Станко Враз
 | Овај чланак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. |
| Станко Враз | |
|---|---|
 Станко Враз | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 30. јун 1810. |
| Место рођења | Церовец, Аустријско царство |
| Датум смрти | 20. мај 1851. (40 год.) |
| Место смрти | Загреб, Аустријско царство |
Станко Враз (Церовец крај Љутомера, 30. јун 1810 — Загреб, 20. мај 1851) је био словеначки и хрватски књижевник.
Биографија[уреди | уреди извор]
Родио се као најмлађи син имућнијег сељака, слободњака, Јосипа Фраса из Церовца. Крсно име му је било Јакоб (Јаков). Тек касније, као књижевник, променио је 1835. године име и презиме: од Јаков Фрас Церовац, у Станко Враз Илир.[1]
Основну школу завршио је у Љутомеру, где му је ујак Миховил Јаклин био жупник. Похађао је немачку гимназију у Марибору. Студирао је од 1830−1838. године и то нередовно филозофију и право у Грацу, али је завршио само филозофију, јер се више бавио изучавањем страних језика и књижевности него стручним студијама.
По Крањској и Штајерској је скупљао од 1833. године словеначке народне песме, које ће касније објавити у Загребу. Упознао се са Људевитом Гајом 1830. године и одушевио за илирски покрет народног препорода. Објавио је у загребачкој "Даници" 1835. године песму "Стана и Марко", писану мешавином кајкавског и штокавског дијалекта. Потписивао се као песник у загребачкој "Даници илирској" 1837. године, као "Илир из Штајера". Своју песничку збирку "Ђулабије љубезне понуде за Љубицу" (1840), посветио је свом побратиму Људевиту Вукотиновићу издавачу (1836−1838). Љубица Кантилић је била девојка из Самобора, у коју се он заљубио 1836. године. Преселио се дефинитивно 1838. године из Аустрије у Загреб, и укључио у Илирски покрет. Био је секретар Матице илирске у Загребу, до смрти од сушице (туберкулозе) у пролеће 1851. године. На сахрани му је одржао говор Андрија Торкват Брлић.
По својој разноврсној делатности (песник, критичар, путописац, преводилац), Враз је један од најистакнутијих илираца и први хрватски професионални књижевник. 1842. године заједно са Вукотиновићем и Раковцем издаје критички часопис "Коло". Зачетник је хрватске књижевне критике. У критици се бори за европски критеријум и против дилетантизма, а за књижевно је стварање тражио да се ослања на тековине народне и славенске књижевности.
Највреднији део његовог рада је љубавна лирика. Као песник Ђулабија и низа сонета Сонак и истина, он уноси у хрватску лирику свеж, лак израз, насупрот декламацијама и реторици, што је превладавало у песмама већине илираца. У сатирама и епиграмима исмејава недостатке друштвеног и књижевног живота, посебно утилитаризам и длетантизам патетичних тамбураша и будничара. Његова лирика инспирирана је романтичном еротиком у стилу и у моди његова доба, посвећеном имагинариом љубавним идеалима.
Објавио је марта 1839. године песму "Дјулабије" (на ћирилици), у будимском књижевном часопису "Србска новина...".[2] Био је од 1848. године "кореспондентни" (дописни) члан београдског Друштва Српске словесности.[3]
