Спаљена земља
Спаљена земља назив је за војну стратегију којом се током повлачења намерно уништава све што би могло послужити непријатељу. Име је добило по томе што је у својим најранијим облицима укључивала спаљивање пољопривредних усева како их непријатељ не би могао користити као извор хране. Данас се под тиме подразумева не само уништавање залиха хране, горива и других намирница него и мостова, жељезничких пруга, електрана, телекомуникацијских уређаја, ваздухопловних писта, лука и других облика инфраструктуре, а што би за циљ имало да се изазову што већи проблеми у непријатељској логистици и успори његово напредовање.
Стратегију спаљене земље обично употребљава страна која је бројно, технички или на неки други начин инфериорна непријатељу. Њен циљ је присиљавање логистички исцрпљеног непријатеља на повлачење са територије или успоравање његовог напредовања како би се добило на времену за прикупљање средства за противудар. Као један од првих примера се наводи Херодотов опис начина на који су Скити натерали персијског краља Дарија Великог да повуче војску из њихове земље. Међу најпознатије примере такве стратегије спада руско повлачење пред Наполеоном 1812. године, кинеско повлачење пред Јапанцима крајем 1930-их, те Стаљинова стратегија којом су Совјети 1941. настојали да зауставе операцију Барбароса.[1]
Од стратегије спаљене земље треба разликовати намерно уништавање пољопривредних усева и друге инфраструктуре које се за време казнених експедиција спроводи над цивилним становништвом у сврху његове пацификације или других чисто политичких разлога. Међутим, постоје случајеви када је тешко разлучити једно од другог, а за шта се као пример наводи Шерманов марш у Америчком грађанском рату.
Концепт спаљене земље понекад се фигуративно примењује у пословном свету, где компанија суочена са покушајем преузимања власништва чини себе мање вредном продајом своје имовине.[2]
Стратегија уништавања опскрбе храном и водом цивилног становништва у конфликтном подручју забрањена је чланом 54 Протокола I Женевских конвенција из 1977. године. Релевантан одломак налаже:
Забрањено је напасти, уништити, уклонити или учинити бескорисне објекте неопходне за опстанак цивилног становништва, попут прехрамбених производа, пољопривредних површина за производњу прехрамбених производа, усева, стоке, инсталација и залиха питке воде, и система за наводњавање, ради специфичне сврха њиховог ускраћивања због њихове животне вредности цивилном становништву или противничкој страни, без обзира на мотив, било да би исцрпели глађу цивили, да би били присиљени да се одселе или због било којег другог мотива.[3]
Древна историја[уреди | уреди извор]
Скити су користили методе спаљене земље против краља Дарија Великог од Персије, током његове Европске скитске кампање. Скити, који су били номадски сточари, избегли су Перијанце и повукли се у дубине степа, уништавајући залихе хране и трујући бунаре. Знатан део Даријевих трупа је помро од глади и дехидрације.
Грчки генерал Ксенофонт у својој Анабаси бележи да су Јермени спалили своје усеве и залихе хране док су се повлачили пре напредовања Десет хиљада.
Грчки плаћенички генерал Мемнон предложио је персијским Сатрапима да користе политике спаљене земље против Александра док се кретао кроз Малу Азији. Он је одбијен.
Римско ратовање[уреди | уреди извор]
Систем казненог уништавања имовине и покоравања људи приликом пратеће војне кампање био је познат као vastatio. Две прве употребе спаљене земље забележене су током Галских ратова. Прва је кориштена када су келтски Хелвети били присиљени да евакуишу своје домове у Јужној Немачкој и Швајцарској због упада непријатељских германских племена: да би додали подстицај маршу, Хелвети су уништили све што нису могли да донесу.[4] Након што су Хелвети поражени комбинованом римско-галском силом, Хелвети су били приморани да обнове домове на разореним немачким и швајцарским равницама које су сами уништили.
Други случај показује стварну војну вредност: током Великог галског рата Гали под Верцингеториксом планирали су да намаме римске армије у Галију, а затим да их заробе и униште. Они су стога опустошили руралну област садашњих земаља Бенелукса и Француске. То је створило огромне проблеме Римљанима, али римски војни тријумфи над Галском алијансом показали су да то само по себи није било довољно да спаси Галију од покоравања Риму.
Током Другог пунског рата у 218–202. пне, Картагињани су селективно користили овај приступ док су пролазили Италијом.[5] По окончању Трећег пунског рата 146. године пне, римски сенат је такође изабрао да користи ову методу за трајно уништење картагинског главног града, Картагине (близу данашњег Туниса). Зграде су срушене, камење разбацано тако да није остала ни рушевина, а поља су спаљена. Међутим, прича да су они засолили земљу је апокрифна.[6]
Године 363, инвазија цара Јулијана на Сасанидску Персију била је заустављена политиком спаљене земље:
Пространа регија која лежи између реке Тигрис и планина Медије ... била је у знатно побољшаном стању култивације. Јулијан је могао очекивати да би освајач, који је поседовао два насилна инструмента уверавања, челик и злато, лако могао стећи изобилна животна средства услед страха или страхопоштовања. Међутим, по приближавању Римљана, богата и ружичаста перспектива је била одмах уништена. Где год би кренули ... стока је била одгнана; трава и зрели усеви су били уништени ватром; и, чим би пламенови пресехнули, што су били омели Јулијанов марш, он би био суочен са меланхоличним лицем димеће и голе пустиње. Овај очајнички, али ефективни начин одбране може се извршити само ентузијазмом људи који више воле своју независност него своју имовину; или строгошћу произвољне владе, која се стара о јавној безбедности не подвргавајући се њиховим склоностима слободе избора.[7]
Посткласична историја[уреди | уреди извор]
Рано европско ратовање[уреди | уреди извор]
Британски монах Гилда, чији је трактат „О пропадању Британије” из шестог века писао о ранијој инвазији „Јер се ватра за осветом … проширила од мора до мора … и није престала, све док није уништавајући суседне градове и земље, досегла другу страну острва.”[8]
За време Првог исламског грађанског рата (656-661), Муавија I је послао Буср ибн Аби Артата на кампању у Хејаз у Јемену да би опустошио територију одану Муавијевом опоненту Али ибн Аби Талибу. Према Табарију, процењује се да је 30.000 цивила убијено током ове кампање. Муавије је такође послао Суфјана ибн Авфа у Ирак да спали усеве и куће Алијевих присталица.[9]
Током велике викиншке инвазије на Енглеску, којој се супротстављао Алфред Велики и разни други саксонски и велшки владари, викиншки поглавар Хастајн је крајем лета 893. марширао са својим људима на Честер да би тамо заузео разрушену римску тврђаву. Преправљена тврђава је требало да пружи одличну базу за нападе на северну Мерцију, али Мерцијанци су предузели драстичне мере уништавања свих усева и стоке у околини како би сморили Данце глађу.[10] Данци су напустили Честер следеће године и упутили се у Велс.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Јохн Грахам Роyде-Смитх, Енцyцлопедиа Британница онлине. Оператион Барбаросса. https://www.britannica.com/event/Operation-Barbarossa . Accessed Aug 12, 2017.
- ^ Willcox, Tilton (januar 1988). „The Use and Abuse of Executive Powers in Warding off Corporate Raiders”. Journal of Business Ethics. 7 (1/2): 51.
- ^ „Protocol I Additional to the Geneva Convention, 1977”. Deoxy.org. 14. 5. 1954. Приступљено 23. 3. 2011.
- ^ Billows, Richard A. (2008). Julius Caesar: The Colossus of Rome. ISBN 9781134318322.
- ^ Hoyos, Dexter (2011). A Companion to the Punic Wars. ISBN 9781444393705.
- ^ Ridley, R. T. (1986). „To Be Taken with a Pinch of Salt: The Destruction of Carthage”. Classical Philology. 81 (2): 140—146. JSTOR 269786. doi:10.1086/366973.
- ^ Gibbon, Edward (1788). The Decline and Fall of the Roman Empire.
- ^ „Magical Mystery Treasure”. nationalgeographic. Архивирано из оригинала 25. 12. 2016. г. Приступљено 28. 12. 2019.
- ^ History of al-Tabari Vol. 18, The: Between Civil Wars: The Caliphate of Mu'awiyah A.D. 661–680/A.H. 40–60. SUNY Press. 2015. ISBN 9781438413600 — преко Google Books.
- ^ „871–899 Alfred ('the Great')”. dot-domesday.me.uk.
Literatura[уреди | уреди извор]
- Ambler, Sophie; Bailey, Mark; Seel, Graham E. (2018). British Depth Studies c5001100 (Anglo-Saxon and Norman Britain). Приступљено 3. 7. 2023.
- american.edu (2010). „The Economic and Environmental Impact of the Gulf War on Kuwait and the Persian Gulf”. Washington, DC: American University. Архивирано из оригинала 19. 12. 2010. г.
- Billows, Richard A (2008). Julius Caesar: The Colossus of Rome. ISBN 9781134318322.
- Blackmore, David S.T. (2014). Warfare on the Mediterranean in the Age of Sail: A History, 1571-1866. Приступљено 3. 7. 2023.
- Bostock, Andrew (2010). Greece: The Peloponnese. Приступљено 3. 7. 2023.
- britannica (2023). „scorched-earth policy”. britannica.com. Приступљено 1. 7. 2023.
- Chandler, David (1966). The Campaigns of Napoleon.
- Childs, John Charles Roger; Childs, John (1991). The Nine Years' War and the British Army, 1688-1697: The Operations in the Low Countries. Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-3461-9. OCLC 1166971747. Приступљено 6. 7. 2023.
- Clausen, Wendell (1945). „The Scorched Earth Policy, Ancient and Modern”. The Classical Journal. 40 (5). ISSN 0009-8353. JSTOR 3292233.
- Clausewitz, Carl von (1812). Principles of War. Превод: Hans W. Gatzke.
- Clausewitz, Carl von (1832). On War. Превод: J.J. Graham.
- Cunliffe, Barry (2019). The Scythians: Nomad Warriors of the Steppe. Приступљено 2. 7. 2023.
- deoxy (1954). „Protocol I Additional to the Geneva Convention, 1977”. Deoxy.org. Архивирано из оригинала 6. 7. 1997. г. Приступљено 23. 3. 2011.
- Derry, T. K. (1972). A History of Modern Norway: 1814–1972. Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-822503-4.
- Desāī, Raṇajita (2003). Shivaji the Great. Приступљено 24. 2. 2014.
- Desai, B.H. (2022). Envisioning Our Environmental Future. Приступљено 3. 7. 2023.
- Doel, Marcus (2017). Geographies of Violence: Killing Space, Killing Time. Приступљено 3. 7. 2023.
- Dologa, Laurentiu (12. 6. 2020). „Sabotaging the German war machine: The destruction of the Romanian oilfields in November 1916”. Europe Centenary (на језику: енглески). Приступљено 24. 6. 2023.
- Downes, Alexander B. (1. 12. 2007). „Draining the Sea by Filling the Graves: Investigating the Effectiveness of Indiscriminate Violence as a Counterinsurgency Strategy”. Civil Wars. 9 (4): 420—444. ISSN 1369-8249. S2CID 144793055. doi:10.1080/13698240701699631.
- Dyker, David A.; Vejvoda, Ivan (2014). Yugoslavia and After: A Study in Fragmentation, Despair and Rebirth. Routledge. стр. 113—. ISBN 978-1-317-89135-2.
- Eagles, Jonathan (2013). Stephen the Great and Balkan Nationalism: Moldova and Eastern European History. Приступљено 3. 7. 2023.
- Fawcett, M. H. (1901). The Concentration Camps in South Africa. London: Westminster Gazette.
- Finch, Steve (2013). „In Sri Lanka, Will Mass Grave Case Be Buried?”. The Diplomat. Приступљено 24. 2. 2014.
- Fisher, Sydney Nettleton (1959). The Middle East, a History. Приступљено 2. 7. 2023.
- Forczyk, Robert (2016). The Dnepr 1943: Hitler's eastern rampart crumbles. Приступљено 4. 7. 2023.
- Forester, Thomas (1854). The Chronicle of Florence of Worcester. London: Henry G. Bohn.
- Fraser, George MacDonald (1971). The Steel Bonnets.
- Gates, John M. (1984). „War-Related Deaths in the Philippines, 1898–1902”. Pacific Historical Review. 53 (3): 367—378. JSTOR 3639234. PMID 11635503. doi:10.2307/3639234. Архивирано из оригинала 2014-06-29. г.
- Gibbon, Edward (1788). The Decline and Fall of the Roman Empire.
- Gilbert, Martin (1989). The Second World War: A Complete History. New York: Henry Holt and Company. ISBN 978-0-8050-0534-9.
- goacom (2012). „The Church in Goa”. Goacom.com. Архивирано из оригинала 2. 4. 2012. г. Приступљено 9. 11. 2009.
- Grant, Ulysses S. (2017). The Personal Memoirs of Ulysses S. Grant: The Complete Annotated Edition. Приступљено 4. 7. 2023.
- Grey, Orrin (2022). Toussaint Louverture: Self-Freed Slave and Hero of the Haitian Revolution. Приступљено 7. 7. 2023.
- Hardenbergh, John L.; McKendry, William; Griffis, William Elliott (2010). Narratives of Sullivan's Expedition, 1779: Against the Four Nations of the Iroquois & Loyalists by the Continental Army. Приступљено 7. 7. 2023.
- historyinanhour (2012). „A Great Medieval Massacre, 1069”. History in an Hour. Архивирано из оригинала 2012-06-19. г. Приступљено 2015-09-19.
- Hobhouse, E. (1901). Report of a visit to the camps of women and children in the Cape and Orange River Colonies. London: Friars Printing Association Ltd.
- Hobhouse, E. (1907). The Brunt of War and Where it Fell. London: Portrayer Publishers.
- Hochschild, Adam (2011). To End All Wars – a story of loyalty and rebellion 1914-1918
. Boston & New York: Mariner Books, Houghton Mifflin Harcourt. стр. 156. ISBN 978-0-547-75031-6. - Hoyos, Dexter (2011). A Companion to the Punic Wars. ISBN 9781444393705.
- Kakar, Mohammed (1995). Afghanistan: The Soviet Invasion and the Afghan Response, 1979-1982. Приступљено 7. 7. 2023.
- Kershaw, Ian (2000). Hitler: 1936–1945: Nemesis. New York: Norton. стр. 785. ISBN 978-0-393-04994-7.
- Kramer, Andrew E.; Sonne, Paul; Kim, Victoria (7. 6. 2023). „Zelensky warns that hundreds of thousands of people don't have 'normal access to drinking water'”. New York Times. Архивирано из оригинала 8. 6. 2023. г. Приступљено 8. 6. 2023.
- Kuhn, Anthony (2008). „Rivers and the Destruction of Napoleon's Grand Army”. napoleon-series.org.
- Lynn, John A. (2013). The Wars of Louis XIV 1667-1714. Приступљено 6. 7. 2023.
- Mehta, Jaswant Lal (2005). Advanced Study in the History of Modern India 1707-1813. Приступљено 24. 2. 2014.
- Melton, J. Gordon (2014). Faiths Across Time: 5,000 Years of Religious History. Приступљено 3. 7. 2023.
- Miller, Scott (2011). The President and the Assassin: McKinley, Terror, and Empire at the Dawn of the American Century.
- Mojzes, Paul (2016). Yugoslavian Inferno: Ethnoreligious Warfare in the Balkans. Bloomsbury Publishing. стр. 166—. ISBN 978-1-4742-8838-5.
- Naimark, Norman M. (2002). Fires of Hatred: Ethnic Cleansing in Twentieth-Century Europe.
- Oman, Charles (1905). A History of the Art of War: The Middle Ages from the Fourth to the Fourteenth Century. London: Meuthen & Co.
- Pavkovic, A. (2000). The Fragmentation of Yugoslavia: Nationalism and War in the Balkans. Springer. стр. 154—. ISBN 978-0-230-28584-2.
- Phifer, Michiko (2012). „A Handbook of Military Strategy and Tactics”.
- Phifer, Michiko (2012a). A Handbook of Military Strategy and Tactics. Приступљено 4. 7. 2023.
- Pivka, Otto von (2013). The King's German Legion. ISBN 9781472801692.
- Pringle, Heather (април 2010). „Digging the Scorched Earth”. Archaeology. 63 (2): 20—25.
- Richards, John F. (1993). The Mughal Empire. Приступљено 24. 2. 2014.
- Ridley, R. T. (1986). „To Be Taken with a Pinch of Salt: The Destruction of Carthage”. Classical Philology. 81 (2). JSTOR 269786. S2CID 161696751. doi:10.1086/366973.
- Riehn, Richard K. (1990). 1812 : Napoleon's Russian campaign. New York : McGraw-Hill. ISBN 9780070527317. Приступљено 10. 4. 2021.
- rootsweb (22. 1. 1999). „RootsWeb: South-Africa-L Re: Boer War Records”. Archiver.rootsweb.ancestry.com. Архивирано из оригинала 22. 12. 2008. г. Приступљено 23. 3. 2011.
- Roy, Kaushik (2020). India's Historic Battles: From Alexander the Great to Kargil. Приступљено 24. 2. 2014.
- sahistory (2008). „Women's struggle in South Africa”. Архивирано из оригинала 21. 8. 2008. г. Приступљено 2. 7. 2023.
- Schiller, Friedrich (1799). The History of the Thirty Years' War in Germany. Превод: Christoph Martin Wieland. W. Miller.
- Schirmer, Jennifer (1998). The Guatemalan military project: a violence called democracy. University of Pennsylvania Press.
- Sitaresmi, Ratnayu (24. 3. 1946). „Social History of The Bandung Lautan Api (Bandung Sea of Fire)” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 3. 6. 2017. г. Приступљено 22. 8. 2008.
- Snaith, Anna (2014). Modernist Voyages: Colonial Women Writers in London, 1890–1945. Приступљено 4. 7. 2023.
- Spenser, Edmund (1849). The Works of Edmund Spenser: With Observations of His Life and Writings. Приступљено 3. 7. 2023.
- Tabari (2015). History of al-Tabari Vol. 18, The: Between Civil Wars: The Caliphate of Mu'awiyah A.D. 661–680/A.H. 40–60. SUNY Press. ISBN 9781438413600 — преко Google Books.
- Taylor, Jay (2009). The Generalissimo: Chiang Kai-shek and the Making of Modern China. Belknap Press of Harvard University Press. стр. 158. ISBN 9780674033382.
- Thomas, Steven (4. 4. 2015). „Battle of Tucuman 24–25 September 1812”. balagan.info.
- Tisdall, Simon (17. 5. 2010). „Sri Lanka faces new calls for Tamil inquiry”. The Guardian. London.
- Todd, Douglas (2016). „Douglas Todd: Lest we overlook the 'Asian Holocaust'”. Vancouver Sun. Архивирано из оригинала 9. 7. 2021. г. Приступљено 2. 7. 2021.
- Traquar, Peter (1998). Freedom's Sword.
- Tuunainen, Pasi (2016). Finnish Military Effectiveness in the Winter War, 1939-1940. Приступљено 4. 7. 2023.
- un.org (3. 3. 2023). „Myanmar: Tatmadaw army's 'scorched earth' policy in spotlight”. UN News (на језику: енглески). Приступљено 14. 3. 2023.
- unric (2017). „Why Sri Lanka matters”. UNRIC. London. Архивирано из оригинала 23. 6. 2017. г. Приступљено 28. 9. 2013.
- Wellman, Robert Campbell (14. 2. 1999). „"Iraq and Kuwait: 1972, 1990, 1991, 1997." Earthshots: Satellite Images of Environmental Change”. U.S. Geological Survey. Архивирано из оригинала 28. 10. 2002. г. Приступљено 27. 7. 2010.
- Willcox, Tilton (јануар 1988). „The Use and Abuse of Executive Powers in Warding off Corporate Raiders”. Journal of Business Ethics. 7 (1/2): 51. S2CID 154719523. doi:10.1007/BF00381997.
- Xenophon (403). „VI”. Anabasi. Превод: H. G. Dakyns. Project Gutenberg. Приступљено 1. 7. 2023.
Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]
- „Syria's forests pay a heavy price”. YouTube. 5. 1. 2014. Приступљено 24. 2. 2014.