Тохарци

Тохарци или Тохари^[1] су били индоевропски народ, који је говорио тохарским језицима. Настањивали су подручје Таримског басена, на западу данашње Кине (покрајина Синкјанг). По вери су били будисти и манихејци. Тохарска култура је преживела до 7. века нове ере, када се на просторе Тохараца насељавају туркијски Ујгури, који ће асимиловати Тохарце.

Назив потиче из 19. века кад их тадашњи истраживачи поистовећују са групом по називу Tókharoi која настањује Бактрију и о којој се писало у старогрчким изворима. Иако се не ради о истим племенима, назив се усталио.

Неки истраживачи повезују Тохарце с Афанасево културом источног Сибира (3500. пне до 2500. пне), с мумијама из Тарима (1800. пне) и с Јуеџима који су познати из кинеских списа. Потоњи су углавном мигрирали из западног дела Гансу у Бактрију током другог века пне, а затим на северозапад Индијског потконтинента, где оснивају Кушанско царство.^[2]

Име[уреди | уреди извор]

На почетку 20. века археолози откривају низ рукописа у оазама Таримске долине који су писани два блиска, али тада још непозната индоевропским језика. Још један текст пронађен на истим просторима, будистичко дело писано старотуркијским језиком, садржи напомену да се ради о преводу са Санскрта, посредством неког токсри језика. Истраживач Фридрих V. К. Мелер закључује да је тај језик посреднички језик повезан с новооткривеним језицима.^[3]

Мелер их назива тохарима (Tocharisch на немачком), повезујући toxrï с етнонимом Tókharoi (старогрчки: Τόχαροι) којег је Страбон наденуо једном од скитских племена и која су освојила Грчко-Бактријско краљевство (данашњи Авганистан и Пакистан) у другој половини другог века пне^[4]. Тај назив долази из индоиранског (староперсијски tuxāri-, Санскрт tukhāra), а назив Toharistan се обично односи на Бактрију из првог миленијума, али и на провинцију Такар у Авганистану. Tókharoi се данас често поистовећују с Јуеџима из кинеских списа, оснивачима Кушанског царства.^[5] Међутим, данас је такође познато да су ти људи говорили бактријским језиком, источноиранским језиком који се увелико разликује од тохарских језика. Упркос томе, назив тохарски се усталио као назив језика којим су писани рукописи из Таримске долине, као и за људе који су их произвели.

Рукописи су писани на два различита језика који се називају тохарски А (такође источнотохарски или турфански, према граду Турпан) и тохарски Б (такође западнотохарски или кучански према граду Куча). Ендоним историјских Тохараца из времена шестог до осмог века је можда kuśiññe (тохарски Б), значења „од краљевства Куча и Агни”, и ārśi (тохарски А). У једном од текстова на тохарском А користи се назив ārśi-käntwā, што значи „у језику Арси” (где би ārśi било повезано с argenteus односно сјајно, блиставо). Према Дагласу К. Адамсу, Тохарци су за себе можда користили назив ākñi што би значило „граничари”.

Историчар Бернард Сергент је користио назив Arśi-Kuči који је недавно променио у Агни-Кучи.^[6]

Давни становници Таримске завале[уреди | уреди извор]

Ј. П. Малори и Виктор Х. Мајр тврде да су тохарски језици пристигли у Таримску и Турпанску долину с подручја Афанасевске културе, непосредно на северу. Афанасевска култура (3500. пне до 2500. пне) показује културолошку и генетску везу с културама средњоазијских степа које су биле блиске Индоевропљанима, али је довољно старија од Андроновске културе (доведене у везу с Индоиранцима) да изолује тохарске језике од индоиранских иновација попут процеса сатемизације.^[7]

Мумије из Тарима[уреди | уреди извор]

Мумије из Тарима (1800. пне) су пронађене на истом подручју као и тохарски текстови и фреске Таримске долин (300. до 900. година), а индоевропског су порекла и указују на Европеидну расу светлих очију и боје косе. Непознато је да ли су мумије и фреске повезане.

Године 2008. ископани су у околини Турпана остаци мушкарца. Тело мушкарца је било закопано с низом практичних и церемонијских објеката, међу њима стријељачком опремом, харфом и 789 грама канабиса. Истраживачи тело повезују с Гуши културом. Уз помоћ датирања угљеником-14, сахрана је оквирно датирана на 700. годину. Од укупно 500 гробова само два садрже канабис, што истраживаче наводи на закључак да су те две особе можда биле шамани.

Године 2009, анализирани су остаци тридесет особа из Сјаохе гробнице како би се истражили њихови Y-хромозом и митохонрдијски ДНК маркери. Резултати сугерирају да је на подручју Таримске долине још у бронзано доба живело становништво мешаног западњачког и источњачког порекла. Митохондријски ДНА Сјаохе (мтДНА) људи је претежно источноазијска хаплогрупа C, с мањим бројем Х и К хаплогрупа, док су њихове очне линије све западноеуроазијске Р1а1а. Географско подручје на којем се збило мешање тих група је непознато, мада се претпоставља се да то вероватно јужни Сибир.^[8]

Референце[уреди | уреди извор]

^ Каповић, Мате.: Увод у индоеуропску лингвистику, 2008, стр. 88.
^ Ким, Роналд.: Интродуцтион то Тоцхариан Архивирано на сајту Wayback Machine (16. јул 2018), 2012.
^ Тоцхариан Онлине: Сериес Интродуцтион Архивирано на сајту Wayback Machine (29. јун 2015), Todd B. Krause and Jonathan Slocum, University of Texas as Austin.
^ "Most of the Scythians, beginning from the Caspian Sea, are called Dahae Scythae, and those situated more towards the east Massagetae and Sacae; the rest have the common appellation of Scythians, but each separate tribe has its peculiar name. All, or the greatest part of them, are nomads. The best known tribes are those who deprived the Greeks of Bactriana, the Asii, Pasiani, Tochari, and Sacarauli, who came from the country on the other side of the Iaxartes, opposite the Sacae and Sogdiani" (Strabo, 11-8-2)
^ Beckwith, Christopher (2009). Empires of the Silk Road: A History of Central Asia from the Bronze Age to the Present. Princeton University Press. стр. 380–383. ISBN 978-0-691-15034-5.
^ Sergent, Bernard (2005) [1995]. Les Indo-Européens: Histoire, langues, mythes (2nd изд.). Payot. стр. 113—117.
^ Anthony, David W. (2007). The Horse, the Wheel, and Language: How Bronze-Age Riders from the Eurasian Steppes Shaped the Modern World. Princeton, NJ: Princeton University Press. стр. 264—265. ISBN 978-0-691-05887-0.
^ Li, Chunxiang. „Evidence that a West-East admixed population lived in the Tarim Basin as early as the early Bronze Age”. BMC Biology. Приступљено 17. 2. 2010.

Literatura[уреди | уреди извор]

Mallory, J. P. (новембар 2015). „The Problem of Tocharian Origins” (PDF). Sino-Platonic Papers. 259: 4.
Adams, Douglas Q. (2013), A Dictionary of Tocharian B (2nd изд.), Rodopi, ISBN 978-90-420-3671-0.
Beckwith, Christopher I. (2009), Empires of the Silk Road: A History of Central Asia from the Bronze Age to the Present, Princeton University Press, ISBN 978-0-691-15034-5.
Chen, Kwang-tzuu; Hiebert, Fredrik T. (1995), „The late prehistory of Xinjiang in relation to its neighbors”, Journal of World Prehistory, 9 (2): 243—300, JSTOR 25801077, S2CID 161858422, doi:10.1007/bf02221840.
Di Cosmo, Nicola (2000), „Ancient city-states of the Tarim Basin”, Ур.: Hansen, Mogens Herman, A Comparative Study of Thirty City-state Cultures, Copenhagen: Kongelige Danske Videnskabernes Selskab, стр. 393—407, ISBN 978-87-7876-177-4.
Hansen, Valerie (2012), The Silk Road, Oxford University Press, ISBN 978-0-195-15931-8.
Li, Chunxiang; Li, Hongjie; Cui, Yinqiu; Xie, Chengzhi; Cai, Dawei; Li, Wenying; Mair, Victor H.; Xu, Zhi; Zhang, Quanchao; Abuduresule, Idelis; Jin, Li; Zhu, Hong; Zhou, Hui (2010), „Evidence that a West-East admixed population lived in the Tarim Basin as early as the early Bronze Age”, BMC Biology, 8 (15): 15, PMC 2838831 , PMID 20163704, doi:10.1186/1741-7007-8-15.
Loewe, Michael (1979), „Introduction”, Ур.: Hulsewé, Anthony François Paulus, China in Central Asia: The Early Stage: 125 BC – AD 23, Brill, стр. 1—70, ISBN 978-90-04-05884-2.
Mallory, J.P. (2015), „The problem of Tocharian origins: an archaeological perspective” (PDF), Sino-Platonic Papers (259).
Mallory, J.P.; Adams, Douglas Q. (1997), Encyclopedia of Indo-European Culture, Taylor & Francis, ISBN 978-1-884964-98-5.
Mallory, J.P.; Mair, Victor H. (2000), The Tarim Mummies: Ancient China and the Mystery of the Earliest Peoples from the West, London: Thames & Hudson, ISBN 978-0-500-05101-6.
Millward, James A. (2007), Eurasian Crossroads: A History of Xinjiang, Columbia University Press, ISBN 978-0-231-13924-3.
Walter, Mariko Namba (1998), „Tocharian Buddhism in Kucha: Buddhism of Indo-European Centum Speakers in Chinese Turkestan before the 10th Century C.E.” (PDF), Sino-Platonic Papers, 85.
Wechsler, Howard J. (1979), „T'ai-tsung (reign 624–49) the consolidator”, Ур.: Twitchett, Dennis, The Cambridge History of China, Volume 3: Sui and T'ang China, 589–906 AD, Part 1, Cambridge: Cambridge University Press, стр. 188—241, ISBN 978-0-521-21446-9.
Winter, Werner (1998), „Tocharian”, Ур.: Ramat, Giacalone Anna; Ramat, Paolo, The Indo-European languages, London: Routledge, стр. 154—168, ISBN 978-0-415-06449-1.
Yü, Ying-shih (1986), „Han foreign relations”, Ур.: Twitchett, Dennis; Loewe, Michael, The Cambridge History of China, Volume 1: The Ch'in and Han Empires, 221 BC–AD 220, Cambridge: Cambridge University Press, стр. 377—462, ISBN 978-0-521-24327-8.
Baldi, Philip. 1983. An Introduction to the Indo-European Languages. Carbondale. Southern Illinois University Press.
Barber, Elizabeth Wayland. 1999. The Mummies of Ürümchi. London. Pan Books.
Beekes, Robert. 1995. Comparative Indo-European Linguistics: An Introduction. Philadelphia. John Benjamins.
Hemphill, Brian E. and J.P. Mallory. 2004. "Horse-mounted invaders from the Russo-Kazakh steppe or agricultural colonists from Western Central Asia? A craniometric investigation of the Bronze Age settlement of Xinjiang" in American Journal of Physical Anthropology vol. 125 pp 199ff.
Lane, George S. 1966. "On the Interrelationship of the Tocharian Dialects," in Ancient Indo-European Dialects, eds. Henrik Birnbaum and Jaan Puhvel. Berkeley. University of California Press.
Ning, Chao, Chuan-Chao Wang, Shizhu Gao, Y. Yang and Yinqiu Cui. “Ancient Genomes Reveal Yamnaya-Related Ancestry and a Potential Source of Indo-European Speakers in Iron Age Tianshan”. In: Current Biology 29 (2019): 2526-2532.e4. https://doi.org/10.1016/j.cub.2019.06.044
Wалтер, Марико Намба 1998 "Тоцхариан Буддхисм ин Куцха: Буддхисм оф Индо-Еуропеан Центум Спеакерс ин Цхинесе Туркестан бефоре тхе 10тх Центурy C.Е." Сино-Платониц Паперс 85.
Xу, Wенкан 1995 "Тхе Дисцоверy оф тхе Xињианг Муммиес анд Студиес оф тхе Оригин оф тхе Тоцхарианс" Тхе Јоурнал оф Индо-Еуропеан Студиес, Вол. 23, Нумбер 3 & 4, Фалл/Wинтер 1995, пп. 357–369.
Xу, Wенкан 1996 "Тхе Токхарианс анд Буддхисм" Ин: Студиес ин Централ анд Еаст Асиан Религионс 9, пп. 1–17.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Tocharian alphabet at omniglot.com
Tocharian alphabet
Modern studies are developing a Tocharian dictionary.
Mark Dickens, 'Everything you always wanted to know about Tocharian'. Архивирано на сајту Wayback Machine (11. октобар 2003)
A dictionary of Tocharian B by Douglas Q. Adams (Leiden Studies in Indo-European 10), xxxiv, 830 pp., Rodopi: Amsterdam – Atlanta, 1999.
Žhivko Voynikov (Bulgaria). Some Ancient Chinese Names In East Turkestan And Central Asia And The Tocharian Question Архивирано на сајту Wayback Machine (10. новембар 2013)

[1] Каповић, Мате.: Увод у индоеуропску лингвистику, 2008, стр. 88.

[2] Ким, Роналд.: Интродуцтион то Тоцхариан Архивирано на сајту Wayback Machine (16. јул 2018), 2012.

[Tocharian_Online-3] Тоцхариан Онлине: Сериес Интродуцтион Архивирано на сајту Wayback Machine (29. јун 2015), Todd B. Krause and Jonathan Slocum, University of Texas as Austin.

[4] "Most of the Scythians, beginning from the Caspian Sea, are called Dahae Scythae, and those situated more towards the east Massagetae and Sacae; the rest have the common appellation of Scythians, but each separate tribe has its peculiar name. All, or the greatest part of them, are nomads. The best known tribes are those who deprived the Greeks of Bactriana, the Asii, Pasiani, Tochari, and Sacarauli, who came from the country on the other side of the Iaxartes, opposite the Sacae and Sogdiani" (Strabo, 11-8-2)

[Beckwith-5] Beckwith, Christopher (2009). Empires of the Silk Road: A History of Central Asia from the Bronze Age to the Present. Princeton University Press. стр. 380–383. ISBN 978-0-691-15034-5.

[6] Sergent, Bernard (2005) [1995]. Les Indo-Européens: Histoire, langues, mythes (2nd изд.). Payot. стр. 113—117.

[7] Anthony, David W. (2007). The Horse, the Wheel, and Language: How Bronze-Age Riders from the Eurasian Steppes Shaped the Modern World. Princeton, NJ: Princeton University Press. стр. 264—265. ISBN 978-0-691-05887-0.

[bronzeageadmix-8] Li, Chunxiang. „Evidence that a West-East admixed population lived in the Tarim Basin as early as the early Bronze Age”. BMC Biology. Приступљено 17. 2. 2010.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]