Соломонов чвор
Соломонов чвор (лат. сигиллум Саломонис) најчеши је назив за традиционални декоративни мотив, који припада другој групи симбола, које налазимо на свим континентима и у свим већим културама света. Како на њему нису видљиви почетак и крај, он као један од симбола представља бесмртност и вечност, а својим обликом грчкога крста (цруx иммисса, цруx qуадрата) асоцира на хришћанску иконографију и постаје симбол отајства (прикривености или тајанствености),[а] и светости. Због испреплетености понекад се тумачи као чвор љубави, али се повезује са змијом и циклишћу природе.
Значење[уреди | уреди извор]
Симболи који користи човек у разнимпредстава могу се поделити у две категорије:
- на оне који припадају одређеној култури у одрееноме периоду и,
- на оне који се могу пронаћи у различитим културама света и свевремени су.
Саломонов чвор припада другој групи симбола, које налазимо на свим континентима и у свим већим културама света, под најчешћим називом сигиллум Саломонис, за овај традиционални декоративни мотив.[1]
Упркос називу чвор, то је заправо учворена петља, а не прави чвор према дефиницији математичке теорије чворова. Делови петље међусобно наизменично прелазе изнад и испод, формирајући средишњи квадратни простор. Четири петље пружају се у шетири смера и могу имати овални, квадратни или троугласти завршетак.
У латинскоме језику кованица сигиллум Саломонис, односно „печат Соломона”, повезана је с библијским краљем Соломоном,[б] и његовим угледом праведног и мудрога краља.[2]
Соломонов чвор има и друга противречна значења (која се често односе на Давидову звезду или пентаграм).
Чест израз у терминологији проучавања античких мозаика за Соломонов чвор је и гуиллоцхе кнот или двострани чвор.
Како на чвору нису видљиви почетак и крај, он представља бесмртност и вечност. Својим обликом грчкога крста (цруx иммисса, цруx qуадрата) он улази у хршћанску иконографију и постаје симбол отајства и светости. Због испреплетености понекад се тумачи и као чвор љубави, али се везује и уз змију и цикличност природе.
Историја примене[уреди | уреди извор]
Експанзија мотива чвора почиње у првом веку пре нове ере, у Августово доба. На основу бројних извора да је тај симбол свеприсутнији у Аугустово време доказ је његова појава и у ранијим раздобљима. Сматра се да су га Римљани преузели од Келта након што су остварили прве контакте и сукобе са Келтима у северној Италији (након што су се келтски Гали у 6. и 5. веку населили северно од реке По).[3]
- Први прикази Соломоновог чвора на античким мозаицима
Први прикази појављују се на мозаицима, у храмовима, претећно у средишњој Италији, у којој Аугуст жели повратити старо поштовање и морална начела у систем који се већ распадао. То потврђују бројни пример приказа Соломоновог чвора из 1. века на подним мозаицима медитеранског базена као што су они у вили Сатурнини ди Цапена у Риму, у Помпеји, Остији, Стабији, Нори на Сардинији, Брену (Бресциа), Сабрати у Либији итд.
- Соломонов чвор као хришћански симбол
Почетком четвртог века чвор прелази из паганског у хришански свет, као симбол крста, а митолошке приказе у његовом простору замењују они хришћански. Међу бројним симболима чвор заузима истакнуто место и један је од темељних израза раног хришћанства, на шта указују подни мозаици у Равени и Аквилеји ( у којој постоји више од 260 приказа Соломоновог чвора).
- Соломонов чвор на предметима од керамике
Током 13. и 14. века Соломонов ћвор је постао чест симбол на глазираној карамици — углавном на посудама отворених форми, односно чинија на којима се као украс постављао преко читавог дна посуде.
- Соломонов чвор на сликама готичких и ренесансних сликара
У периоду од 12. до 15. века Соломонов чвор на својим делима прво приказују италијански готички и ренесансни сликари. Профилактички прикази Соломоновог чвора често су издвајани на црквеним рановизантским тканинама, дакле у раздобљу које у то доба још снажно било опседнуто магичним веровањима, па и у хришчанском свету и међу клером. Најважнији и најутицајнији сликар готике Ђото ди Бондоне користи га је у позадини, или чак близу Госпе, на Христовој одећи, на завесама, као и на одећи светаца и арханђела.
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ Реч „отајство” долази од старог словенског глагола „отајивати се”, а значи: бити прикривен, бити тајанствен. Тајанствен је нпр. шаптач у позоришту који се не види, али чији глас чују глумци на бини. Тако „отајство” представља нешто што је стварно, али је прикривено или је присутно само у неком знаку.
- ^ Краљ Соломон (хебр. שְׁלֹמֹה — Шоломо) био је, према Библији, трећи краљ Израела и Јевреја, син израелскога краља Давида и жене Урије Хетита, Бат-Шебе. Владао је од 970. до 937. п. н. е.. Име Соломон изведено је из старохебрејске именице која значи »дете мира«, односно »миротворац«. Његово најважније дело је градња првога храма у Јерусалему у којем је био покопан Ковчег Савеза с двема плочама на којима је било записано десет Божјих заповести (декалог).
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Фратти, Лилиана, Сансони, Умберто, Риццардо Сцотти. Ил нодо ди Саломоне: ун симболо неи милленни, Ананке, 2010, паг. 13.-14.
- ^ Јерузалемска Библија, Стари и Нови завјет с уводима и биљешкама из 'Ла Библе де Јéрусалем', Кршанска садашњост, Загреб, 2004, стр. 361.
- ^ Баин, Георге. Целтиц Арт: Тхе Метходс оф Цонструцтион. Неw Yорк: Довер Публицатионс, 1951, 1973, пп. 27, 59, 71, 87.
