Светилиште Ицукушима

Координате: 34° 17′ 45″ Н 132° 19′ 11″ Е / 34.29583° С; 132.31972° И / 34.29583; 132.31972
С Википедије, слободне енциклопедије
Светска баштина Унеска
Шинтоистичко светилиште Ицукушима
Назив на званичном списку светске баштине
Тори капија светилиште Ицукушима, најпрепознатљивији оријентир, чини се да лебди над водом[1]
Локација Јапан
ТипКултурно добро
Критеријумиi, ii, iv, vi
Референца776
Координате34° 17′ 45″ Н 132° 19′ 11″ Е / 34.29583° С; 132.31972° И / 34.29583; 132.31972
Историја уписа у светску баштину
Упис1996. (? седница)
Угроженостне
Светилиште Ицукушима на карти Јапана
Светилиште Ицукушима
Локација Светилиште Ицукушима у Јапан.

Светилиште Ицукушима (јапански: 姫路城, Itsukushima-jinja; чита се Ицукушима-џинџа) је шинтоистички храмски комплекс[2][3][4] на јапанском острву Ицукушима (Мијаџима) на подручју града Хацукаичија, префектура Хирошима. Сматра се да су најстарије грађевине светилишта подигнуте у 6. веку, док данашње, које представљају складно насложене зграде велике уметничке и техничке вештине извођења јапанске архитектуре, датирају у 12. века. Наиме, светилиште Ицукушима снажним бојама и облицима грађевина истиче контраст на додиру планина и мора, што је у духу јапанског разумевања лепоте крајолика, које комбинује природу и људску креативност. Због тога је светилиште Ицукушима 1996. год. уписано на Унесков списак места светске баштине у Азији[5].

Светилиште виђено од Тори капије
Ицукушима на илустрованој биографији монаха Ипена из 1299. године, том X.

Верски значај[уреди | уреди извор]

Капија Тори у мору испред светилишта

Светилиште Ицукушима је посвећено трима кћеркама Сусана, јапанског бога мора и олуја, те брата великог бога сунца, Аматераса (службеног божанства царске куће). Због његове планине Мисен, која је највиша у целом подручју (530 м), цело острво је сматрано светим. Због очувања његове чистоће, вековима никоме није било дозвољено да крочи на њега. Како би се ипак дозволила ходоћашћа, на крају је изграђено светилиште у облику мола (пристаништа), тако да изгледа као да цело светилиште плута испред острва, те тако представља спону, али и границу, између светог и профаног.[6] Надаље, посетиоци су морали својим бродовима да прођу кроз црвени свечани портал (тори) који је изграђен у мору испред храма.

Чистоћа светилишта је тако важна да су царским декретом 1878. године забрањени порођаји, али и умирање у његовој близини. Стога се и данас труднице пребацују на копно ради порођаја, као и јако стари и смртно болесни становници. Сахрањивања на острву су такође строго забрањена.

Историја[уреди | уреди извор]

Прве зграде светилишта су вероватно подигнуте 593. године, иако се први пут спомињу тек 811. године када је постало службено светилиште војвода Акија током раздобља Хејан (794.-1184.). Светилиште је више пута било уништено, а данашње датира из средине 16. века, али следи дизајн ранијег из 1168. године када је његову обнову осигурао војсковођа Тајра но Кијомори[7].

У близини главног светилишта је позорница за позориште „но” драма, које је финанцирао Тојотоми Хидејоши у касном 16. веку. „Но” позоришне представе су од давнина биле начин за одавање почасти боговима, а ритуална глума представља кључне догађаје у митолошкој историји шинтоизма. Тори капија изгледа као да плута за време плиме, а за време осеке је приступачна пешице са острва. Уобичајена пракса за посетиоце је да остављају кованице, као залог жеља, у пукотинама његових ногу. Прикупљање шкољака у близини врата је такође популарано током осеке.

Дана 5. септембра 2004. године, светилиште је страдало у тајфуну Сонгда. Његов мол и кровови су делимично били уништени, а светилиште је привремено било затворено због поправке.

Одлике[уреди | уреди извор]

Светилиште се састоји од главне зграде (Хонша), израђене и састављене како би се постигао склад унутар јединственог концепта дизајна. Зграда се састоји од Харајден (мола), Хајден (молитвена дворана), Хејден (Хеј дворана) и Хонден (главна дворана) на оси Отори. Други објекти, сви високог архитектонског квалитета, су додавани током дугог историјског раздобља.

Архитектонски стил северу окренутог Хонша и западно окренутих зграда светилишта Сеша Мародо-Џинџа, повезаних Кајром (наткривеним ходником), био је под утицајем стила племићких стамбених кућа раздобља Хејан. Фронталним погледом на зграде, од Отори у првом плану на планину у позадини, светилиште подсећа на склопне јапанске параване. Деликатни облици зграда одсликани црвено испред тамно зелене планине створили су маркантан склоп оштрих контраста боја и волумена.

Драматична врата, или тори, светилишта Ицукушима су једна од најпопуларнијих туристичких атракција Јапана, али и најпрепознатљивији и најславнији део светилишта. Иако су изворно изграђена на овом месту 1168, тренутна датирају из 1875. године. Саграђена су од отпорног камфор дрвета, 16 метара висока и с четири ноге како би била стабилнија.

Као и многа друга шинтоистичка светилишта у које су уграђене будистичке грађевине, светилиште Ицукушима је изгубило многе од њих одбијањем будизма након Меиџи обнове и уједињења Јапана, 1868. године. Ретка преживела на околним брдима као шинтоистички споменици, сматрају се неопходнима за историју светилишта.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Нуссбаум, Лоуис-Фрéдéриц (2005). "Итсукусхима-јиња" ин Јапан Енцyцлопедиа, п. 407.
  2. ^ Азегами, Наоки (2012). Превод: Марк Тееуwен. „Лоцал Схринес анд тхе Цреатион оф 'Стате Схинто'”. Религион. 42 (1): 63—85. С2ЦИД 219597745. дои:10.1080/0048721X.2012.641806. 
  3. ^ Боцкинг, Бриан (1997). А Популар Дицтионарy оф Схинто (ревисед изд.). Рицхмонд: Цурзон. ИСБН 978-0-7007-1051-5. 
  4. ^ Боyд, Јамес W.; Wиллиамс, Рон Г. (2005). „Јапанесе Схинто: Ан Интерпретатион оф а Приестлy Перспецтиве”. Пхилосопхy Еаст анд Wест. 55 (1): 33—63. С2ЦИД 144550475. дои:10.1353/пеw.2004.0039. 
  5. ^ Шинтоистичко светилиште Ицукушима на УНЕСЦО-вим службеним страницама (језик: енглески) Преузето 13. рујна 2011.
  6. ^ Вицтор W. Турнер, Тхе Ритуал Процесс: Струцтуре анд Анти-струцтуре, 1969., Цхицаго: Алдине Пуб.
  7. ^ Пенелопе Масон, чланак Итсукусхима Схинто Схрине, у дјелу: Доналд Димwиддле, Хисторy оф Јапанесе Арт 2004., 2. издање

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]