Соул музика

С Википедије, слободне енциклопедије

Соул (енглески душа) је музички стил који се појавио у САД крајем 1950-их те представља својеврсну комбинацију ритам и блуза и госпела.[1]

Први звукови соула почињу 1957. године у месту Мемфис у САД, где је у једној напуштеној биоскопској дворани основана дискографска кућа Стакс рекордс и тонски студијо Ројал. Оснивачи су били један банкарски чиновник по имену Џим Стјуарт, и његова сестра Естел Асктон. Убрзо да мењају име у Стакс и тада им у студио почињу долазити млади талентовани црнци са пуно слуха који се касније претварају у праве соул звезде[2].

„То је био сленг који свако разуме, а осим тога, имао је препознатљив почетак - one and three, and one, two, three.” - Џејмс Браун о Papa's Got A Brand New Bag[3]

Као музички жанр, соул се почео развијати крајем '50-их година, када музичари попут Сама Кука и Раја Чарлса почињу да мешају стилове госпела, ритма и блуза. Соул повремено користи и импровизацијске додатке, окретне и помоћне звукове. Привлачан ритам, наглашен пљеском руку и покретом тела, његове су врло битне значајке. Остале карактеристике су веза и реакција између солиста, припев и посебно напети вокални звук.

Историја[уреди | уреди извор]

Поставила основе соул музике: џез певачица Ела Фицџералд, 1940. године

Соул музика своје корене има у стиловима госпел, ритам и блуз. Његови први извођачи били су Афроамериканци, а појављује се у унутрашњим градовима САД-а попут, Детроита и Мемфиса, а посебно у Чикагу.

Године 1957, банковни чиновник по имену Џим Стјуарт и његова сестра Естел Акстон купују стару биоскопску дворану у Мемфису (која се налази јужно од средишта града, а касније ће добити надимак „Соулсвил, УСА”) и у њој оснивају дискографску кућу Стакс рекордс и студио Ројал.[4] У почетку су се звали Satellite Record Shop и прво су се бавили продајом грамофонских плоча. Када су дознали да је име Satellite већ било регистровано, мењају га у Стакс, што је било прва два слова њихових презимена. Џим је свирао виолину у једном кантри саставу и није размишљао да ради са афроамеричким извођачима, више је био у потрази за новим Елвисом. У Мемфис се тада досељава пуно Афроамериканаца и демографски се профил убрзо почиње мењати са белачког на црначки и све је мање било оних које је занимала кантри музика. У Стакс су тада на аудиције почели долазити млади, талентирани црнци са пуно слуха, који су се касније претворили у праве соул звезде.

Џим Стјуарт и његова сестра Естел Акстон, 1968. године продају Стакс новом власнику, Ал Белу[4] и тада постаје једна од највећих дискографских кућа у Америци. Фирма је банкротирала 1975. године, а њен богати музички каталог преузима 2006. године предузеће Конкорд рекордс. Стакс је преко ноћи створио велике соул звезде, а неке од њих се слушају и данас попут, Руфаса Томаса, Отиса Рединга, Вилсона Пикета, дуета Сам енд Дејв, Исака Хејеза и многих других.

Претварање Р&Б и госпела у соул почело је албумима Џекија Вилсона, Сама Кука, Џејмса Брауна, те посебно Раја Чарлса и његовог хита из 1954. године, „I Got A Woman”.[5] Други велики соул извођачи из тог времена били су, Махалија Џексон, Нина Симон, Луис Џордан и Биг Џо Турнер. Литл Ричард, Фатс Домино и Џејмс Браун, називали су се рокенрол извођачима у то време. Током 1960-их, док је владала битлманија, Чарлс и Браун тврде да су одувек били Р&Б извођачи. Литл Ричард се сам прогласио „краљем рока” и „роллин, рхyтхм анд блуес соулин”, јер му се музика темељи на сва три жанра. Соломон Бурк своје ране снимке 1960-их за Атлантик рекордс снима у соул стилу, а композиције „Cry to Me”[6], „Just Out of Reach” и „Down in the Valley”, сматрају се класицима тога жанра. Певачица Ела Фицџералд једна је од првих џез музичара, која је поставила основе соул музике.

Један од важнијих соул центара било је у Флоренсу, Алабама, где је деловао студио Фејм. У Фејму су снимали Џими Хјуз, Перси Слеџ и Артур Александер, а такође у касним шездесетима снима и Арета Френклин. Често се наводи како је Фејм студио у блиском односу са Стаксом, а много је музичара и продуцената који су радили у Мемфису, допринело снимцима у Алабами. Још један угледан издавач из Мемфиса, је Голдвакс рекордс, у власништву Квинтона Кланча. Голдвакс потписује О.V. Рајт и Џејмс Кар, а њих двојица су направили неколико снимака који се сматрају основама жанра. Композиција Јамеса Царра "Тхе Дарк Енд оф тхе Стреет" (коју су написали Цхипс Моман и Дан Пенн), снимљена је у друга два студија у Мемпхису, Роyал Рецордингу и Америцан Соунд Студију, 1967. године. Власник Америцан Саунд Студија је Чипс Моман, продуцент композиције „The Dark End of the Street”, а остали музичари који снимају у студију су кућне и реге групе, предвођене Боби Вудсом, Томијем Когбилом и Генеом Крисманом. Џејмс Кар је снимао за Фејм, где је радио заједно са музичарима Дејвидом Худом, Џимијем Џонсоном и Роџером Хокинсом.

Арета Френклин 1967. године снима композиције, „I Never Loved a Man (The Way I Love You)”, „Respect” (оригинална композиција од Отиса Рединга,[7]) и „Do Right Woman-Do Right Man”, које се сматрају покретачем соул жанра и спадају у композиције које бележе најбољи комерцијални успех. Током касних шездесетих, музичари из Стакса попут, Едија Флојда и Џонија Тејлора, направили су значајан допринос у соул музици. Хауард Тејт у касним шездесетима снима за Верве Рекордс, а касније за Атлантик (где је продуцент Џери Раговој), а и многи други музичари се истичу у стварању соул жанра.

Захваљујући великом броју хит синглова, који су се током шездесетих попели на врх Топ лествица, Мотаун је био најуспешнија дискографска кућа у то време[5]. У Мотауну су снимали многи музичари попут, Стевија Вондера, Гладиса Најта и Марвина Гаја, који су учинили много за популарност жанра, као и за целокупни Мотаун звук који је касније постао познат као „северни соул”. Кертис Мејфилд је у Чикагу створио слатки соул, који му је касније донео репутацију и надимак „кум северног соула”.

Продукција соула тоеком шездесетих постаје популарна црначка музика, међутим крајем деценије долази до промене у стилу. Џејмс Браун створио је нови звук фанка, а извођачи попут Слаја Стона, соулу додају психоделију фанка и рока.[8] Соул упркос променама, средином седамдестих није више најутицајнији и најкомерцијалнији црначки музички жанр, где диско музика и фанк преузимају популарност и незаустављиво помичу класичне мелодије на ритам.[5] Касније су се у соулу појавиле и женске групе као и разне врсте стилова плаво-оког соула, Мемфис соула, Фили соула и најпопуларнији Мотаун.

1970-те[уреди | уреди извор]

Арета Френклин уживо извођење у „Нокија театру” у Даласу у Тексасу 21. априла 2007. године

Касније примери соул музике укључују снимке америчког госпел састава The Staple Singers (попут „I'll Take You There”) и Ал Грина, који су током седамдесетих снимали у студију Ројал рекординг, власника продуцента Вилија Мичела, из Мемфиса. Мичелов Хај рекордс наставља традицију Стакса у тој деценији и објављује многе успешне снимке Грина, Ане Пиблс, Отиса Клеја, О.V. Рајта и Сајла Џнсона. Боби Вомак који је у касним шездесетима снимао за Чипс Моман, наставља да објављује соул снимке у седамдесетима и осамдесетима.

У Детроиту продуцент Дон Дејвис ради са Стакс музичарима као што су Џони Тејлор и вокалним саставом Драматикс. Мотаун рекордс објављује снимке музичара Марвина Гајеа и Смокија Робинсона, који су много придонијели соул музици, мада се њихове композиције сматрају више као поп стил, него оне пунокрвне од Рединга, Френклин и Кара. Иако се стилски разликују од класичне соул музике, композиције које су снимане у Чикагу од музичара попут Џерија Батлера и Чи-Лајтса, често се сматрају саставним делом жанра.

Крајем шездесетих и раних седамдесетих, соул музика је била под утицајем фанка, психоделичног рока и других жанрова. Социјална и политичка збивања у то време инспиришу музичаре попут Гаје и Кертиса Мејфелда да објаве албуме који говоре о тешкој ситуацији у друштву. Извођачи попут Џејмса Брауна водили су соул према фанк музичком стилу, који је постао популаран тоеком седамдесетих година и имао утицаја на велики број састава као што су Парламент-фанкаделик и Метерси. Многи састави попут War, the Commodores and Earth, Wind and Fire и други, постају популарни у то време. Током седамдесетих комерцијализује се и плаво-оки соул, који у Филаделфији изводи дует Hall & Oates, а у Окланду састав Tower of Power, где постижу велики успех. До краја седамдесетих соул губи на популарности, а доминацију преузимају диско и фанк музички стилови. Ипак и у то време састави попут The O'Jays и The Spinners, nastavljaju sa objavljivanjem soul hitova.[9]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Max Mojapelo (2008). Beyond Memory: Recording the History, Moments and Memories of South African Music. African Minds. стр. 1—. ISBN 978-1-920299-28-6. Приступљено 11. 9. 2013. 
  2. ^ Nacional.hr Архивирано на сајту Wayback Machine (28. септембар 2008) - Најбољи амерички Соул, Блуес и Р&Б на Стаxовој компилацији, Милан Павлиновић, осврт од 1. листопада 2007.
  3. ^ Глазбена енциклопедија, стр. 368, ИСБН 953-6458-97-7
  4. ^ а б Јим Стеwарт анд Естелле Аxтон'с Стаx Рецордсхисторy-оф-роцк.цом - Стаx Рецордс основали су брат и сестра, Јим Стеwарт и Естелле Аxтон.
  5. ^ а б в твоја-музика.цом Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јануар 2009) - Soul
  6. ^ Allmusic.com - Solomon Burke - Cry to Me
  7. ^ Allmusic.com - Ed Hogan, osvrt na skladbu "Respect"
  8. ^ Slystonemusic.com - Sly and The Family Stone Podcasts
  9. ^ Pervis Jackson, Bass Voice of the Spinners, Dies at 70. Архивирано из оригинала Проверите вредност параметра |url= (помоћ) 11. 07. 2013. г. Приступљено 08. 10. 2023. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Adams, Michael (2008). Review of Atlantic Records: The House That Ahmet Built, by Susan Steinberg. Notes 65, no. 1.
  • Cummings, Tony (1975). The Sound of Philadelphia. London: Eyre Methuen.
  • Escott, Colin. (1995). Liner notes for The Essential James Carr. Razor and Tie Records.
  • Gillett, Charlie (1974). Making Tracks. New York: E. P. Dutton.
  • Guralnick, Peter (1986). Sweet Soul Music. New York: Harper & Row.
  • Hannusch, Jeff (1985). I Hear You Knockin': The Sound of New Orleans Rhythm and Blues. Ville Platte, LA: Swallow Publications. ISBN 0-9614245-0-8.
  • Хоард, Цхристиан; Брацкетт, Натхан, ур. (2004). Тхе Неw Роллинг Стоне Албум Гуиде. Симон & Сцхустер. ИСБН 9780743201698. 
  • Хоскyнс, Барнеy (1987). Саy ит Оне Море Тиме фор тхе Брокен Хеартед. Гласгоw: Фонтана/Цоллинс.
  • Јацксон, Јохн А. (2004). А Хоусе он Фире: Тхе Рисе анд Фалл оф Пхиладелпхиа Соул. Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс. ISBN 0-19-514972-6.
  • Мартин, Билл (1998), Листенинг то тхе Футуре: Тхе Тиме оф Прогрессиве Роцк, Цхицаго: Опен Цоурт, ИСБН 0-8126-9368-X 
  • Миллер, Јим (едитор) (1976). Тхе Роллинг Стоне Иллустратед Хисторy оф Роцк & Ролл. Неw Yорк: Роллинг Стоне Пресс/Рандом Хоусе. ISBN 0-394-73238-3. Цхаптер он "Соул," бy Гуралницк, Петер, пп. 194–197.
  • Парелес, Јон. 2004. Естелле Стеwарт Аxтон, 85, А Фоундер оф Стаx Рецордс. Неw Yорк Тимес.
  • Прутер, Роберт (1991). Цхицаго Соул: Макинг Блацк Мусиц Цхицаго-Стyле. Урбана, Иллиноис: Университy оф Иллиноис Пресс. ISBN 0-252-01676-9.
  • Прутер, Роберт, едитор (1993). Блацкwелл Гуиде то Соул Рецордингс. Оxфорд: Басил Блацкwелл Лтд. ISBN 0-631-18595-X.
  • Роллинг Стоне 500 Греатест Сонгс оф Алл Тиме. Алфред Мусиц. ISBN 0739075780
  • Wалкер, Дон (1985). Тхе Мотоwн Сторy. Неw Yорк: Цхарлес Сцрибнер'с Сонс.
  • Wинтерсон, Јулиа, Ницкол, Петер, Брицхено, Тобy (2003). Поп Мусиц: Тхе Теxт Боок, Едитион Петерс. ISBN 1-84367-007-0.
  • Garland, Phyl (1969). The Sound of Soul: the History of Black Music. New York: Pocket Books, 1971, cop. 1969. xii, 212 p. 300 p. + [32] p. of b&w photos.
  • Flory, Andrew (2017). I Hear a Symphony: Motown and Crossover R&B. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-12287-5. 
  • Jon Fitzgerald (јануар 1995). „Motown Crossover Hits 1963–1966 and the Creative Process”. Popular Music. Cambridge University Press. 14 (1): 1—11. JSTOR 853340. doi:10.1017/s0261143000007601. 
  • Nelson George (2007) [first published 1985]. Where Did Our Love Go?: The Rise & Fall of the Motown Sound. University of Illinois Press. ISBN 9780252074981. 
  • Andrew Flory (2017). I Hear a Symphony: Motown and Crossover R&B. University of Michigan Press. ISBN 9780472036868. 
  • Valter Ojakäär (1983). Popmuusikast. Eesti Raamat. 
  • Szatmary, David P. (2014). Rockin' in Time. New Jersey: Pearson. 
  • Nelson George: Der Tod des Rhythm & Blues. Hannibal Verlag, St. Andrä-Wördern (Österreich) 1990, ISBN 3-85445-051-6.
  • Gerald Hündgen (Hrsg.): Chasin’ A Dream. Die Musik des schwarzen Amerika von Soul bis Hip Hop. Kiepenheuer & Witsch, Köln 1989, ISBN 3-462-01951-1.
  • Stefan Hoffmann, Karsten Tomnitz: Rare Soul. Das Who-is-Who der Soul-Ära. Ventil Verlag, Mainz 2005, ISBN 3-931555-98-4.
  • Wolfgang Tilgner: Psalmen Pop und Punk. Populäre Musik in den USA. Henschel Verlag, Berlin 1993, ISBN 3-89487-184-9.
  • Wieland Ziegenrücker, Peter Wicke: Sach-Lexikon Popularmusik. Piper Verlag. München 1989, ISBN 3-492-18223-2.
  • Tony Palmer: All Your Need Is Love. Die großen Musikstile – von Ragtime bis Rock. Hannibal Verlag, St. Andrä-Wördern (Österreich) 1994, ISBN 3-85445-094-X.
  • Robert Palmer: Rock & Roll. Die Chronik einer Kulturrevolution. Hannibal Verlag, St. Andrä-Wördern (Österreich) 1997, ISBN 3-85445-140-7.
  • Nik Cohn: AWopBopaLooBopALopBamBoom. Piper Verlag, München 1995 (Originalausgabe: 1969), ISBN 3-492-18402-2.
  • Arnold Shaw: Soul. Von den Anfängen im Blues zu den Hits aus Memphis und Philadelphia. Rowohlt Verlag, Reinbek bei Hamburg 1980, ISBN 3-499-17199-6
  • Peter Guralnick: Sweet Soul Music. Bosworth Edition, Berlin 2008, (Originalausgabe: 1999), ISBN 978-3-86543-321-3
  • Aaron Cohen: Move on Up: Chicago Soul Music and Cultural Black Power. University of Chicago Press

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]