30 (6): 465—484. Приступљено 19. 1. 2013. 
  4. ^ [1]