Тартуф

С Википедије, слободне енциклопедије
Crni tartuf (Tuber melanosporum)

Тартуф је плодно тело подземне гљиве мешинарке, претежно једне од многих врста рода Tuber. Поред тубера, многи други родови гљива класификовани су као тартуфи, укључујући Geopora, Peziza, Choiromyces, Leucangium и преко стотину других.[1] Ови родови припадају класи Pezizomycetes и реду Pezizales. Из реда Pezizales је искључено неколико базидиомицета налик тартуфима, укључујући Rhizopogon и Glomus. Тартуф је ектомикоризна гљива и зато се обично налази у блиској вези са корењем дрвећа. Распршивање спора врши се преко фунгивора, животиња које једу гљиве.[2] Ове гљиве имају значајну еколошку улогу у циклирању хранљивих састојака и толеранцији према суши.

Неке од врста тартуфа веома су цењене као храна. Француски гурман Жан Антелме Бриља-Саварен назвао је тартуфе „дијамантом кухиње”.[3] Јестиви тартуфи су веома цењени у Француској,[4] италијанској, османској, блискоисточној и шпанској кухињи, као и у међународној високој кухињи. Тартуфи се пољопривредно узгајају, а такође се прикупљају из природних станишта.

Филогенија и врсте[уреди | уреди извор]

Еволуција подземних тела плода из надземних гљива.

Филогенетска анализа је показала конвергентну еволуцију ектомикоризног трофичног мода код различитих гљива. Подраздео, Pezizomycotina, који садржи ред Pezizales, стар је око 400 милиона година.[5] У оквиру реда Pezizales, подземне гљиве еволуирале су независно најмање петнаест пута.[5] Унутар њега налазе се породице Tuberaceae, Pezizaceae, Pyronematacae, и Morchellaceae. Све ове породице садрже сојеве подземних или тартуфских гљива.[1] Најстарији ектомикоризни фосил потиче из еоцена пре око 50 милиона година. Ово указује на то да се мека тела ектомикоризних гљива лако не фосилизују.[6] Молекуларни такт сугерише да је до еволуције ектомикоризних гљиве дошло пре око 130 милиона година.[7]

Еволуција подземних плодних тела настала је много пута унутар Ascomycota, Basidiomycota, и Glomeromycota.[1] На пример, родови Rhizopogon и Hysterangium из Basidiomycota формирају подземна плодна тела и играју сличне еколошке улоге као тартуфи који формирају аскомицете. Преци рода Ascomycota: Geopora, Tuber и Leucangium настали су у Лауразији током палеозоичне ере.[8] Филогенетски докази говоре да је већина подземних плодних тела еволуирала из надземних гљива. Временом су стабљике и капе гљива редуковане, а капе су почеле да обухватају репродуктивно ткиво. Распростирање полних спора прешло је са ветра и кише на кориштавање животиња.[8]

Филогенија и биогеографија рода Тубер истражена је у 2008. године[9] користећи унутрашње траскрибоване размаке (ИТС) једрене ДНК и откривено је пет главних клада (Aestivum, Excavatum, Rufum, Melanosporum и Puberulum); касније је то побољшано и проширено 2010. године на девет главних клада користећи велике подјединице (ЛСУ) митохондријске ДНК. Кладе Magnatum и Macrosporum разликовале су се од кладе Aestivum. Утврђено је да је Gibbosum клада различита од свих осталих, а Spinoreticulatum клада је одвојена од Rufum кладе.[10]

Хабитат тартуфа с развио независно међу неколико родова басидиомицета.[11][12][13] Филогенетска анализа открила је да су подземна плодна тела базидиомицета, попут њихових аскомицетних пандана, еволуирала из надземних гљива. На пример, вероватно је да су врсте Rhizopogon настале од заједничког предака са онима из Suillus, рода који формира гљиве.[11] Студије су сугеришу да се одабир подземних плодних тела међу аскомицетама и базидиомицетама одвијао у окружењима са ограниченим приступом воде.[8][11]

Црни тартуф[уреди | уреди извор]

Црни перигордни тартуф, попречни пресек
Главни чланак: Тубер меланоспорум

Црни тартуф или црни перигордни тартуф (Tuber melanosporum), друга комерцијално највреднија врста, названа је по региону Перигор у Француској.[14] Црни тартуф се повезује са храстовима, лешником, трешњом и другим листопадним дрвећем, а прикупља се у касну јесен и зиму.[14][15] Геномска секвенца црног тартуфа објављена је у марту 2010.[16]

Летњи или бургоњски тартуф[уреди | уреди извор]

Летњи тартуфи у продавници у Риму
Главни чланак: Тубер аестивум

Црни летњи тартуф (Tuber aestivum) је распрострањен широм Европе и цењен је због његове кулинарске вредности.[17] Бургоњски тартуф (познат као Tuber uncinatum) се прикупља у јесен до децембра и има ароматично месо тамније боје. Ова врста се асоцира са разним врстама дрвећа и грмља.[17]

Бели тартуф[уреди | уреди извор]

Бели тартуф опран са одсеченим ивицама да би се видела унутрашњост.

Tuber magnatum, бели тартуф велике вредности или trifola d'Alba Madonna („тартуф беле Мадоне” на италијанском) се налази углавном у областима Ланга и Монтферат Италије[18] у Пијемонт региону северне Италије, као и у руралним подручјима око градова Алба и Асти.[19] Знатан део италијанских белих тартуфа такође долази из Молиза.

Беличасти тартуф[уреди | уреди извор]

Беличасти тартуф (Tuber borchii) је сличан врстама присутним у Тоскани, Абруцу, Ромањи, Умбрији, Маркеу и Молизу. Он није толико ароматичан као они из Пијемонта, мада су они из Чита ди Кастела сасвим близо.[15]

Геопорне врсте[уреди | уреди извор]

Geopora spp. су важни ектомикоризални партнери дрвећа у шумама широм света.[1] Pinus edulis, широко распрострањена врста бора на југозападу, зависи од Geopora за прикупљање хранљивих састојака и воде у сушним окружењима.[20] Као и друге гљиве тартуфа, Geopora производи подземне капрофоре као средство сексуалне репродукције.[20] Geopora cooperi, такође познат је као борови тартуф или помоћени тартуф, јестива је врста овог рода.[1]

Друге врсте[уреди | уреди извор]

Мање заступљени тартуф је „тартуф белог лука” (Tuber macrosporum).

На пацифичком северозападу САД, неколико врста тартуфа се рекреативно и комерцијално прикупљају, најзначајнији од којих су Leucangium carthusianum, орегонски црни тартуф; Tuber gibbosum, орегонски пролећни бели тартуф; и Tuber oregonense, орегонски зимски бели тартуф. Kalapuya brunnea, орегонски смеђи тартуф је исто тако комерцијално прикупљан и кулинарски је значајан.

Пекански тартуф (Tuber lyonii)[21] син. тексенс[22] се налази у Јужним Сједињеним Државама, обично асоциран са пеканским стаблима. Кувари који су експериментисали са овом врстом се слажу да је „веома добра и да има потенцијал да постане прехрамбена роба”.[23] Мада су их фармери пекана налазили заједно са пеканима и одбацили их, сматрајући их сметњом, они се продају за око 160 долара по фунти и користе се у неким гурманским ресторанима.[24]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д Лæссøе, Тхомас; Хансен, Карен (септембар 2007). „Труффле троубле: wхат хаппенед то тхе Тубералес?”. Мyцологицал Ресеарцх. 111 (9): 1075—1099. ИССН 0953-7562. дои:10.1016/ј.мyцрес.2007.08.004. 
  2. ^ Лепп, Хеино. „Споре релеасе анд дисперсал”. Аустралиан Натионал Ботаниц Гарденс. Приступљено 5. 12. 2016. 
  3. ^ Бриллат-Саварин, Јеан Антхелме (1838) [1825]. Пхyсиологие ду гоûт. Парис: Цхарпентиер.  Енглисх транслатион Архивирано 2008-07-06 на сајту Wayback Machine
  4. ^ „Труффлес”. Традитионал Френцх Фоод Регионал Реципес Фром Ароунд Франце. 2017. Приступљено 6. 1. 2017. 
  5. ^ а б Кохлер, Аннегре (2015). Цонвергент лоссес оф децаy мецханисмс анд рапид турновер оф сyмбиосис генес ин мyцоррхизал мутуалистс. Натуре Генетицс: Лаwренце Беркелеy Натионал Лабораторy, Унитед Статес Департмент оф Енергy. стр. 47.4: 410. ОЦЛЦ 946824824. 
  6. ^ ЛеПаге, Б.А.; Цуррах, Р.С.; Стоцкеy, Р.А.; Ротхwелл, Г.W. 1997. Фоссил ецтомyцоррхизае фром тхе миддле Еоцене. Америцан Јоурнал оф Ботанy. 84: 410-412.
  7. ^ Бербее, Марy L.; Таyлор, Јохн W. (август 1993). „Датинг тхе еволутионарy радиатионс оф тхе труе фунги”. Цанадиан Јоурнал оф Ботанy. 71 (8): 1114—1127. ИССН 0008-4026. дои:10.1139/б93-131. 
  8. ^ а б в Траппе, Јамес M.; Молина, Рандy; Луома, Даниел L.; Цáзарес, Ефрен; Пилз, Давид; Смитх, Јане Е.; Цастеллано, Мицхаел А.; Миллер, Стевен L.; Траппе, Маттхеw Ј. (2009). „Диверситy, ецологy, анд цонсерватион оф труффле фунги ин форестс оф тхе Пацифиц Нортхwест”. Портланд, ОР. дои:10.2737/пнw-гтр-772. 
  9. ^ Јеандроз, С.; Мурат, C.; Wанг, Y.; Бонфанте, П.; Ле Тацон, Ф. (2008). „Молецулар пхyлогенy анд хисторицал биогеограпхy оф тхе генус Тубер, тхе труе труффлес”. Јоурнал оф Биогеограпхy. 35 (5): 815—829. дои:10.1111/ј.1365-2699.2007.01851.x. 
  10. ^ Бонито ГМ, Грyганскyи АП, Траппе ЈМ, Вилгалyс Р (2010). „А глобал мета-аналyсис оф Тубер ИТС рДНА сеqуенцес: специес диверситy, хост ассоциатионс анд лонг-дистанце дисперсал”. ПЛоС ОНЕ. 8 (1): е52765. ПМЦ 3534693 Слободан приступ. ПМИД 23300990. дои:10.1371/јоурнал.поне.0052765. 
  11. ^ а б в Брунс, Тхомас D.; Фогел, Роберт; Wхите, Тхомас Ј.; Палмер, Јеффреy D. (1989). „Аццелератед еволутион оф а фалсе-труффле фром а мусхроом анцестор” (ПДФ). Натуре. 339 (6220): 140—142. ИССН 0028-0836. дои:10.1038/339140а0. 
  12. ^ Хиббетт, Давид С. (2007). „Афтер тхе голд русх, ор бефоре тхе флоод? Еволутионарy морпхологy оф мусхроом-форминг фунги (Агарицомyцетес) ин тхе еарлy 21ст центурy”. Мyцологицал Ресеарцх. 111 (9): 1001—1018. ИССН 0953-7562. дои:10.1016/ј.мyцрес.2007.01.012. 
  13. ^ Албее-Сцотт, Стевен (2007). „Тхе пхyлогенетиц плацемент оф тхе Леуцогастралес, инцлудинг Мyцолевис сицциглеба (Цриббеацеае), ин тхе Албатреллацеае усинг морпхологицал анд молецулар дата”. Мyцологицал Ресеарцх. 111 (6): 653—662. ИССН 0953-7562. дои:10.1016/ј.мyцрес.2007.03.020. 
  14. ^ а б Траппе, Јим (2009). „:Таминг тхе труффле—тхе хисторy, лоре, анд сциенце оф тхе ултимате мусхроом”. Гастрономица. 9 (1): 116—117. ИССН 1529-3262. дои:10.1525/гфц.2009.9.1.116. 
  15. ^ а б Царлуццио, Антонио (2003). Тхе Цомплете Мусхроом Боок. Qуадрилле. ИСБН 978-1-84400-040-1. 
  16. ^ Мартин, Ф., Кохлер, А., Мурат, C., Балестрини, Р., Цоутинхо, П.M., Јаиллон, О., Монтанини, Б., Морин, Е., Ноел, Б., Перцудани, Р. анд Порцел, Б., 2010. Пéригорд блацк труффле геноме унцоверс еволутионарy оригинс анд мецханисмс оф сyмбиосис. Натуре, 464(7291):1033.
  17. ^ а б Паолоцци, Францесцо; Рубини, Андреа; Рицциони, Цлаудиа; Топини, Фабиана; Арциони, Сергио (2004). „Тубер аестивум анд Тубер унцинатум: тwо морпхотyпес ор тwо специес?”. ФЕМС Мицробиологy Леттерс. 235 (1): 109—115. ИССН 0378-1097. дои:10.1111/ј.1574-6968.2004.тб09574.x. 
  18. ^ Деметри, Јустин (2012). „Wхите труффлес фром Алба”. Лифе ин Италy. Лифеиниталy.цом. Приступљено 16. 6. 2012. 
  19. ^ Бенцивенга, M.; Ди Массимо, Г.; Доннини, D.; Бациарелли Фалини, L. (2009). „Тхе цултиватион оф труффлес ин Италy”. Ацта Ботаница Yуннаница. 16 (Суппл 16): 100—102. 
  20. ^ а б Флорес-Рентерíа, Ллувиа; Лау, Маттхеw К.; Ламит, Лоуис Ј.; Гехринг, Цатхерине А. (2014). „Ан елусиве ецтомyцоррхизал фунгус ревеалс итселф: а неw специес оф Геопора (Пyронематацеае) ассоциатед wитх Пинус едулис”. Мyцологиа. 106 (3): 553—563. ИССН 0027-5514. дои:10.3852/13-263. 
  21. ^ Фред К. Буттерс (1903). „А Миннесота Специес оф Тубер”. Ботаницал Газетте. 35 (6): 427—431. ЈСТОР 2556357. дои:10.1086/328364. 
  22. ^ Ј.M. Траппе, А.M. Јумппонен & Е. Цáзарес (1996). „НАТС труффле анд труффле-лике фунги 5: Тубер лyонии (=Т. теxенсе), wитх а кеy то тхе спинy-според Тубер специес гроупс”. Мyцотаxон. 60: 365—372. Архивирано из оригинала 23. 09. 2015. г. Приступљено 20. 12. 2019. 
  23. ^ Бреннеман, Тим (2010). „Пецан Труффлес”. Архивирано из оригинала 9. 6. 2010. г. Приступљено 3. 6. 2010. 
  24. ^ Смитх, M.Е.; et al. (2012). „Пецан Труффлес ( Тубер лyонии ) Wхат Wе Кноw анд Wхат Wе Неед то Кноw”. Георгиа Пецан Магазине (Спринг 2012): 52—58. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Тартуф на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Tartuf&oldid=27676219”