Спектрофотометрија
Спектрофотометрија је је апсорпциона метода која се заснива на праћењу зависности апсорбанце од таласне дужине зрачења које је прошло кроз анализирану супстанцу. Односно квантитативно мерење рефлективних или трансмисионих особина материјала као функција таласне дужине.[1] Она обухвата спектроскопска мерења видљивом, блиско-ултравиолетном, и блиско-инфрацрвеном светлошћу.
Спектрофотометрија је специфичнији термин од спектроскопије, који не обухвате временски зависне методе.
Док се апсорпција може пратити у видљивом, УВ, ИЦ, микроталасној или радиофреквентној области, општа теорија апсопције заснива се на Ламберт-Беер-овом закону. По коме је апсорбанца неког раствора директно пропорционална концентрацији врсте која апсорбује као и дужини пута. Тако на пример, ако је константна дужина пута, УВ/ВИС спектроскопија се може искористити за одређивање концентрације апсорбујуће супстанце у раствору.
Како се абсорбанца мења веома брзо са променом концентрације, ово се може узето из таблица за моларне коефицијенте екстинције или се пак може одредити преко калибрационе криве.
Конструкција спектрофотометра[уреди | уреди извор]
Спктофотометрија подразумева употребу спектрофотометара (уређаја за мерење интензитета светлости), који може да мери интензитет као функцију таласне дужине извора светлости. Важне одлике спектрофотометара су спектрални опсег и линеарни опсег апсорпције или мерење рефлексије.
Основни елементи инструмената којима се мери апсорпција су:
- извор који емитује зраке жељене таласне дужине,
- сепаратор који омогућава да се зрачење одређене таласне дужине одвоје од осталог дела зрачења
- детектор енергије, који мери део енергије која пролази кроз узорак.
Примена[уреди | уреди извор]
Спектрофотометар се често користи за мерење прозрачности или рефлексије раствора, транспарентних или непрозирних материја, као што су полирана стакла, или гасови. Међутим, они такође могу бити дизајнирани за мерење дифузивности на било ком од наведених опсега светлости који обично покривају око 200 nm - 2500 nm користећи различите контроле и калибрације.[1] У оквиру ових опсега светлости, калибрација инструмента је неопходна користећи стандарде који се разликују по типу, и зависе од таласне дужине фотометријског одређивања.[2]
Један пример експеримента у коме се користи спектрофотометрија је одређивање константе равнотеже раствора. Одређене хемијске реакције у раствору се могу одвијати у директном и у супротном смеру, при чему се из реактаната формирају производи, а производи се разлажу у реактанте. У неком тренутку, ове хемијске реакције достижу тачку равнотеже. Како би се утврдиле одговарајуће концентрације реактаната и производа у тој тачки, пренос светлости у раствору се може тестирати коришћењем спектрофотометрије. Количину светлости која пролази кроз раствор је показатељ концентрације одређених хемикалија које не дозвољавају пролаз светлости.
Употреба спектрофотометара обухвата различите научне области, као што су физика, наука о материјалима, хемија, биохемија и молекуларна биологија.[3] Они су широко коришћени у многим индустријама, укључујући производњу полупроводника, ласера и оптичких материјала, штампање и форензичко испитивање, као и у лабораторијама за проучавање хемијских супстанци. Спектрофотометром се може одредити, у зависности од контроле или калибрације, које супстанце су присутне у узорку, као и у којој количини путем прорачуна за посматране таласне дужине.
Види још[уреди | уреди извор]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б Аллен, D., Цооксеy, C., & Тсаи, Б. (2010, Оцтобер 5). Спецтропхотометрy
- ^ Schwedt, Georg. (1997). The Essential Guide to Analytical Chemistry. (Brooks Haderlie, trans.). Chichester, NY: Wiley. (Original Work Published 1943). pp. 16-17
- ^ Rendina, George. Experimental Methods in Modern Biochemistry W. B. Saunders Company: Philadelphia, PA. 1976. pp. 46-55
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
Медији везани за чланак Спектрофотометрија на Викимедијиној остави
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
