Сува планина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Сува планина
Сува планина 11а.јпг
Југозападне падине Суве планине
Највиша тачка
Највиша тачкаТрем
Надморска висина1.810 м
Координате43°10′57″ СГШ; 22°10′16″ ИГД / 43.1825° СГШ; 22.171111° ИГД / 43.1825; 22.171111 Координате: 43°10′57″ СГШ; 22°10′16″ ИГД / 43.1825° СГШ; 22.171111° ИГД / 43.1825; 22.171111
Географија
Сува планина на мапи Србије
Сува планина
Сува планина
Државе Србија
ОбластЗаплање
МасивКарпатско-балканске планине
ГрупаБалканске планине
Геологија
Старост стенаПреко 26,4 миленијума[1]
Врста планинеСпецијални резерват природе
Североисточне падине Суве планине

Сува планина је планина у југоисточној Србији дуга 45 km, а широка 15 km, која у геолошком и географском смислу припада карпатско-балканској групи планина на самој граници са старијом Српско-македонском масом. Простире се правцем северозапад—југоисток у висинским зонама од 250 m до 1.810 m и почиње источно од Нишке Бање, а завршава се југозападно од Бабушнице у Лужничкој котлини кроз коју протиче река Лужница.

Са северозападне и северне стране Сува планина се граничи реком Нишавом (око које се формирају Белопаланачка Острвичка и Нишка котлина), са источне стране Коритничком а са југоисточне и јужне стране Лужничком реком. Према западу планина се постепено спушта у Заплањску котлину, а према токовима Нишаве и Лужничке реке и околним дубоко спуштеним котлинама (Нишкој, Заплањској, Бабушничкој, Коритничкој, Белопаланачкој и Островичкој), најчешће стрмо, понегде окомито. Како су котлине, површи и околне планине знатно ниже од Суве планине, она је јасно издвојена и истакнута од других географских целина и видљива са свих страна и са велике даљине.[2][3]

Обронци Суве планине припадају општинама: Нишка Бања, Гаџин Хан, Бела Паланка, Бабушница и Власотинце.

Сува планина је масив са изузетним појавним облицима крашког рељефа, ризница седимената различите старости богатих фосилном флором, јединствена фитоценоза и шумски екосистем, у оквиру којег је заступљено 1.261 биљних врста, од којих 3 припадају пречицама, 4 раставићима, 18 папратницама, 6 голосеменицама и 1.232 скривеносеменицама,[а] и евидентирано 128 ендемичних врста флоре, 58 врста лишајева, 139 врста птица итд.[5] Зато је према националном законодавству, проглашена за подручје са статусом резервата природе и објектом геонаслеђа Србије.[6]

Од укупно 31.860 ha површине заштићеног подручја Специјалног резервата природе „Сува планина”, 18.176 ha је првог (4,5%), другог (8,5%) и трећег степена заштите (87%).[7]

Положај и пространство[уреди]

Положај

Сува планина се налази на југоистоку Србије, поред магистралног правца Београд—Ниш—Софија—Истанбул (или нишавско-маричке магистрале), удаљена 3 км од Нишке Бање, 17 км од Ниша и 256 км од Београда.[8]

Главном путном комуникацијом, од Београда до Софије Сувој планини се могло приступити још од римског доба, из Нишке котлине (са запада) и Куновичке површи и Сићевачке клисуре (са истока), трима паралелним путевима из различитих историјских раздобља; Вија милитарисом у доба римљана, Цариградским друмом у доба Османског царства, магистралним путем Е-80, источни крак Коридора 10, у 21. веку.

Положај и пространство Суве планине на карти

У време владавине Османлија поред две паралелне трасе Цариградског друма и римског Вија милитарис, Турци су користили још један, који су сами изградили, можда већ крајем 15. века. Он је био знатно краћи и лакши од тадашњег средњовековног. Он је од Ниша, као и сви дотадашњи путеви, ишао до Нишке Бање где се одвајао код Ветарника у атару Јелашнице и прелазио изнад Јелашничке клисуре, а затим силазио у Чукљеник, да би се код Горње Студене спојио са средњевековним.

Главни прилазни праваци којима се данас приступа подручју Суве планине јесу:

  • Правац Нишка Бања—Јелашница—Чукљеник—Доња и Горња Студена—Бојанине воде.
  • Државни пут I реда бр.1.12 (Ниш-Пирот), правац Просек—Јелашница—Чукљеник—Доња и Горња Студена—Бојанине воде.
  • Магистралним путем Е-80, источни крак Коридора 10 (Ниш-Софија), чија је изградња започета 2012. и који ће бити у функцији с краја 2014, правац Ниш—Јелашница—Чукљеник—Доња и Горња Студена—Бојанине воде.
  • Правац Бела Паланка—Бабушница, локалним путним правацима II реда
  • Правац Ниш—Боњинци—-Бабушница.
  • Правца Нишка Бања—Гаџин Хан—Заплање, кроз клисуру Кутинске реке, где води заплањско—лужнички пут или државни путе II реда бр. 241, Доњи Душник—Горњи Душник
  • Правац Равна Дубрава—Велики Крчимир—Мали Крчимир (Семче), државни пут II реда бр. 242.
Поглед на Суву планину из правца Коритњака
Сува планина лежи на геотектонској граници кристаласте родопске масе и кречњачких планина источне Србије, и споју великих удолина Балканског полуострва. Како су котлине, површи и околне планине знатно ниже од Суве планине, она је јасно издвојена и истакнута од других географских целина и видљива са свих страна и са велике даљине.
Пространство

Сува планина се простире правцем северозапад—југоисток у висинским зонама од 250 м до 1.810 м и почиње источно од Нишке Бање, а завршава се југозападно од Бабушнице у Лужничкој котлини. Са северозападне и северне стране граничи се реком Нишавом, са источне стране Коритњаком а са југоисточне и јужне стране Лужничком реком. Према западу планина се постепено спушта у Заплањску котлину, а према токовима Нишаве и Лужничке реке и околним дубоко спуштеним котлинама (Нишкој, Заплањској, Бабушничкој, Коритничкој, Белопаланачкој и Островичкој), најчешће стрмо, понегде окомито. Како су котлине, површи и околне планине знатно ниже од Суве планине, она је јасно издвојена и истакнута од других географских целина и видљива са свих страна и са велике даљине.[8]

Обронци Суве планине припадају општинама: Нишка Бања, Гаџин Хан, Бела Паланка, Бабушница и Власотинце. Површина простора на коме је смештена Сува планина износи 31.860 хектара, од чега је 20,50 хектара у приватној својини, 57,29 хектара у државној и 37,94 хектара у друштвеној својини. Овај простор граничи се са КО Нишка Бања са северне, КО Бела Паланка и Бабусница са источне, КО Гаџин Хан са западне и КО Власотице са јужне стране.

Геолошке карактеристике[уреди]

Трем (1810 m) највиши врх Суве планине, личи на висораван, у потпуности састављену од вртача и увала које су на дну травнате.
Горњу половину Суве планине чине скоро искључиво кречњаци титонвалендиске старости, претежно обешумљени и прекривени пашњацима који се стрмо или благо спуштају све до пошумљених делова и околних котлина који је окружују.

Језгро Суве планине граде силур-девонске и карбонске стене откривене углавном у Првокутинској и Сићевачкој клисури, у извориштима и врелима Јелашничке клисуре, на простору Црвене Реке и испод Куновице. Њихови представници су лидити, нагорели гвожђевити шкриљци, кречњаци, аргилошисти, силификовани филити, кварцити и пешчари. Изнад њих леже моћне наслаге пермских пешчара, карактеристичних по својој црвеној боји. Ове покривају доњојурски (лијаски) конгломератични пешчари и лапорци распоређени на странама Коритника и код Љуберађе, а затим средњојурски флиш у заплањсколужничком делу.[9][10][11]

Горњу половину планине чине скоро искључиво кречњаци титон-валендинске старости.[12] Нешто мање заступљени су и други одељци из периода доње (отрив и барем) и горње (сантон) креде; први на ободу према Коритничкој, а други ка Островичкој котлини. Код села Присјана, Грнчара, Топонице, Сићева и Свете Петке јављају се још и магматити, тј. базалт, микрогранит и дацит.[13]

Од терцијарних вулканита заступљени су дацити и андезити, као и алкалне габроидне стене. Амфиболски андезити и њихови туфови се налазе у миоценским седиментима, а агломерати дацита у миоплиоценским, сто одредује и њихову старост. Остали вулканити пробијају старије седименте, али им се претпоставља миоценска старост.

Лапоровити и силификовани кречњаци на једном делу Суве планине јављају се спорадично и на малим површинама. Кречњаци су вишеструко убирани, навлачени разламани, тако да су испресецани бројним раседним и другим пукотинама које полазе од површине, а завршавају се на дну кречњачке масе. Појаве угља указују да су за време трајања неогеног језера планине биле под шумским биоценозама. На кратко трајање шумских заједница у овој области сведочи мала дебљина лигнита (угља) на северним падинама Суве планине.[13]

Тектонски процеси на Сувој планини су се иначе вршили за време каледонске, херцинске и по последицама веома значајне алписке орогене фазе, што је довело до стварања околних котлина (Заплањске, Јелашничке, Островичке, Коритничке, Бабушничке и Нишке). Осим тога, на нишкобањском, островичком и белопаланачком раседу избиле су и познате терме Нишке Бање, Островичке, Бањица и друге.[13]

У сеизмолошком погледу територија Суве планине у целини спада у ред трусних области на подручју Србије.[14] Сви ободни делови као и сам планински масив на сеизмолошкој карти хазарда региона Суве планине (РСЗ 2010) за повратни период од 500 година налазе се у зони VIIIº МСК скале.[15][16]

Геолошка грађа по периодама[уреди]

Кенозоик (ново доба, 65 Ма — данас)[уреди]

Неоген

За време морфолошке еволувије рељефа, од почетка неогена до данашњих дана, развој геоморфолошких процеса на Сувој планини контролисан је климатским променама и неотектонску покретима.

Према бројним претпоставкама сматра се да је током неогена клима била топлија и влажнија од данашње, што је стварило повољне услове за развој флувијалног и крашког процеса. У плеистоцену је, међутим, наступило значајно захлађење. У условима хладније, веројатно и суве климе, флувијални процес је био успорен, посебно у глцијалним стадијима плеистоцена. Крашки процес је, такође, био успорен. У глацијалном стадијуму плеистоцена главну улогу у морфолошком обликовању рељефа имао је крио-нивациони процес, дејством мраза и снега. Ово се посебно односи на хипсометријски више планинске делове терена. Под утјецајем ниских температура интензивирано је мразно разарање стена, наизмјенично замрзавање и одмрзавања тла на планинским падинама условило је развој солифлукације и других појава везаних за дејство мраза и снега.[17]

Неогени слатководни седименти на Сувој планини депоновани су у басенима који су углавном предиспонирани лонгитудиналним дислокацијама.

Миоцен

На Сувој планини су констатована сва три одељка миоцена. У оквиру седимената ове старости издвојени су доњи, средњи и нерашчлањени средњи и горњи миоцен. Миоценске старости је највероватније и

  • Доњи миоцен, присутан је у Јелашничком басену, око насеља Јелашница и Чукљеник. Угљоносна јединица која је присутна у овом басену изграђена је од сивих лапораца са прослојцима лапоровитих пешчара, песковитих кречњака и глинаца. Ретко се јављају битуминозни глинци и туфити. Развијено је више слојева мрког угља различите дебљине (од 1 до 5 м).
  • Средњи миоцен присутан је у Запалњском басену. Представљен је слатководним творевинама депонованим у плитководним језерским басенима. Ове творевине леже трансгресивно преко црвених пермских песцчара и старопалеозојских шкриљаца, са источном границом, према мезозојским кречњацима. Од обода ка централном делу басена јављају се жути и црвени кварцни песчари, глине и глиновити песчари, местимично ситнозрни конгломерати и пескови.
  • Средњи и горњи (нерашчлањени) миоцен, присутан је у Јелачничком басену. Овој јединици припадају претежно кластични седименти, који леже трансгресивно или преко старијих стена или преко угљоносне доњомиоценске серије. То су црвене и мрке песковито-шљунковите глине са слојевима песка, шљункова и конгломерата, док су у северозападном делу развијени лапоровити, глиновити и песковити седименти са прослојцима туфита амфибол-биотитских андезита.
Плиоцен

Седименти плиоцена су заступљени својим доњим делом (у Заплањском басену) или нерасчлањеним плиоценом (Бабушнички, Белопаланачки и Пиротски басен).

Мезозоик (средње доба 251 Ма — 65 Ма)[уреди]

Мезозоик четврта је геолошка ера која је трајала око 160 милиона година. Дели се на три периода: тријас, јуру и креду. Творевине мезозоика изграђују највећи део терена Суве планине.

Тријас

Тријас је заступљен својим доњим делом, а трансгресиван је преко пермских црвених пешчара. Сајским слојевима вероватно припадају грубокластични седименти, а кампилским одговарају кречњаци, доломити и аркозни пешчари са ламелибранхијатском фауном. |-

Јура

Творевине јуре изграђују знатан део терена Суве планине. Највише су заступљени хетерогени кластиени и карбонатни седименти из периода средње и горње јуре.

Средњој јури припадају танки хетерогени карбонатни и кластични седименти, трансгресивни преко пермских црвених песчара иии преко седимената доњег тријаса.

Горњосилурске творевине су поуздано констатоване на малом простору у језгру антиклинале Суве планине, где су представљене кречњацима са ортоцерасима и криноидима. Горњојурске творевине почињу неритским доломитично-кречњачким седиментима, оксфорсдког и кимеричког спрата, који прелазе у спрудне и субспрудне кречњаке титона.

Титон (као горњојурска епоха), медутим, заступљен је и флисом који се депонује и кроз почетак доње креде. У флису се разликују 3 дела: кластични флис, кластични флис са олистостромима и карбонатно-кластични флис. Ове творевине садрзе фауну амонита и аптихуса као и веома крупне кречњачке олистолите јурске старости, углавном спрудног карактера.

Креда

Седименти доње креде су најраспрострањеније мезозојске творевине на простору Суве планине. Конкордантни су са слојевима горње јуре. Представљени су карбонатним и кластичним седиментима неритске фације, а у јужном делу терена флисом, који навише прелази у доњокредну постфлисну јединицу.

На осталом делу терена током валендијског и отривског спрата депонују се плитководни кречњаци, а местимично и кластични седименти отрива.

У барему и делом у апту услед оплићавања таложили су се спрудни кречњаци ургонске фације, које током апта смењују плитководни кластично-карбонатни седименти.

На југозападним падинама Суве планине, медутим, апт је представљен кластичним седиментима богатим фауном, којима није позната ни подина ни повлата.

Палеозоик (старо доба, 542 Ма — 251 Ма)[уреди]

Девон

Девон је на Сувој планини заступљен са сва три своја одељка. Фаунистички је потврђен доњи девон, док су средњи и горњи, који су заступљени флишем, потврђени открићем флоре из те епохе. На северозападном делу Суве планине развијени су шкриљци и пешцари са сочивима кречњака и конодонтском фауном која одговара горњем девону и доњем карбону.

Карбон

Карбонске седименте Суве планине чине конгломерати, пешчари и глинци, дискордантни преко девона, који навише конкордантно прелазе у пермске пешчаре. Вероватно је карбонске старости мала маса плагиогранита у језгру антиклинале Суве планине та која је пробила габроамфиболите и силурске седименте.

Перм

Пермске творевине Суве планине представљенесу црвеним пешчарима, који су конкордантни са карбонским седиментима иии дискордантни преко старопалеозојских стена.

У доњем делу ервених пермских пешчара налазе се крупнозрни конгломерати типа субграувака, реде субаркоза ервене боје, преко којих лезе банковити, ређе слојевити ервени кварени пешчари, субграуваке и грауваке. Изнад њих су сиви и зути кварцни пешчари са пакетима љубичастих и румених глиновитих пешчара који чине завршни део јединице. За целу формацију црвених пермских пешчара карактеристична је потпуна стерилност. Дебљина јој варира и креће се од неколико стотина до 1.000 м.[18]

Геоморфолошке карактеристике[уреди]

Поткапина у подножју Суве планине у Јелашничкој клисури у којој се сваког лета одржава фестивал: игре, певања и плеса „Поткапина”[19]

Геоморфолошка проучавања Суве планине започела су у 19. веку (Ами Боуé; 1836,[20] 1840,[21] 1870[22]).

Од српских геолога прве податке о геолошким истраживања Суве планине објавио је Жујовић Ј. (1889, 1893), у Основама за геологију Србије. Најзначајније радове о геологији ове области дао је Петковић К. (1930). који је Суву Планину описао као велику антиклинало представљену планину са валендијским и отривским кречњацима и осом пружања северозапад — југоисток. У језгру антиклинале, у сливу Црвене реке, Петковић је открио присуство палеозојских шкриљаца, пермске црвене пешчаре, глинице и конгломерате.[23][24]

На Сувој планини је Николић Р. (1912) запазио је и описао извесне облике који подсећају на глацијалне, па је на основу тога претпостављао да је ова планина „у глацијална доба била заглечерена”.[9]

Прве податке о пећинама и подземној хидрографији Суве планине дао је Јован Цвијић (1895), који је детаљно описао подземне токове источне Србије и на странама Суве планине (1986) констатовао бројне крашке изворе, и неке од њих детаљно описао.[1]

Суву планину је Јован Цвијић (1912) поделио на три дела: потковичасти гребен, облук Црвене реке и површ Валожја.

Површ Валожја

Посебну пажњу Јован Цвијић је посветио крашкој површи Валожја [б] која се од потковичастог гребена наставља ка југоистоку. Крашка површ Валожја налази се на надморској висини од 1.400 m до 1.500 m, заузима око 16 км² и представља највишу и највећу зараван која припада средњем Понишављу. Изграђена је од доње кредних кречњака. У грађи површи Валожја највише су заступљени слојевити кречњаци. Степен карстификације је изузетно велики и може се поредити само са Велебитом.
Зато је за површ Валожја Цвијић говорио ...„она има мрежасту карсну пластику: сплет од валога, "падина" и вртача, између којих су гола кречњачка брда и ритови...велике сличности са увалама динарског карста. То су мање дугуљасте и уске увале, по правилу равног дна које је покривено »терра росс-ом« и другим делувијумом и избушене многим алувијалним вртачама. Стране валога су стрме, са каменитим зидовима а њихова суподина је у виду изломљене цик-цак линије, која се понегде у облику оштрих ртова пружа у валогу, а понегде од њих повлачи. Њене кречњачке стране су често покривене шкрапама...”[25]
Велики број плићих и дубљих јама на простору Валожја носи егзотичне називе, попут ових: Крстата јама, Савина пропаст, Чавчја пропаст, Провалија, Илијина јама...

Крашке депресије Суве планине

Најтипичнији облици површинске крашке морфологије Суве планине су вртаче. Оне су развијене, углавном, на заравњеним деловима кречњака, док су на падинама знатно ређе или потпуно недостају. Најбројније су на крашким површима Суве планине. У појединим деловима терена вртаче су врло честе (преко 100 на 1 км²), те се такве површине кречњака називају „богињави крас”. Вртаче богињавог краса су хаотично расуте по читавој површини, али је запажено да се неке од њих јављају у низовима, дуж раседа или по дну сувих долина, тако да се ван богињавог краса на Сувој планини уочавају и појединачне, вртаче.[26]

Богата морфолошка орнаментика, даје веома атрактиван изглед Сувој Планини, допуњена је специфичним облицима крашке ерозије: прозорцима, поткапинама, шупљинама и кавернама у стенама. Величином, лепотом и бизарношћу свога положаја посебно се истичу прозорци Купина и Свети Илија и неколико поткапина у Јелашничкој клисури.

Литолошка и рељефна структура Сува планина омогућила је да виши делови планине упијају скоро сву количину атмосферског талога тако да су они практично безводни. Стога јој име Сува планина у потпуности одговара, јер на простору од преко 50 km² постоје свега два слаба извора и то у сектору Ракоша. Међутим у подножју, Суве Планине врела су далеко бројнија, али неуједначене издашности.[27]

Крашки рељеф (депресије) Суве планине

Природне одлике[уреди]

Северозападни део Суве планине је ланац врхова од Трема до врха Мосора
Североистоцна страна Суве планине

Сува планина се у виду потковице простире почев од села Љуберађа (општина Бабушница) ка северозападу у два смера: северним краком до Црвене Реке и северозападним краком до Нишке Бање. На северозападу планине налази се висораван Ракоша, надморске висине од 1.250 m до 1.450 m, која заузима средишњи део Суве планине. На Ракошу, на надморској висини од 1.300 m, испод врха Трестен (1.470 m) налази се највећи и најзначајнији извор на овој планини.

Након Ракоша, Сува планина се рачва на два дела: северни и западни крак:

Северни крак

Са врховима висине око 1.450 m, простире до села Црвена Река на територији општине Бела Паланка.

Западни крак

Са врховима висине и до 1.810 m, простире се до Нишке Бање и представља највиши део Суве планине.[28][29]

На североисточној страни Суве планине налази се понор дубок око 1.000 m. Овај део Суве планине је углавном каменит, а шуме се налазе само у нижим деловима.

Предео од врха Големо стражиште до врха Трем такође личи на висораван, али је у потпуности састављен од вртача и увала које су на свом дну травнате. Одавде па на запад, нижу се значајни врхови: Големо стражиште (1713 m), Ђјордина чука (1.735 m), Трем (1.810 m, највиши врх на планини), Соколов камен (1.523 m), Колов камен (1.361 m), Мосор (985 m), Црни камен (870 m) и Ширина изнад Нишке Бање (808 m).

Већи врхови у јужном делу планине, који су иначе обрасли густим растињем и шумом, јесу Глогов врх (1.206 m), Големи врх (1.535 m), Литица (1.683 m), Црни врх (1.164 m), Мечји врх (1.184 m), и Плакалница (1.140 m).

Северозападни део планине чини ланац од врха Трема до врха Мосора док јужни део планине чини висораван са пуно нижих врхова на надморској висини од 1.000 m до 1.600 m. Ова висораван је претежно обешумљена, прекривена пашњацима, а на пошумљеним деловима обрасла је мешовитом шумом (види табелу, доле).

Планински део терена се карактерише јако разуђеним рељефом са великим висинским разликама, што је условљено геолошком грађом. Нижи и морфолоски блажи рељеф имају Заплањска и Коритничко-бабушничка потолина, које ограничавају Суву планину са југозападне и североисточне стране, пружајући се паралелно са планинским гребеном. Надморске висине ових потолина се претежно крећу измеду 400 и 500 м, док су најниже тачке везане за алувијалне долине Нишаве (204 м) и Јужне Мораве (222 м).

Клима[уреди]

Главне карактеристике климе Суве планине су топла лета и хладне зиме са снежним падавина које се на највишим врховима задржавају до средине пролећа.
Врхови Суве планине су често у облацима

Сматра се да је у току неогена клима Суве планине била топлија и влажнија од данашње, и да су у то доба постојали повољни услови за развој флувијалног и крашког процеса. У плеистоцену клима се значајно изменила и наступило је значајно захлађење, са хладнијом, вероватно сувом климом, што је утицало на бројне промене у формирању рељефа Суве планине. Под утицајем ниских температура интензивирано је мразно разарање стена, наизменично замрзавање и крављење тла на падинама Суве планине што је условило развој солифлукације и других појава везаних за дејство мраза и снега.[30] Током плеистоцена наизменично су се смењивали, глацијални стадијум са топлијим интерглацијалним. Ове климатске промене имале су велики утицај на интензитет развоја појединих процеса, пре свега флувијалног и крашког.

После плеистоцена долази до отопљавања. Егзогени процеси се одвијају у условима знатно топлије и влажније климе у односу на климу у глацијалним стадијумима плеистоцена, те флувијални процес преузима главну улогу у обликовању рељефа, који се на Сувој планини задржао до данас.

Данашњи климатски услови су погодни за развој крашког процеса који се, са извесним застојима у глацијалним стадијумима плеистоцена, одвија од неогена до данас. Стога су на Сувој планини заступљени сви карактеристични површински и подземни облици крашког рељефа.[31]

Сува планина данас је под утицајем умерено-континенталне климе, у нижој зони, док је на вишим надморским висинама Сува планина има карактеристике субпланинске и планинске климе. или у Горњем Заплању преовладава нешто оштрија умерено-континентална клима, док је у Доњем Заплању она нешто блажа.

На умерено-континенталну климу Суве планине поред спољних фактора утичу и локални, унутрашњи фактори, од којих су најзначајнији правци пружања Заплањске котлине, гребена Суве планине, Крушевице, Бабичке горе и Селичевице, као и повезаност са долином Јужне Мораве (преко Барбешке удолине), долином Нишаве (преко Гаџинханске котлинице) и долини Пусте реке, Лужнице и Власине (преко превоја Дубрава), надморска висина, вегетација и други.

Главне карактеристике ове климе су топла лета и хладне зиме са довољним и релативно правилним распоредном падавина током године. Средња годишња температура ваздуха је 11,6   °Ц, најхладнији месец је јануар са средњом температуром - 0,4   °Ц, а најтоплији јун и јули са 22,3   °Ц, и годишњом амплитудом која износи 22,7   °Ц. Годишње амплитуде на територији читаве области, имају исто велика колебања која се крећу од 17,9   °Ц, на врху Суве планине до 22,3   °Ц на најнижем котлинском делу. Овакав ток температура указује да је јесен незнатно топлија од пролећа, што се тумачи трошењем извесне количине температуре на отапање снега у пролећним месецима.[32]

Применом темпратурних градијената за сваких 100 метара висине могу се запазити знатне осцилације средње месечне и средње годишње температуре па су средња јануарска температура за цело подручје креће од 0,8   °Ц и - 5,8   °Цна Трему, највишем врху Суве планине. Већа колебања средње месечних температура се овде јављају у летњим меседима (8   °Ц), где се у јуну крећу од 12,9   °Ц на главном гребену Суве планине, до 20,9   °Ц у Гаџином Хану. Увидом у средње годишње температуре закључује се да највећи део овог подручја припада зони где се средње годишње температуре крећу у граници од 10   °Ц до 12   °Ц.[33]

На планини дувају и ветрови, од којих су најважнија два: долњак и горњак. Долњак је ветар северозападног правца, а горњак источног, са јако хладним и разорним дејством, нарочито у зимским месецима када спушта температуру значајно испод нуле.[34]

Воде и водно земљиште[уреди]

Водопад „Рипаљка”, у Јелашничкој клисури један је од ретких водотокова на Сувој планини

Сува планина је сиромашна водом, због пропустљивости кречњака, кроз чије пукотине падавине пониру до вододржљивих слојева. Пространо Валожје, на висини од око 1400 m, даје слику крашке заравни са безбројним увалама и вртачама, а уз то је и безводно.

Извори и речни токови су ограничени на подножје планине, док на самом кречњаку постоји само један издашнији извор, у подножју Ракоша, на 1260 m, што је један од највиших извора на кречњаку у источној Србији.

На преласку кречњака у вододржљиве стене (махом црвени пешчари) вода избија на пар места у облику мање — више снажних врела, која су распоређена дуж обода Суве планине. Међу великим бројем малих постоји и неколико великих извора, са значајнијом издашношћу, који су каптирани и користе се за водоснабдевање. Изворишта Мокра, Дивљана и Студена део су Нишавског регионалног подсистема у склопу будућег регионалног Доње — јужноморавског система водоснабдевања. Вода је стандардно високог и поузданог квалитета и снабдева насеља: Бежиште, Доњу Коритницу, Дивљану, Мокру, Горњу и Доњу Студену. Извориште „Врело” налази се у насељу Горњи Душник, и део је „заплањског” водоводног система.

Хидрографска мрежа Суве планине која је јако разграната посредно иИи непосредно припада сливу Јужне Мораве. Главни водени ток је Нишава, која дренира највећи део терена, заједно са својом притоком Кутинскорн реком. Мањи део површинских токова гравитира ка Лужници а незнатним делорн непосредно у Јужну Мораву.

Најзначајнији водотоци Суве планине су леве притоке Нишаве: Црвена река, Островичка река, Куновичка река и Јелашничка река. Извори западног најобешумљенијег дела планине се сливају у Кутинску реку, која тече кроз Заплање и улива се у Нишаву. Поточићи на јужном делу планине се уливају у притоке Власине, Лужнице и Пусте реке, а они са источне стране планине у Коритничку реку.

Термални извори и бање[уреди]

Најиздашнији термални извори у региону Суве планине, налазе се на простору Нишке Бање
Улазни отвор пећинске терме „Сува бања” из кога избија вадозна, метеорска вода Нишке Бање са слива Суве планине

У региону Суве планине постоји више термалних извора од којих су најиздашнији термални извори Нишке Бање, Островичке терме и Бањице.[35] У подручју Суве планине, на коме се налазе и ова врела,има још десетак мањих врела али је врело Нишке Бање једино радиоактивно термално врело. Садржај радиоактивног радона, је релативно мали и креће се око 4.10−9 Curie/lit. Испитивања су показала да је концентрација радона у водама осталих врела Суве планине незнатна чак и мања од нормалних. То значи да на осталим врелима не постоји могућност значајнија акумулација радионуклеида.[36][37]

Од наведених најпознатији су, још из времена старих Римљана, термални извори лековите воде Нишке Бање („Главно врело”, „Сува Бања”, „Школска чесма”, „Бањица” и „Пасјача”), који припадају групи земноалкалних хомеотерми (36—38  °Ц), благо минерализованих, са капацитетом изворишта од 56 литара у секунди.

Врела се јављају у раседној зони Нишавског раседа на терцијарној тераси Нишавске долине. Према наслагама бигра који је исталожила вода „Главног врела”, његова старост се цени на преко 26 миленијума.[38][39]

На основу геолошких и хидрогеолошких истраживања, претпоставља се да је термална вода Нишке Бање вадозна, метеорска вода са слива Суве планине која понире у веће дубине где се загрева, па поново избија на површину користећи Нишавски расед.[40][41]

Сабирну област вода Нишке Бање представља појас који се пружа између Студеничког и Заплањског раседа правцем северозапад-југоисток на дужини од око 50 km и површина око 150 km2. Највећи део сабирне области чине лијаски пешчари, који су покривени интензивно скарсценим кречњацима Суве планине и Коритника.[42]

У дубину, ова вода продире до контакта црвених пешчара и шкриљаца који је испред Нишавског раседа на дубини од око 1.500 m, на којој се вода, уз лагано кретање, може да загреје до преко 50  °Ц. Сабирна област у јужном делу налази се на 2.000 m изнад овог контакта, те је вода на раседу под довољним хидростатичким притиском да се попне до површине.

Приликом пењања, вода се расхлађује услед прилива хладније воде из виших хоризоната пешчара и хладне крашке воде.[39]

Код села Островице (источно од Нишке Бање) јавља се разбијено извориште термоминералне сумпоровите воде које је везано за равнодолски расед. На главном врелу температура воде износи 23  °Ц а на два бочна 19  °Ц, док се издашност креће од 4 до 15 литара у секунди.

Један извор термалне, веома слабо минерализоване воде налази се код села Мокре, јужно од Беле Паланке. Овај извор при минималној издашности даје 150 литара у секунди, док температура воде износи 19,5  °Ц.

Минералне сировине[уреди]

Богатство у кречњаку мотивисало је становнике многих села на Сувој планини да се баве производњом креча у примитивним кречанама.
Остаци поткопа принца Андреја у Јелашници
Метали

Појаве бакарних руда на простору Суве планине су искључиво повезане са црвеним пермским пешчарима. Јављају се у виду импрегнација, жца, жилица и гнездастих нагомилања. Најчешћи визуелно уочени металични минерали су малахит и азурит, док су микроскопски утврђени халкозин, ковелин, халкопирит и борнит. Ова орудњења су углавном позната од раније и многа од њих су била истраживана у атару села Космовца, Вете, Горње и Доње Студене, Банцарева и Куновице. Квалитет и квантитет познатих орудњења дозвољавају да се говори само о појавама бакра, јер економски значајна лезиста нису констатована.

Уочене појаве орудњења гвожда на падинама Суве планине нема економски значај.

Неметали

Минерално и рудно и богатство Суве планине, осим богатства у кречњаку је релативно скромно. Кречњаци чине основну масу Суве планине, а целокупно подручје представља јединствену крашку област, која захвата највеће кречњачке површине у кречњачким пределима источне Србије. Кречњак, захвата велике, непрекидне површине, а показују се највише као масивни и танкослојни кречњак са високим (>90%) садржајем ЦаЦО3. Богатство у кречњаку мотивисало је становнике многих села да се баве производњом креча као занатском делатношћу. За добијање потребне енергије при кречарењу, као енергент користи се искључиво дрвна маса са овог подручја.[43]

Поред кречњака, на Сувој планини значајно је присуство и других стена погодних механичких особина, које представљају значајну сировинску базу за производњу грађевинског и украсног камена.[43]

На Сувој планини откривене су резерве неметала калцита у пределу села Јагличја, Ћелија, Чагровца​​, а утврђена је и појава фосилног калцита код села Мокре. Значајне количине бигра откривене су у подручју Великог Крчимир, а туфова у подручју Горњег Душника. Од металичних минералних сировина истражена је појава бакра у околини села Вете и Космовца.[43]

Угљеви

Појаве угља указују да је за време трајања неогеног језера Сува планина била под шумским биоценозама. На кратко трајање шумских заједница на овој планини сведочи мала дебљина лигнита. Појаве угља су откривене на северним падинама Суве планине, у долини Црвене реке и код Новог Села.

Јужно од села Вете, на севемим падинарна Суве планине, откривене су мале појаве каменог угља у карбонским песковитим и глиновитим шкриљеима. Танки прослојеви угља су јако убрани и поломљени, услед чега је угаљ врло трошан и графитичан. Топлотна енергија прелази 7.000 kcal, али ова појава с обзиром на количину угља нема никаквог економског значаја. На терену Суве планине експлоатисан је сарно угаљ јелашничког басена, који Иези у доњо-миоценским Иапореима, Иапоровитим пешчарима, песковитим кречњацима и гИинарна са прослојцима битуминозних скриљаеа и туфита. У њима је развијено више угљених сИојева различите дебљине (1—5 м), који припадају мрким угљевима ниског степена карбонизаеије са просецно 24,5% влаге и 14% пепела. Топлотни ефекат износи 3.700-4.200 kcal. Рудник није висе у експлоатацији, мада резерве нису исцрпљене.

У плиоеценским лапоровито-песковитим седиментима на више места запажене су мање појаве лигнита, обично лосег квалитета и без економског значаја. Тако у заплањском басену (код Малог Боњинца и Завидинца) има угљених слојева дебљине 15–20 цм, а у белопаланачком басену (код Новог Села и Шпаја) дебљине до 60 цм. Безнацајних појава лигнита има на североисточном ободу бабушницког басена, у атару села Калуђерева.

На подручју Суве планине тренутно нема активних рудника. Једини рудник који је постојао на Сувој планини био је рудник угља који је у селу Јелашница, радио од 1885. до 1963, и средином педесетих година 20. века производио од 80.000 до 90.000 тона квалитетног мрког угља годишње, затворен је за експлоатацију због неповољног положаја рудника са јамским копом на тржишту.[43]

Демографија[уреди]

Становништво

На подручју Суве планине према попису из 2002. године живело је 4.304 становника, што је у односу на попис из 1948. године (16.961 становника), пад броја становника за 74,63% чији узроци највећим делом леже у спонтаном расељавању становништва.[44] У истом периоду (1948. до 2002) смањен је и број домаћинстава за 31,81% (од 2.895 на 1.974), а просечна величина домаћинства (са 5,85 на 2,18 члана по домаћинству).[45]

Становништво Суве планине је национално хомогено, са доминацијом српске етничке заједнице која учествује са 96,07% у структури становништва. Следи ромска са 2,83%, док остале етничке заједнице (Хрвати, Црногорци, Југословени, Бугари, Македонци, Руси) учествују са 1,1%.[46]

Аутохтоно становништво чини 86,83%, док досељено становништво чини 13,17% од укупног становништва. У структури аутохтоног становништва (2002) доминира становништво које од рођења станује у истом месту (71,12%), а досељени са територије исте општине чине 15,71% од укупног броја становника. У структури досељеног становништва доминира становништво досељено из других општина Централне Србије (10,85%). Учешће становништва досељеног из покрајина је незнатно (0,35%) и досељеног становништва из бивших република СФРЈ (1,67%).[47]

Старосна структура становништва је јако неповољна са тенденцијом сталног смањењења број становника млађих од 19 година, (10,53% становништва). Становници од 60 и више година чине 53,08%. Просечна старост износи 53,3 година, и према стадијуму демографске старости територије, Суву планину карактерише најдубља демографска старост.[48]

Пројекција кретања становништва на простору Суве планине до 2021.
Пројекција кретања становништва на простору Суве планине, утврђена математичким моделом, применоме методе настављања тренда кретања становништва од 1991. до 2002. наводи на претпоставку да се до 2021. године може очекивати даљи наставак свих започетих тенденција и трендова, који су постојали у последњој деценији 20. века (између два пописна периода). Уколико се настави постојећи тренд, при чему, се могу очекивати негативне стопе природног прираштаја и миграционих кретања, а уз претпоставку наставка даљег старења становништва (самим тим и смањења удела женског фертилног становништва у укупном и укупном женском становништву), може се очекивати наставак смањења укупног становништва, тако да ће по том тренду, 2021. године на подручју Суве планине живети укупно 1.907 становника, што би представљало смањење од 55,69% (по просечној годишњој стопи од 3,1%).[49]
Мрежа насеља

Просечна густина насељености 2002. износила је 14 st/km2, што је далеко испод републичког просека (98 st/km2).

Сва насеља, којих на овом простору има 24 су просечне величине 13,27 км², и руралног су типа. Од укупног броја 62,5% спада у категорију веома малих насеља (до 200 становника) која обухватају 36,69% ​​укупног становништва. Осталих 37,5% насеља, у којима живи 63,31% становништва, спадају у категорију малих насеља (од 200 до 500 становника). Од укупног броја насеља шест (25%) спада у категорију изразито малих насеља испод 100 становника и она обухватају 9,47% укупне популације. У категорији малих насеља од 101 до 200 становника спада осам (33,3%) насеља и у њима живи 22,8% популације. У категорији малих насеља од 201 до 300 становника спада пет (20,8%) насеља и у њима живи 25,8% популације, док у категорији малих насеља од 301 до 500 становника, спада пет (20,8%) насеља и у њима живи 41,9% популације.[47][49]

Према надморској висини на Сувој планини издвајају се три типа насеља:[49]

  • Брдска насеља (400 до 700 m) — која су најзаступљенија.
  • Нископланинска насеља (700 до 1.000 m).
  • Долински тип насеља (200 до 400 m).

Насеља на подручју Суве планине са морфолошког аспекта сврставају се у два типа:[49]

  • Збијени тип — села у долинским деловима и побрђу
  • Разбијени тип — села у планинским деловима, издељена на засеоке.

Историјат[уреди]

Прве податке о Сувој планини публиковао је Ами Боуé (Ами Боуė, 1836, 1840, 1870.), у којима је описао црвене пешчаре и кречњаке Суве планине, за које је сматрао да су тријаске старости. Он је Белаву, прво означио као креду, па као тријас.[20][21][22]

А. Виqуеснел (1842) на својој „Царте д'уне партие де ла Сервие ет де л'Албание” обухватио је терцијар Заплања, чији је западни обод означио као гнајс, а источни, део Суве планине, као креду.[50]

Ф. Хоцхстеттер (1872) приказао је у својим истраживањима Заплање и Суву планину као тријас и јуру, и у њима издвојио црвене пешчаре Кутине и голт поред реке Нишаве.[51]

Ф. Тоула (1875, 1889.) је у два маха пропутовао Суву планину и оставио приказе појединих локалности, на којим је први палеонтолошки документовао креду, док је Белаву је сматрао најпре јурском, затим кредном.[52][53]

Од домаћих истраживаца Ј. Жујовић (1884, 1893), први је у „Основама за геологију Србије” и „Геологија Србије” писао о Заплању, Сувој планини. Он је кристаласте шкриљце рашчланио у две групе: старије — азојске и младе — палеозојске старости. Описао је црвене пешчаре Заплања и „терцијарне слојеве” и издвојио азојске и палеозојске стене, црвене пешчаре, тријас, јуру и креду, слатководни терцијар са угљем, квартарне терасе и бигар.[54][55]

Из периода пре првог светског рата прилоге о геологији Суве планине оставили су:

  • D. Антула (1900, 1908, 1910), у својим написима о бакарним рудама у црвеним пешчарима Студене и угљу Јеласнице.[56][57][58]
  • П. Павловиц (1903) у својим напиисима о терцијарној фауни из меланопсидних лапораца Јелашнице.[59]
  • П. Илић (1904) о појавама угља на Сувој планини.[60]

Специфичности Специјалног резервата природе[уреди]

Специјални резерват природе „Сува планина” у административном смислу, обухвата делове територија општина Гаџин Хан и Бела Паланка и градске општине Нишка Бања, са 24 насељена места, у којима је 2002. живело 4.750 становника, и то:

Укупна површина подручја Специјалног резервата природе „Сува планина” износи 31.860 ha — 16.433 ha (51,58%) на територији општине Бела Паланка, 13.155 ha (41,29%) на територији општине Гаџин Хан и 2.272 ha (7,13%) на подручју градске општине Нишка Бања.

Као Специјални резерват природе у складу са Законом о заштити природе Србије, подручје Суве планине представља ЕМЕРАЛД подручје (са УПЗ статусом заштите), као и међународно значајно подручје за заштиту птица (ИБА), биљака (ИПА) и лептира (ПБА). [ц][д][61]

Основне специфичности Специјалног резервата природе (СРП) Сува планина
Специфичности Обележја специфичности резервата
Изворност Подручје резервата се на основу изворности оцењује као веома добро очувано, без значајних и видљивих негативних интервенција човека
Репрезентативност Подручје резервата се по репрезентативности валоризује највишом оценом, због великих површина под пашњацима и шумским комплексима и појединих представника флоре, фауне и вегетације.
Реткост Биодиверзитет резервата је добро очуван и веома изражен, док се геодиверзитет природног добра Суве планине сматра ретким у геолошкој грађи Србије.
Разноврсност Разноврсност Суве планине се највише огледа у специфичним обележјима предела и живом свету, са неочекивано великим бројем различитих врста флоре и фауне, на мозаично распоређеним стаништима.
Целовитост Као целовитост на Сувој планини се посебно издвајају карстне површи Валожја и планински гребен Трема као геоморфолошки добро индивидуалисан простор.
Лепота Лепота предела и пејзажних обележја Суве планине је врло висока. Лепота (естетика) се посебно огледа у контрасту контура стрмих шумовитих падина са заравњеном пластиком на површи, фасцинантном сезонском динамиком и живописношћу боја и мозаичном сменом разноврсних рурално-пастирских амбијенталних секвенци. Сува планина такође представља пејзажну доминанту на подручју које раздваја Понишавље и Јужно Поморавље и представља прави видиковац Јужне Србије, јер се са ње пружа фантастичан поглед на Копаоник, Стару планину, Ртањ, Бабичку Гору, Јастребац, Видојевицу, Пасјачу...
Очуваност Ни један елеменат животне средине Суве планине није значајније угрожен или деградиран, а изглед предела није нарушен директним утицајима привредних активности човека.

Флора и фауна[уреди]

Вегетација пукотина, стена, сипаришта и точила

Разуђеност терена, екстремна колебања климатских чиниоца, од подножја до врха Суве планине, и еколошки диверзитет станишта условили су развој веома разноврсног биљног покривача на овој планини, који се, у најширем смислу, може рашчланити на три вегетацијска типа:[62][63][64]

  • шумска вегетација (шуме сладуна и цера, букове и четинарске шуме),
  • травњачка вегетација (ливадска и пашњачка) вегетација
  • вегетација пукотина стена, сипаришта и точила.

Истраживањима је утврђено да на Сувој планини постоји 1.261 биљних врста, при чему треба имати у виду да овај број није коначан, јер се током сваке истраживачке године на Сувој планини открију неке нове биљне врсте за које се раније није знало да ту постоје.

Суву планину и његове екосистеме насељава разноврсна фауна која је све више угрожена уништавањем биљног покривача као њиховог природног станишта. То је и главни разлог што уништавање биљног покривача утиче на целокупно смањење фауне овог подручја. Од сисара најзначајнији и најбројнији су: срна, дивља свиња, зец, лисица, јазавац итд. Фауна птица на Сувој планини је богата разноврсним врстама, које поред малог броја орлова и соколова, најчешће чине шумска сова, буљина, тетреб, јаребица камењарка, препелица, фазан итд.

Флора[уреди]

Специфичност шумског појаса Суве планине је да су оне рефугијум знатног дела терцијарне флоре која је постојала пре леденог доба на Земљиној кугли, у којој су били заступљени представници садашње тропске, суптропске, медитеранске и атлантске флоре. Терцијарна вегетација Суве планине је по многим специфичностима била слична садашњој тропској. Континентализација климе током краја терцијара (узрокована повлачењем мора) се наставила и током квартара и осиромашила је вегетацију Суве планине посебно током леденог доба.

Захваљујући повољним климатским условима и специфичностима клисура и заклоњених кречњачких терена Суве планине, неколико терцијарних врста (које су знатно смањиле свој ареал или потпуно нестале у Европи) сачувале су се на простору Суве планине као реликти. Од таквих врста за Суву планину су карактеристичне Goodiera repens, Corallorhiza trifida и Cipripedium calceolus (госпина папучица) која је у Србији поуздано утврђена само у смрчевим шумама Суве планине.

Богатство флоре сачуване на Сувој планини и њеном подножју указује не само на аутохтоност, већ и на порекло и историјски развој ове вегетације. Вегетација је на одређеним стаништима очувала све особине терцијарних шума, тако да се може говорити о одређеном степену реликтности одређених шумских заједница на Сувој планини.

Доминантни типови станишта су мешовите широколисне листопадне и четинарске шуме и термофилни делимично култивисани или некултивисани (богати врстама) пашњаци на кречњацима. Природну вегетацију Суве планине чини двадесет пет биљних асоцијација заједно са 128 описаних ендемичних биљака и укупним бројем од 1.261 биљних врста.

Преглед биљних асоцијација Суве планине са статусом шумске биомасе[65]
Биљне асоцијације Назив шумске биомасе
Хидрофилне шуме • Шума јове и лужњака • Шума црне јове • Шума врбе и тополе
  • Фитоценоза барске иве • Шума лужњак и белог јасена.
Ксерофилне шуме Шума сладуна и цера • Шума грабића са јавором • Шума црног бора
Мезофилне шуме • Шума китњака и граба • Шума букве, са маховином
• Шума букве, каспијског јавора и мечје леске
Шума јеле • Субалпијска букова шума са смрчом
Смрчева шума • Кривуљ.

На подручју Суве планине евидентирана су стара стабла и стабла — записи, која су предложена за заштиту као споменици природе:

На Сувој планини је утврђено 128 ендемита (или 10,15% од укупне флоре), од којих већина припада стеноендемитима а три локалним (Аqуилегиа панциции, Сесели сербицум и Роса сербица), што је веома важан показатељ биодиверзитолошког значаја овог подручја[66]

„...Фитогеографском анализом ендемичне флоре Суве планине утврђено је да су ендемити распоређени у оквиру евроазијског, евроазијског планинског, медитеранско-субмедитеранског, палеотропског и средњоевропског ареал-типа, као и у оквиру медитеранско-понтског и средњоевропско-медитеранско-понтског прелазног ареалтипа...спектар ендемичних биљних врста веома јасно указује да се флорогенеза Суве планине одвијала под веома специфичним условима, који се карактеришу сплетом средњоевропских, медитеранско-субмедитеранских и планинских утицаја, што је последица висинске и морфолошке разуђености терена и бурне геолошке историје читавог подручја”.[67][68]

Међу реликтним врстама терцијарне реликтне флоре Европе на Сувој планини се помињу две врсте рода Рамонда (Рамонда сербица и Рамонда натхалиае) које су остатак суптропске флоре Европе и Медитерана вероватно афричког порекла. Рамонда сербица је најсроднија са балканском врстом Рамонда натхалиае од које се претпоставља се, још током терцијара полиплоидијом одвојила у самосталну врсту. Бројност популације рода Рамонда на Сувој планини, на 5 м², варира од 10 до 350 индивидуа у зависности од конфигурације стена и вегетације.[69]

Наведене реликтна врсте Суве планине законом су заштићена у Србији као природна реткост.

Угроженост биљних врста[уреди]

„У току сваке истраживачке године на подручју Суве планине откриване су биљне врсте до тада непознате за ову планину, а неке од њих су биле новитети за флору Србије (Цусцута планифлора, Цотонеастер меланоцарпа, Линум еxтрааxилларе, Петаситес кабликианус, Цyстоптерис монтана и Цампанула кладниана).” „Осим тога, флору Суве планине изграђује велики број ендемичних биљних врста (125), од којих су неке стеноендемити или локални ендемити (Аqуилегиа панциции и Роса сербица).”[4]

Од укупно 1.261 биљне врсте, колико је до сада евидентирано у флори Суве планине, 267 (21%) се може сврстати у неку од категорија угрожености у флори Републике Србије. Након бројних студија о угрожености биљних врста спроведеној на простору Суве планине, с краја 20. века, утврђено је да су на овом простору;[4]

  • три врсте, које су раније насељавале Суву планину, припадају категорији врста за које се основано сумња да су ишчезле са територије Србије,
  • двадесет врста припада категорији критично угрожених врста (ЦР),
  • тридесет врста припада категорији угрожених врста (ЕН),
  • осамдесет врста категорији рањивих (ВУ)
  • стодвадесетпет категорији врста ниског ризика угрожености,
  • за девет врста нема довољно података о њиховој распрострањености.

На основу резултата популационе анализе најугроженијих биљних врста Суве планине, највећи број је распрострањен на северозападном гребену планине (шире подручје Трема и Соколовог Камена).[4][70] Висок степен присуства угрожених биљних врста у флори Суве планине, у којој је свака пета врста на неки начин угрожена и да јој пре или касније прети опасност од ишчезавања са подручја Републике Србије, говори колики је биодиверзитолошки значај Суве планине.[4]

Фауна[уреди]

Бројна станишта и екосистеме Суве планине насељава изузетно разноврсна фауна;[6]

Захваљујући истраживањима Градојевића (1930. до 1931), Јакшића (2003. до 2004) и Стојановића и Радића (2007) до сада је на Сувој планини утврђено 86 врста дневних лептира, од којих су национално значајне популације следећих циљних врста: Зерyнтхиа полyxена, Парнассиус мнемосyне.[72][73][74][75]


Србија је после Чешке једна од најбоље истражених територија у Европи за диверзитет оса потфамилије Апхидинае.[76] Шира територија града Ниша, укључујући: Суву планину Јелашничку и Сићевачку клисуру се интензивно истражује последњих деценија 21. века,и на том простору су пронађене две врло ретке врсте Паралипсис енервис Фоерстер и Ацлитус обсцурипеннис Фоерстер.[77][78]

Реке подножја Суве планине богате су аутохтоним врстама риба (поточна пастрмка, поточна мрена, кркуша, клен, шаран, бабушка, кауглер, деверика, бодорка...).

Процентуално у односу на Србију, на Сувој планини је регистровано 43% врста водоземаца и 63% врста гмизаваца. Нарочито је велико богатство Рептилиа, где је од 22 врсте гмизаваца регистрованих у Србији, 13 врста регистровано на Сувој планини.

Змије су на Сувој планини заступљене следећим својим представницима: смуком (Цолубер лонгиссимус), доста бројним поскоком (Випера аммодyтес), шарком (Випера берус) и у водама потока и река у сливу Суве планине белоушком (Натриx натриx).[79]

На Сувој планини је утврђено 139 врста птица, од којих су најзначајније:

У I режиму заштите: бела кања (Неопхрон перцноптерус),[е] сури орао (Аqуила цхрyсаетос), сиви соко (Фалцо перегринус), орао змијар (Цирцаетус галлицус), риђи мишар (Бутео руфинус), краткопрсти кобац (Ацципитер бревипес), јастреб (Ацципитер гентилес).

У II режиму заштите: ушата шева (Еремопхила алпестрис), планински попић (Прунелла цолларис), дрозд камењар (Монтицола саxатилис), бонелијев звиждак (Пхyллосцопус бонелли), мала мухарица (Фицедула парва), пузгавац (Тицходрома мурариа), жутокљуна галица (Пyррхоцораx грацулус).

Зато је Сува планина, као подручје значајног станиште птица, уврштено у међународни списак ИБА подручја, као простор погодан за посматрање и проучавање птица и има национални код СЕР 028.

Фауна сисара, на основу броја заступљених врста (26 врста), њиховог просторног распореда и улоге у функционисању екосистема, представља значајан сегмент природних вредности Србије. У Фауни сисара Суве планине посебно се истичу снезна волухарица (Цхиономyс нивалис), велики сиви пух (Мyохус глис), дивља мацка (Фелиx силвестрис), а од посебног значаја су и Мицротус субтерранеус, Спалаx леуцодон, Аподемус сyлватицус, Дрyомyс нитедула.

Привреда, туризам и културно наслеђе[уреди]

Сува планина припада структурном типу »три« руралних подручја Србије, са највишом стопом руралног сиромаштва и укупне незапослености; са привредним гранама усмереним ка коришћењу природних ресурса, и пољопривредом која је нарушена неповољним географским и структурним карактеристикама (што је основно обележје свих брдско-планинских, изолованих и периферних подручја и региона Србије), али и са урбаним развојем у околним рубним деловима Суве планине у урбаним центрима и општинама које такође припадају групи доминантно руралног типа.[80][81][82]

Главне привредне делатности на Сувој планини су експлоатација шума, сточарство традиционална пољопривреда (ратарство)

Привредне делатности[уреди]

Главне привредне делатности су експлоатација шума и традиционална пољопривреда (ратарство, сточарство, пчеларство и сакупљање лековитог биља и шумских плодова). Пољопривредно земљиште на подручју Суве планине заузима површину од укупно 152,20 км² (47,77%) у чијој структури доминирају ливадско-пашњачки травнати системи (са 22,35 до 50% површина) што је на овом подручју определило пољопривредну производњу ка сточарству (превасходно овчарству и говедарству).[47]

Експолатација кречњак на обронцима Суве планине
Рибњак за узгој пастрмке на обронцима Суве планине у с. Горњи Душник

Виноградарство, као грана пољопривреде, негује се у нижим, ободним деловима Суве планине, једино на територији општине Бела Паланка. Површине под виноградима налазе се у источном делу Суве планине, највише у атарима села Вргудинац, Новог села и села Мокре.

Мештани села Мали Крчимир, једни се на овом делу планине, поред пољопривреде масовније баве и печењем креча у пољским кречанама, док је у осталим селима заплања она у изумирању. У 2014. години највише кречних пећи регистровано је у Малом Крчимиру, десет, по две су остале у Сопотинцима и Горњем Душнику, док су у Ћелијама, Миљковцу и Доњем Душнику преживеле тек по једна.[83]

Од недавно мештани села Горњи Душник баве се рибарством у првом установљеном рибњаку за узгој пастрмке.

Терцијални сектор привреде је слабо развијен (трговина, угоститељство, туризам и саобраћај).[84]

Као посебна грана пољопривреде која у последње време све више добија на значају на подручју Суве планине, а у складу са режимима заштите животне средине и здравља је сакупљање шумских плодова и лековитог биља.

Најтрактивније лековито биље и шумски плодови за сакупљање на Сувој планини
Врсте Лековито биље и шумски производи
Лековито биље Камилица (Матрицариа Цхамомиле)Кантарион (Хиперицум перфолатум)
Мајчина душица (Тхимус серрпиллум)Хајдучка трава (Ацхилеа милефулиум)
Шумски плодови Глог (Цратегус моногина јуцде)Зова (Самбуцус нигра)
Клека (Јуниперус цоммунис)Дивља ружа (Роса цанина)
Гљиве ВргањЛисичаркакоје се јављају у шумама

С обзиром на очувану животну средину, Сува планина је погодна за пољопривредну производњу без употребе минералних ђубрива, пестицида и осталих агрохемијских мера и погодна за производњу здраве хране (по стандардима Европске Уније), комплементарни развој туризма и туристичку понуду.

Подручје Суве планине захвата делове три ловишта којим газдује Ловачки савез Србије: ловиште „Сува планина”, ловиште „Нишава” и ловиште „Заплање” .

Саобраћај[уреди]

Главне саобраћајнице које повезује шири простор Суве планине чине железничка пруга и пут I реда Ниш-Димитроврад, које се пружају долином Нишаве. Са ове саобрацајнице, подручју Суве планине може се приступити из:

Правца општине Бела Паланка локалним путним правацима II реда Бела Паланка-Бабушница, и Ниш-Боњинци и Боњинци-Бабушница.

Правца северних и северозападних насеља у подножју Суве планине, Плоча и Сићевачке клисуре локалним путним правацима II реда, Чукљеник—Доња Студена—Горња Студена—Јелашница, долином Јелашничке реке кроз Јелашничку клисуру, који се у Јелашници рачва у два правца, до Просека северним краком и Островице североисточним краком (трасом старог римског пута Виа милитарис).

Правца општине Нишка Бања локалним путним правацима II реда, Нишка Бања-Јелашница-Горња Студена-Доња Студена-Чукљеник и правцем Нишка Бања-Гаџин Хан или Заплање, кроз клисуру Кутинске реке, где води заплањско—лужнички пут или државни путе II реда бр. 241, Доњи Душник—Горњи Душник као и правац, државни пут II реда бр. 242, Равна Дубрава—Велики Крчимир—Мали Крчимир (Семче)

Поред ових комуникација постоји и већи број путева локалног значаја, од којих су многи теже проходни за моторна возила. Већи део Суве планине је тешко проходан.

Туризам[уреди]

Туристичка и рекреативна понуда Суве планине је недовољно развијена и афирмисана. На ово умногоме утиче стање путева које је на појединим деоницама веома лоше што битно умањује приступачност и квалитет доласка до туристички најатрактивнијих излетишта или потенцијалних смештајних капацитета за сеоски туризам, мали број висококвалитетних туристичких објеката и лоше организована и повезана туристичка понуда, како међу општинама сувопланинске области, тако и са другим општинама у Региону.[47]

Тренутна туристичка понуда Суве планине примарно се ослања на исподнаведено.

Ђачки туризам[уреди]

У селу Дивљана, (удаљено десетак километара од Беле Паланке) налази се дечје одмаралиште Дивљана-„Школа у природи” у којој основне школе из Нишког и Пиротског округа изводе наставу у природи. Дивљана је на надморској висини од 510 m, окружено брдима и са свих страна заштићено од ветрова, са 40 km² густе шуме храста, букве и бора.

Поред школе у природи постоји и мини хотел "Гај", који је у власништву Црвеног крста Србије. Поред одмаралишта налази се и Манастир Светог Димитрија, једна од светиња чије се оснивање везује за 4. век и почетке хришћанства на овим просторима. Два километра од одмаралишта, према Белој Паланци налази се Дивљанско језеро идеално за купање у врелим летњим месецима.

Поред ђака, локално становништво углавном Дивљану користи као излетиште, одреди извиђача из Србије за камповање у боровој шуми, а верници и туристи посећују манастир.

Спортско рекреативно излетнички туризам[уреди]

Хотел „Трем” у Доњем Душнику, једини хотел на Сувој планини
Стара воденица у Горњем Душнику, једна је од туристичких атракција на Сувој планини

У Доњем Душнику постоји хотел „Трем” (једини хотел на овом подручју који је тренутно ван функције), са 90 лежаја, рестораном, терасом са 200 места и уређеним тереном за мале спортове.

Једно од најпознатијих излетишта на Сувој планини је локалитет Бојанине Воде, који се налази северозападно од врха Соколов камен на надморској висини 860 m. Бојанине воде представљају географски комплекс на Сувој планини, површине 17 км². Границе комплекса чине: на југу и западу гребен Суве планине, на истоку граница општина Нишка Бања и Бела Паланка и на северу село Горња Студена. Надморска висина географског комплекса креће се од 500 до 1.552 m (Соколов камен). Први планинарски дом на овом излетишту саграђен је 1958. (нажалост изгорео је у пожару) и осматрачница (1963) а нешто касније и планинарски дом „Студенац” (са 55 кревета). Вода са извора по коме је и локалитет добио назив, по органолептичким својствима је друга у Европи, одмах после Бечке (што је потврђено научним истраживањима).[85]

Поред Бојаниних Вода налази се уређена скијашка стаза „Соколов камен” са жичаром, на којој се одржавају такмичења у скијању и окупља велики број љубитеља ски спортова. Скијашка стаза је: дужине 900 m са надморском висином поласка од 809 m, висинском разликом од 363 m, просечним нагибом 43%, дужином ски лифта од 772 m и сатним капацитетом од 900 скијаша. У близини ове стазе је и ски лифт за децу и почетнике.[85]

За алпинисте на Сувој планини је интересантан превој (преседлина) Девојачки гроб (1.311 m) између Трема и Соколовог камена. Најатрактивнији врхови су Пасарело (1.523 m) са кога се пружа нестварно леп поглед на цео крај и излазак и залазак сунца, и тешко приступачан Мосор.

Изнад Нишке Бање се налази брдо Коритњак, географски почетак Суве планине. Са ливаде на врху Коритњака одржавају се такмичења у параглајдингу, и на њој је одржано једно од светских првенстава у параглајдингу што говори о квалитету овог локалитета за ову врсту спорта. Близу ње је и напуштено село Коритњак, извор лековите воде, као и чесма коју је подигао краљ Александар 1930.

У последњој недељи фебруара одржава се традиционални „Зимски успон на Трем”. У оквиру ове манифестације више стотина планинара по снежном времену у току једног дана покушавају да препешаче више од 20 km и савладају висинску разлику од преко 1.000 m. Последњих година бројка планинара креће се око 800, а рекордна је била 2008, са преко 1.000 регистрованих учесника.[86]

Културно историјски споменици[уреди]

Историјски споменик у Доњем Душнику

Од културних добара, на подручју Суве планине налази се:[87][88]

Верски објекти[уреди]

Од верских објеката на подручју Суве планине налазе се:

Занимљивости[уреди]

  • О специфичностима Суве планине писали су и великани наше науке Јосиф Панчић и Јован Цвијић називајући је...„једним од најгоростаснијих облика у нашим земљама”.[90][91]
  • Јован Цвијић је својевремено Суву планину назвао „Алпи југа Србије” због њених окомитих стена које се пружају на северној страни планине, и са те стране, Сува планина делује као да је исечена од главног гребена.[92]
  • Сува планина се прво звала „Куновица”, по врло распрострањеном дрву „кун”. Касније добија ново данашње име Сува планина због необичног геолошког састава и грађе стена које задржавају воду као у каквој „цистерни”, чинећи планину „сувом” — сиромашном водом.[93]
  • По другим изворима подручје Суве планине је познато као најтоплије и најсувље место у Србији, по чему је она и добила име Сува планина.

Напомене[уреди]

  1. ^ Важно је напоменути да овај број врста највероватније није коначан. Наиме, у току сваке истраживачке године на подручју Суве планине откриване су биљне врсте до тада непознате за ову планину, а неке од њих су биле новитети за флору Србије.[4]
  2. ^ Површ Валожје, Цвијић је назвао по валогама, за које је навео; „да су сличне увалама динарског карста”.
  3. ^ Емералд мрежа има за циљ успостављање еколошке мреже састављене од просторних целина и станишта које су од посебног националног и међународног значаја са аспекта очувања биолошке разноврсности.
  4. ^ УПЗ — У поступку заштите.
  5. ^ Треба посебно истаћи да је на Сувој планини поново забележена појава дуго исчезле врсте са ове планине, беле кање (Неопхрон перцноптерус).

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 Цвијић, Ј. (1895). Пећине и подземна хидрографија источне Србије. Глас СКА, КСЛВИИ, Београд
  2. ^ Night hiking to Trem, Dry Mountain. Serbiatravelers.org. Pristupljeno 04. 05. 2012. 
  3. ^ „Odluka o izradi prostornog plana područja posebne namene specijalnog rezervata prirode Suva planina”. Official gazette of Republic of Serbia. Pristupljeno 04. 05. 2012. 
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 Владимир Ранђеловић, Бојан Златковић, Марина Јушковић, Љубица Живојиновић, Ендангеред оф флора оф Мт. Сува планина; Процеединг оф 6 тх Сyмпосиум он Флора оф тхе Соутхеастерн Сербиа, Сокобања, 2000: 303-322.
  5. ^ Ранђеловић, V. (1997): Биљно царство изнад облака. Натура Наисси, 2: 6-8. Ниш.
  6. 6,0 6,1 „Specijalni rezervat prirode”. Pristupljeno 04. 05. 2012. 
  7. ^ Специјални резерват природе Сува планина (Службени гласник РС, број 42/10)
  8. 8,0 8,1 Павловић А.M., Марковић Ђ.Ј. (1995.): Географске регије Југославије (Србија и Црна Гора), Савремена администрација, Београд
  9. 9,0 9,1 Николић, Р. (1912). Сумњиви глечерски трагови на Сувој планини. Гласник српског географског друштва, св. 2, Београд
  10. ^ Петковић К., (1930а): Геолошки састав и тектонски склоп Суве планине. Посебна издања СКА, 76, Београд.
  11. ^ Пешић L. 2001. Општа геологија — Егзодинамика. Београд: Рударско-геолошки факултет
  12. ^ Марковић M., Павловић Р., Чупковић Т. 2003. Геоморфологија. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства
  13. 13,0 13,1 13,2 Жујовић, Ј.(1889). Основи за геологију Србије. Геолошки анали Балканског полуострва, књ. 1, Београд
  14. ^ „Zemljotres kod Gadžinog Hana : Društvo : Južne vesti”. Pristupljeno 04. 05. 2012. 
  15. ^ Лука Љ. Пешић:Општа геологија, Ендодинамика, Београд. 1995. ISBN 978-86-80887-58-6.
  16. ^ Геолошки атлас Србије 1:2.000.000. бр. 9 — Сеизмотектонска карта: 10. Републички фонд за геолошка истраживања Србије и Геолошки институт Гемини, 1994. Графонин, Београд
  17. ^ Тумач за лист Бела Паланка, К 34-33, Савезни геолошки завод, Београд, НИГП „Привредни преглед”, Београд. 1980.
  18. ^ Тумач за лист Бела Паланка, К 34-33, Савезни геолошки завод, Београд, НИГП „Привредни преглед”, Београд. 1980.пп. 22-23
  19. ^ „Pripreme za festival „Potkapina” > Kultura: Južne vesti”. Pristupljeno 04. 05. 2012. 
  20. 20,0 20,1 Боуé, А. (1836): Рéсултатс де ла премиèре тоурнéе данс ле норд ет ле центре де ла Турqуие фаите ен партие ен цомпагние де MM. де Монталемберт ет Виqуеснел. Булл, де ла Соц. гéол. де Франце, Парис.
  21. 21,0 21,1 Боуé, А. (1840): Есqуиссе гéологиqуе де ла Турqуие д'Еуропе. Парис.
  22. 22,0 22,1 Боуé, А. (1870): Минералогисцх-геогностисцхес Детаил üбер еиниге меинер Реисероутен ин ден еуропäисцхен Тüркеи Ситзунгсбер. д. К.К. Академие, 61, 2-3, Wиен
  23. ^ Петковић К., (1930а): Геолошки састав и тектонски склоп Суве планине. Посебна издања СКА, 76, Београд
  24. ^ Петковић К., (1930 б): Стратиграфија и тектоника Белаве и Црног врха. Посебна издања Географског друштва, 9, Београд
  25. ^ Цвијић, Ј. (1912). Сува планина и карст Валожја. Гласник географског друштва, св.1, пп. 92–103, Београд
  26. ^ Марковић M., Павловић Р., Чупковић Т. 2003. Геоморфологија. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства
  27. ^ Петровић, Ј. (1958). Крашка врела Суве планине и њихов значај. Зборник радова географског института Природно-математичког факултета, св V, 45-59, Београд.
  28. ^ Група аутора, Географске одлике нишког подручја, Положај и пространство У: Историја Ниша, књига I, Градина, Ниш (1986). пп. 11
  29. ^ Ниш и околина. Географско-историјски приказ. Опис пута III конгреса словенских географа и етнографа у Краљевини Југославији, 1930. Београд. 1930.
  30. ^ Николић, Р. (1912 ). Сумњиви глечерски трагови на Сувој планин. Гласник српског географског друштва, св. 2, Београд
  31. ^ Милић, Ч. (1962). Главне одлике краса Суве планине. Зборник радова Географског института " Јован Цвијић" САНУ, књ. 18, пп. 93–155, Београд
  32. ^ Метеоролошке опсерваторије у Нишу, извештај за период 1991—2009.
  33. ^ Гроздановић Б. (2006): Доњи Душник-Заплање, Ниш
  34. ^ Дуцић, Владан и Анђелковић, Горан (2007): Климатологија — практикум, Географски факултет, Београд
  35. ^ Луковић, M. Петковић V. К, Нишка Бања-Геолошки сасатав шире околине бање и појава термалних радиоактивних извора, Глас СКА 83 Београд 1911
  36. ^ Вучиц V. Радиоактивност вода и гасова Нишке Бање и њихово активирање. С. А. Н.књ. CLXII, 1950.
  37. ^ Вучиц V., Могућност анализе седиментних геолошких слојева на основу спонтано депонованог радиума, Весник D. Ф. и M. НРС; VI, 3-4 1954
  38. ^ Миливојевић, M., Перић, Ј. и Симић, M. (1990). Прелиминарни модел хидрогеотермалног система Нишке Бање и Нишке котлине. XII конг. геол. Југославије. IV. Охр ид
  39. 39,0 39,1 Вујановић V, Теофиловић M, Арсенијевић M. Регионална проучавања минералних вода и бања у Србији и АП Војводини и њихове основне геолошке, геохемијске и генетске карактеристике. Београд Институт за геолошко-рударска истраживања и испитивања нуклеарних и других минералних сировина. 1971:7: 125-6.
  40. ^ Луковић M, Петковић К. Нишка Бања, геолошки састав шире околине бање и појава термалних радиоактивних извора. Београд Српскакраљ. академија. Глас ЦЛВИИ1, 1933: 2-37
  41. ^ Петковић КВ Геолошки састав и тектонски склоп Суве планине. Посебно издање, Београд, Српска краљ. академија. 1930
  42. ^ Група аутора, Географске одлике нишког подручја, Термалне појаве и извори У: Историја Ниша, књига I, Градина, Ниш 1986 пп. 22–25
  43. 43,0 43,1 43,2 43,3 Индустрија и рударство У: Историја Ниша том III, Просвета Ниш, (1986). пп. 339–341
  44. ^ Милошевић M, Миливојевић M, Ћалић Ј. (2008) Последице спонтаног расељавања насеља на територији Републике Србије. Демографски преглед год. VIII бр. 28, пп. 3–4.
  45. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004. ISBN 978-86-84433-14-7.
  46. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003. ISBN 978-86-84433-00-0.
  47. 47,0 47,1 47,2 47,3 47,4 Javno preduzeće Zavod za urbanizam Niš. „Prostorni plan područja posebne namena Specijalnog razervata prirode „Suva planina” do 2021” (PDF). Republika Srbija, Republička agencija za prostorno planiranje. Pristupljeno 04. 05. 2012. 
  48. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003. ISBN 978-86-84433-01-7.
  49. 49,0 49,1 49,2 49,3 Уредба о утврђивању Просторног плана подручја посебне намене Специјалног резервата природе Сува планина„Службени гласник РС” (2012)
  50. ^ Виqуеснел, А. (1842): Јоурнал д'ун воyаге данс ла Турqуие д'Еуропе. Мем. де ла Соц. гéол. де Франце, 5, Парис.
  51. ^ Хоцхстеттер Ф. (1872): Дие геологисцхен Верхäлтниссе дес öстлицхен Тхеилес дер еуропäисцхен Тüркеи Јахрб. д. К. геол. Р. А.
  52. ^ Тоула Ф. (1875): Ворлауфигер Берицхт вон 28 Октобер 1875. Wиен.
  53. ^ Тоула Ф. (1889): Геологисцхе Унтерсуцхунген ин wестлицхен Тхеиле дес Балкан унд ден ин ангрензенден Гебиетен. Ситзунгсб. дер К. Акад. дер Wиссенсцхафтен, 55, Wиен.
  54. ^ Жујовиц Ј. (1884): Грађа за геологију краљевине Србије. Прилог за геологију југоистоцне Србије. Београд.
  55. ^ Жујовић Ј. (1893): Геологија Србије, Идео. Посебно издање СКА, 4,/Београд.
  56. ^ Антула D. (1900): 0 Нишкој Бањи. Записници СГД, 1, збор 66, Београд.
  57. ^ Антула D. (1908): Приказ збирке бакарних руда из околине студене под сувом планином. Записници СГД, 4, збор 121, Београд.
  58. ^ Антула D. (1910): Белешка о истражним радовима у Јелашници. Годишњак Рударског одељења,3, Београд.
  59. ^ Павловиц П. (1903): Терцијарни фосили из Јелашнице. Геол. анаХ Балк. Пол., 6, 1, Београд.
  60. ^ Илиц П. (1904): Грађа за појаве угља у Србији. Рударски гласник, 2, Београд
  61. ^ „Mladi istraživači Srbije — Volonterski servis Srbije; Emerald mreža u Srbiji”. Pristupljeno 04. 05. 2012. 
  62. ^ Стаменковић, V., Ранђеловић, Н. (1990): Неке карактеристике флоре Суве планине. Лесковачки зборник, 30: 323-332.
  63. ^ Јовановић, Б. (1955): Шумске фитоценозе и станишта Суве планине. Гласник Шумарског факултета, 9. Београд
  64. ^ Јовановић-Дуњић, Р. (1955): Типови пашњака и ливада Суве планине. Инст. за екол. и биогеограф. САНУ, 6, Но 2. Београд
  65. ^ „Endemizam šumskih vrsta. Specifičnosti šumskog pojasa srednjeg Ponišavlja i okoline : Opština Bela Palanka, zvanična prezentacija”. Pristupljeno 04. 05. 2012. 
  66. ^ Живојиновић, Љубица (1999): Популациона анализа угрожености ретких и реликтних биљних врста Суве планине као основа за очување диверзитета флоре Суве планине, Магистарска теза, Факултет заштите на раду, Универзитет у Нишу, Ниш
  67. ^ Владимир Ранђеловић, Бојан Златковић, Марина Јушковић, Ендемицс флора оф Мт. Сува планина ин Еастерн Сербиа; Процеединг оф 6 тх Сyмпосиум он Флора оф тхе Соутхеастерн Сербиа, Сокобања, 2000: 61-71.
  68. ^ Тутин, Т.Г., V.Х. Хеywоод, Н.А. Бургес, D.М. Мооре, D.Х. Валентине, С.M. Wалтерс & D.А. Wебб, (едиторс) 1964-1980: Флора Еуропаеа, I-В. Цамбридге Университy Пресс. Лондон
  69. ^ Панчић, Ј.: Флора Кнежевине Србије или васкуларне биљке, које у Србији дивље расту. По аналитичком методу сложио Др. Јосиф Панчић. Флора Принципатус Сербиае. — Државна штампарија, Београд, 1874, XXXIV+798 стр.
  70. ^ Ранђеловић, Н., Стаменковић, V. (1985): Исчезле, угрожене и ретке биљке југоисточне Србије предложене за заштиту. Зборник радова Симпозијума "Стогодишњица флоре околине Ниша". Унив. у Нишу, Технолошки факултет у Лесковцу, Подружница Српског биолошког друштва Ниш
  71. ^ Јакшић ПХ. Дневни лептири (лепидоптера: хеспериоидеа и папилионоидед) Суве планине. Заштита природе. 2003; 54(1-2):71-87.
  72. ^ Стојановић-Радић, З.; Р., Јакшић, П. анд Веровник, Р. (2008). Сурвеy оф Таргет Специес оф Сербиан Буттерфлиес. Ин: Јакшић, П. (Ед.) Приме Буттерфлy Ареас ин Сербиа. Буттерфлy Цонсерватион Еуропе анд ХабиПрот. Белграде
  73. ^ Јакшић, П., 2003: Дневни лептири (Лепидоптера: Хеспериоидеа & Папилионидеа) Суве планине. Заштита природе, бр. 54/1-2: 71-87. Завод за заштиту природе, Београд.
  74. ^ Јакшић, П., 2003: Црвена књига дневних лептира Србије (Лепидоптера: Хеспериоидеа анд Папилионоидеа). Завод за заштиту природе Србије. Београд.
  75. ^ Ђурић M., Поповић M. & Веровник Р.: Јелашница горге — а хот спот оф буттерфлy диверситy ин Сербиа, Пхегеа 38 (3) (2010). пп. 111–120
  76. ^ Жикић, V., Илић, M., Станковић, С., Петровић, А., Петровић-Обрадовић, О., Каваллиератос, Н. Г., Старý, П. & Томановић, Ж. 2012: Апхидиинае (Брацонидае: Хyменоптера) оф Сербиа анд Монтенегро — тритропхиц интерацтионс. Ацта Ентомологица Сербица, 17: 83-1.
  77. ^ Жикић, V. 2008: Епхедрус персицае Фрогатт комплекс (Хyменоптера: Брацонидае: Апхидиинае) — морфолошка и таксономска студија. Универзитет у Београду, Биолошки факултет.
  78. ^ Жикић, V. Брајковић, M. & Томановић, Ж, 2001: Прелиминарy ресултс оф ресеарцхинг тхе брацонидс ин тхе Сићево Горге (Брацонидае: Хyменоптера). Ацта Ентомологица Сербица, 5: 95-111.
  79. ^ Радовић, I., Петров, Бригита: Разноврсност живота 1 — структура и функција, Биолошки факултет Београд и Стyлос Нови Сад, Београд, 2001.
  80. ^ Р. Милетић, M. Тодоровић, D. Миљковић. Приступ неразвијеним подручјима у регионалном развоју Србије Географски Институт „Јован Цвијић” САНУ. Зборник радова књ. 59 № 2 (2009) пп. 149–171
  81. ^ Девеџић М. (2003). Утицај друштвено–економских и политичких промена у Србији 90–тих година на компоненте укупне динамике становништва. У: Регионални развој и демографски токови балканских земаља, Но. 8, Ниш: Економски факултет, пп. 215–221.
  82. ^ ГрчићМ, Раткај I. (2006). Структурне промене и регионална диференцијација Србије у периоду транзиције (1988–2005). Гласник Српског географског дршутва св. LXXXVI, бр. 2, пп. 97–112.
  83. ^ Бело злато са Суве планине Новости он лине (март 2014)
  84. ^ Стратегија развоја туризма Републике Србије ("Службени гласник РС", број 91/06)
  85. 85,0 85,1 „Smučarski klub Niš : Bojanine vode”. Pristupljeno 04. 05. 2012. 
  86. ^ „Zimski uspon na Trem 2012 : Suva planina info”. Pristupljeno 04. 05. 2012. 
  87. ^ Општина Ниш, Завода за заштиту споменика културе Ниш: Евидернција непокретних културних добара: 1091/2 од 10.11.2010.
  88. ^ Студија Завода за заштиту природе Србије; Специјални резерват природе Сува планина — предлог за заштиту из 2005.
  89. ^ Југоисточна Србија: Манастир Свети Димитрије и Запис Архивирано на сајту Wayback Machine (август 14, 2014) (на језику: енглески), Приступљено 17. 2. 2013.
  90. ^ Цвијић, Ј. (1895). Пећине и подземна хидрографија источне Србије. Глас СКА, XLVI, Београд
  91. ^ Нешић, D. (2007). Литолошки и структурни дисконтинуитети као фактори настанка окапина у Сићевачкој и Јелашничка Јелашничкој клисури. Први конгрес српских географа, Зборник радова књ. 1, пп. 223–228, Београд
  92. ^ Цвијић, Ј. (1912) Сува планина и карст Валожја. Гласник географског друштва, св. 1, пп. 92–103, Београд
  93. ^ Цвијић, Ј. (1896). Извори, тресаве и водопаци у источној Србији. Глас СКА, LI, Београд.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]