Пређи на садржај

Стеван Раичковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Стеван Раичковић
Српски песник и академик
Лични подаци
Пуно имеСтеван Раичковић
Датум рођења(1928-07-05)5. јул 1928.
Место рођењаНересница код Кучева, Краљевина СХС
Датум смрти6. мај 2007.(2007-05-06) (78 год.)
Место смртиБеоград,
УниверзитетУниверзитет у Београду
Књижевни рад
Језик стварањасрпски
Најважнија делаКамена успаванка

Стеван Раичковић (Нересница, 5. јул 1928 — Београд, 6. мај 2007) био је српски песник и академик.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Гимназију је учио у Сенти, Крушевцу, Смедереву и Суботици, где је 1947. и матурирао. Студирао је на Филозофском факултету у Београду, а већ са 17 година почео је да објављује песме у „Књижевности”, „Младости”, „Књижевним новинама” и „Политици”. Од 1949. године почиње да објављује песме по београдским листовима и часописима; исте године постао је сарадник Литерарне редакције Радио Београда, а на том запослењу је остао до 1959. године, када почиње да ради као уредник у издавачкој кући „Просвета”.[1]

Раичковић је био уредник у „Просвети” до 1980. године. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1972. године, а за редовног 1981.

Објавио је више од двадесет збирки песама, седам књига за децу, неколико књига есеја. Прву збирку „Детињство” објавио је 1950. године, да би већ следећом „Песма тишине”, две године касније, био примећен.

Преводио је руске песнике, Ану Ахматову, Марину Цветајеву, Јосифа Бродског, сачинио је избор поезије Бориса Пастернака. У препеву „Седам руских песника” и антологији „Словенске риме” представио је и модерне руске песнике. Превео је и Шекспирове сонете и „Десет љубавних сонета” Франческа Петрарке. Сабрана дела Стевана Раичковића објављена су 1998. године.

Раичковићева поезија објављена је на руском, пољском, чешком, словачком, мађарском, бугарском, русинском, албанском, словеначком и македонском језику.

Песник о поезији

[уреди | уреди извор]

„Замислио сам био како једнога јутра све новине у свету, па наравно и код нас, објављују на првим страницама, ситним словима, кратку, али сензационалну информацију — да од тог дана више неће бити песника и да поезију више нико неће писати!

Замислио сам био и реакцију на све ово:

Била би то једна таква вест коју би људи (чак и они који никада нису читали поезију, никада видели живог песника) примили можда испрва и са лаким смешком, а већ мало затим — са огромним изненађењем и неверицом, па чак и са нескривеном језом: као неки злокобни аларм да је у свету, нешто невидљиво, али у самим његовим темељима, ето, заувек пукло… (Као да је нагло, преко ноћи, изумрла нека питома врста или ишчилео неки племенити плод, на које је свет, откада зна за себе, био навикао…)

Следећи ову наивну слику-уобразиљу замишљам да би се у њој можда могао напипати и неки реалнији смисао, нека бар симболична порука: поезија има неки свој тачно одређени повесни и цивилизацијски значај, па и неко своје бар какво-такво место чак и у нашој циничној савремености, иначе, руку на срце, не би ни постојала, нити би се одржала до наших дана. (А постоји, колико се зна, у различитим облицима, откада се зна и о човеку.) Друга је пак ствар она игнорантска чињеница што се о њеном постојању и присуству међу нама не размишља баш много, па да будем још консеквентнији: поезија се заправо и не опажа у свакодневном животу. Али, она се не примећује (наравно, у једној сасвим другачијој сразмери) на онај начин као што се не опажа ни ваздух који свакога трена удишемо, нити се осећа сопствено здравље све док га још увелико имамо…”[2]

Из књижевне критике о песниковом делу

[уреди | уреди извор]
  1. Раичковићева поезија је аутентична слика његовог бића. Отмена и достојанствена, она је израз песникове отмености и достојанствености, јер, вели Тин Ујевић, ко нема стила у животу, не може да га има ни у литератури, како нема великога песника без достојна човека. Поезија сама бира свога песника, а не песник поезију. У случају Стевана Раичковића чини нам се да раскола нема: постигнута је потпуна равнотежа између два изузетна бића, бића поезије и бића песника. (...) У чему је тајна Раичковићевог открића? Највероватније у доследности, аскетској доследности, и својој опсесији и својој визији. Пре свега, у томе. Успоставивши основицу и стожер своје поезије, Раичковић је одмах на почетку одредио и свој пут. Све је у његовој поезији смирено, у равнотежи, без ерупције и бура, осенчено благом и болном резигнацијом. Све што се догађа, догађа се изнутра, у самим суштинама. — Слободан Ракитић[3]
  2. Елемент који је заједнички великом броју песама Стевана Раичковића је, свакако, то што је перспектива из које се гледа на неку појаву, неку ствар или неко биће повезана са душевним стањем самог лирског субјекта, са оним што се старински називало расположење, песникова емоција. Захваљујући томе, у поезији овог песника ћемо сретати врло разнолике перспективе из којих се обликује лирски опис. — Радивоје Микић, Мотивација песме[4]
  3. Постављање песме, поезије, на сâм врх вредносне лествице, посвећење песми и посвећење песме, хтење да се поезији, њеној естетској и смислодавној мери саобрази живот сâм, представља темељ Раичковићеве лирске позиције. — Драган Хамовић, С очима што виде и оно чег нема[4]
  4. У поезији Стевана Раичковића, један од најзначајнијих мотива је мотив песме, односно, поезије. Смисао поезије, али и живота — јер су они у нераскидивој вези — песник сагледава из различитих позиција и, готово увек, у вези са другим мотивима свог певања попут камена, трава, пролазности, смрти, детињства, тишине, усамљености или Тисе. — Јасмина Тонић, Две Тисе или о смислу певања[4]

Награде

[уреди | уреди извор]

Добитник је бројних награда:

  1. Награда Удружења књижевника Србије, за књигу Балада о предвечерју, 1956.
  2. Октобарска награда града Београда, за књигу Касно лето, 1958.
  3. Књижевна награда „Невен”, за књигу Дружина под сунцем, 1960.
  4. Змајева награда, за књигу Камена успаванка, 1963.
  5. Седмојулска награда, за књигу Камена успаванка, 1963.,
  6. Награда „Милош Н. Ђурић”, за књигу Словенске риме (избор и препев), 1976.
  7. Награда Змајевих дечјих игара, 1977.
  8. Награда „Бранко Миљковић”, за књигу Случајни мемоари, 1978.
  9. Награда „Љубиша Јоцић”, за поему „Случајни мемоари”, 1982.
  10. Награда „Горанов вијенац”, за поезију, 1985.
  11. Октобарска награда града Херцег Новог, 1989.
  12. Његошева награда, за књигу Песме, 1993.
  13. Дучићева награда, 1994.
  14. Вукова награда, 1994.
  15. Награда „Десанка Максимовић”, 1995.
  16. Награда „Печат града писаца”, Херцег Нови.
  17. Награда „Драинац”, 1996.
  18. Награда „Златни крст кнеза Лазара”, 1996.
  19. БИГЗ-ова награда, специјална, 1996.
  20. Награда „Васко Попа”, за књигу Ране и касне песме, 1997.
  21. Награда „Беловодска розета”, за целокупно дело а посебно за књигу Један могући живот, 1997.
  22. Награда „Одзиви Филипу Вишњићу”, за књигу Сувишна песма, 1998.
  23. Награда „Душан Васиљев”, за целокупно дело, 1998.
  24. Књижевна награда „Библиос”, за Сабрана дела, 1998.
  25. Награда „Лаза Костић”, за Сабрана дела, 1998.
  26. Награда „Жичка хрисовуља”, 1999.
  27. Награда Задужбине Јакова Игњатовића, за допринос српској модерној лирици, 1999.
  28. Награда „Књижевни вијенац Козаре”, 2002.
  29. Награда „Златни кључ Смедерева”, 2002.
  30. Повеља Змајевих дечјих игара, 2002.
  31. Награда „Богородица Тројеручица”, за поезију, 2003.
  32. Повеља Удружења књижевника Србије, 2003.
  33. Награда „Златни кључић”, 2004.
  34. Награда Српске књижевне задруге, 2004.
  35. Награда „Изванредан Златни беочуг”, 2004.
  36. Награда „Меша Селимовић”, за књигу Фасцикла 1999/2000, 2005.

Дела

[уреди | уреди извор]

Књиге песама

[уреди | уреди извор]
Стеван Раичковић, биста на Калемегдану
  • Детињства (1950),
  • Песма тишине (1952),
  • Балада о предвечерју (1955),
  • Касно лето (1958),
  • Тиса (1961),
  • Камена успаванка (1963),
  • Стихови (1964),
  • Пролази реком лађа (1967),
  • Варке (1967),
  • Записи (1971).
  • Записи о црном Владимиру (1971),
  • Случајни мемоари (1978),
  • Точак за мучење (1981),
  • Панонске птице (1988),
  • Монолог на Тополи (1988),
  • Свет око мене (1988),
  • Стихови из дневника (1990)
  • Фасцикла 1999/2000 (2004)

Поетски и прозни записи

[уреди | уреди извор]
  • Чаролија о Херцег-Новом (1989),
  • Сувишна песма (1991)
  • Кинеска прича (1995)

Проза

[уреди | уреди извор]
  • Интимне мапе (1978)
  • Златна греда (1993);

Есејистички и мемоарски текстови

[уреди | уреди извор]
  • Белешке о поезији (1978),
  • Портрети песника (1987),
  • Дневник о поезији (1990),
  • Дневник о поезији II (1997),
  • Нулти циклус (1998),
  • У друштву песника (2000),
  • Слова и беседе (2000),
  • Линија магле (2001)
  • Монолог о поезији (2001);

Књиге за децу

[уреди | уреди извор]
  • Велико двориште (1955),
  • Дружина под сунцем (1960),
  • Гурије (1962),
  • Крајцара и друге песме (1971),
  • Ветрењача (1974),
  • Мале бајке (1974)
  • Слике и прилике (1978);
  • Селидба (1983)

Поетски препеви

[уреди | уреди извор]
  • Шекспирови сонети (1964),
  • Шест руских песника (1970),
  • затим допуњено издање под насловом Седам руских песника,
  • Десет љубавних сонета Франческа Петрарке посвећених Лаури (1974),
  • Словенске риме (1976)
  • Златна јесен — избор из поезије Бориса Пастернака — (1990);

Аутобиографија

[уреди | уреди извор]
  • Један могући живот 2003

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Стеван Раичковић: ПЕСМЕ, Српска књижевност у сто књига, књига 99, Матица српска/Српска књижевна задруга, 1972.
  2. ^ Стеван Раичковић: Разговор у Жичи, беседа изговорена приликом уручења Жичке хрисовуље 1999, у: Стеван РАИЧКОВИЋ песник, Народна библиотека "Радослав Веснић, Краљево, 2001.
  3. ^ Слободан Ракитић: ИЗМЕЂУ СНА I УМА, у: Савремена поезија, Српска књижевност у књижевној критици, Нолит, Београд, 1973.
  4. ^ а б в Стеван РАИЧКОВИЋ песник, Народна библиотека "Радослав Веснић, Краљево, 2001.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Stevan_Raičković&oldid=30921668”