Титрација

С Википедије, слободне енциклопедије
Винклерова титрација за одређивање концентрације раствореног кисеоника у узорку воде
Титрација киселина и база представља квантитативну анализау у виду одређивања концентрације непознатог раствора киселине или базе.

Титрација (титриметрија)[1] је уобичајен лабораторијски метод за квантитативну хемијску анализу који се користи за одређивање непознате концентрације познатог аналита. Пошто је мерење запремине кључно у титрацији, она је такође позната као волуметријска анализа. Реагенс, који се назива титрант или титратор[2] је припремљен као стандардни раствор. Позната концентрација и запремина титранта реагује са раствором аналита или титранда[3] да би се одредила концентрација.[4][5][6][7][8]

Историја и етимологија[уреди | уреди извор]

Реч „титрација“ потиче од лат. titulus, са значењем натпис или назив. Титрација, по дефиницији, је одређивање концентрације раствора у води са pH вредношћу 7 (pH чисте H2O под стандардним условима).[9]

Волуметријска анализа потиче из Француске из касног 18-тог века. Дескроизилс (франц. Francois Antoine Henri Descroizilles) је развио прву бирету (која је била слична градуисаном цилиндру) 1791. године.[10] Гај-Луса је развио побољшану верзију бирете која је имала бочну грану, и формирао термине је „пипета“ и „бирета“ у једном чланку из 1824. о стандардизацији индиго раствора. Велики напредак у методологији и популаризацији волуметријске анализе је остварио Карл Фридрих Мор, који је редизајнирао бирету, додао клампе и славину на дну, и написао први уџбеник о титрацији, (нем. Lehrbuch der chemisch-analytischen Titrirmethode - Уџбеник аналитичких хемијских титрационих метода), објављен 1855.[11]

Процедура[уреди | уреди извор]

Шема апаратуре за киселинско-базну титрацију, обухвата постоље, клеме, бирету, ерленмајер, магнетну мешалицу. Титрација се врши раствором натријум хидроксида или хлороводоничном киселином уз индикатор бромотимол плавим.

Типична титрација почиње са чашом или ерленмајером који садржи прецизну запремину анализираног раствора и малу количину индикатора, која је стављена испод калибрисане бирете или пипете која садржи титрант. Мале запремине титранта се затим додају то титранд и индикатор док се индикатор не промени, означавајући долазак на крајњу тачку титрације. У зависности од жељене крајње тачке, једна кап или мање титранта може да направи разлику између перманентне и привремене промене боје индикатора. Кад се крајња тачка реакције досегне, мери се запремина потрошеног реактанта и користи се за рачунање концентрације аналита путем једначине

где је Ca концентрација аналита, типично у моларним јединицама; Ct је концентрација титранта, типично у моловима по јединици запремине; Vt је запремина коришћеног титранта, типично у dm3; M је молски однос аналита и реактанта из балансиране хемијске једначине; и Va је запремина коришћеног аналита, типично у dm3.[12]

Препарационе технике[уреди | уреди извор]

За типичне титрације је неопходно да су титрант и аналит у течном стању (раствору). Мада су чврсти материјали обично растворени као водени раствори, и други растварачи попут глацијална сирћетна киселина или етанол се користе за специјалне сврхе (као што је петрохемија).[13] Концентрисани аналити се често разблажују да би се повећала прецизност.

Многе титрације које нису кисело базне треба одржавати на константном pH током реакције. Из тог разлога се раствор пуфера додаје у титрациону комору да би се одржао pH.[14]

У случајевима где два реактанта у узорку могу да реагују са титрантом, а само један је жељени аналит, засебни маскирајући раствор се додаје у реакциону комору. Он маскира нежељени јон.[15]

За неке редокс реакције је потребно да се загреје раствор узорка, као и да се титрација врши док је раствор још топао да би се повећала брзина реакције. На пример, оксидација неких раствора оксалата се одвија на 60° C са подесном брзином реакције.[16]

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Wхитнеy W.D.; Б.Е. Смитх (1911). „Титриметрy.”. Тхе Центурy Дицтионарy анд Цyцлопедиа. Тхе Центурy цо. стр. 6504. 
  2. ^ Цомпендиум фор Басал Працтице ин Биоцхемистрy. Аархус Университy. 2008. 
  3. ^ „титранд”. Сциенце & Тецхнологy Дицтионарy. МцГраw-Хилл. Приступљено 30. 9. 2011. 
  4. ^ Рајковић, М. Б.; et al. (1993). Аналитичка хемија. Београд: Савремена администрација. 
  5. ^ Р. Михајловић, Квантитативна хемијска анализа (практикум), Крагујевац, 1998.
  6. ^ Ј. Савић, M. савић, Основи аналитичке хемије, Свјетлост, сарајево, 1987.
  7. ^ Т. Шурањи, I. Жиграи, Основи квантитативне хемијске анализе, Нови Сад, 1997.
  8. ^ D. Скуг, D. Вест, Џ. Холер, Основе аналитичке кемије, Школска књига, Загреб, 1999.
  9. ^ Тхе Wорлд Боок дицтионарy. 2. Цхицаго, ИЛ: Wорлд Боок Инц. 2007. стр. 2198. ИСБН 978-0-7166-0299-6. 
  10. ^ Сзабадвáрy Ф. (1993). Хисторy оф Аналyтицал Цхемистрy. Таyлор & Францис. стр. 208—209. ИСБН 978-2-88124-569-5. 
  11. ^ Росенфелд L. (1999). Фоур Центуриес оф Цлиницал Цхемистрy. ЦРЦ Пресс. стр. 72—75. ИСБН 978-90-5699-645-1. 
  12. ^ Харрис D.C. (2004). Еxплоринг цхемицал аналyсис (3 изд.). Мацмиллан. стр. 111–112. ИСБН 9780716705710. 
  13. ^ Матар С.; L.Ф. Хатцх (2001). Цхемистрy оф Петроцхемицал Процессес (2 изд.). Гулф Профессионал Публисхинг. ИСБН 978-0-88415-315-3. 
  14. ^ Верма Н.К.; С.К. Кханна; Б. Капила. Цомпрехенсиве Цхемистрy XI. Неw Дехли: Лаxми Публицатионс. стр. 642—645. ИСБН 978-81-7008-596-6. 
  15. ^ Патнаик П. (2004). Деан'с Аналyтицал Цхемистрy Хандбоок (2 изд.). МцГраw-Хилл Проф Мед/Тецх. стр. 2.11—2.16. ИСБН 978-0-07-141060-1. 
  16. ^ Wалтхер Ј.V. (2005). Ессентиалс оф Геоцхемистрy. Јонес & Бартлетт Леарнинг. стр. 515–520. ИСБН 978-0-7637-2642-3. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Росенфелд L. (1999). Фоур Центуриес оф Цлиницал Цхемистрy. ЦРЦ Пресс. стр. 72—75. ИСБН 978-90-5699-645-1. 
  • Сзабадвáрy Ф. (1993). Хисторy оф Аналyтицал Цхемистрy. Таyлор & Францис. стр. 208—209. ИСБН 978-2-88124-569-5. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]