Тромбоцит-активирајући фактор

С Википедије, слободне енциклопедије
Тромбоцит-активирајући фактор
Идентификација
МеСХ Плателет+Ацтиватинг+Фацтор
Својства
C26H54NO7P
Моларна маса 523,683
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa).
Референце инфокутије

Тромбоцит-активирајући фактор, такође познат као PAF, или AGEPC (ацетил-глицерил-етар-фосфорилхолин) је потентан фосфолипидни активатор и посредник многих леукоцитних функција, као што су агрегација тромбоцита, инфламација, и анафилакса.

Он се производи у одговору на специфичне стимулусе од стране низа ћелијских типова: неутрофила, базофила, тромбоцита, и ендотелних ћелија.

Хемија[уреди | уреди извор]

Неколико типова молекула тромбоцит-активирајућег фактора је идентификовано. Они се разликују у дужини О-алкил бочног ланца.

Функција[уреди | уреди извор]

Он је важан посредник бронхоконстрикције. Он узрокује агрегацију тромбоцита и ширење крвних жила. Из тих разлога је важан у процесима хемостазе. На концентрацији од 10−12 mol/L, PAF узрокује опасно по живот запаљење ваздушних путева и производи симптоме сличне астми.

Токсини, као што су фрагменти уништених бактерија, стимулишу PAF синтезу, последица чега је пад крвног притиска и умањена количина крви која доспева до срца, што доводи до шока, и у неким случајевима смрти.

Историја[уреди | уреди извор]

Тромбоцит-активирајући фактор је открио француски имунолог Жак Бенвенисте раних 1970-их.[3][4] Његову структуру је утврдио Константинос А. Демопоулос 1979. године.[5]

Литература[уреди | уреди извор]

  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Еван Е. Болтон; Yанли Wанг; Паул А. Тхиессен; Степхен Х. Брyант (2008). „Цхаптер 12 ПубЦхем: Интегратед Платформ оф Смалл Молецулес анд Биологицал Ацтивитиес”. Аннуал Репортс ин Цомпутатионал Цхемистрy. 4: 217—241. дои:10.1016/С1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ Бенвенисте Ј, Хенсон ПМ, Цоцхране ЦГ (1972). „Леукоцyте-депендент хистамине релеасе фром раббит плателетс. Тхе роле оф ИгЕ, басопхилс, анд а плателет-ацтиватинг фацтор”. Ј. Еxп. Мед. 136 (6): 1356—77. ПМЦ 2139324Слободан приступ. ПМИД 4118412. дои:10.1084/јем.136.6.1356. 
  4. ^ Бенвенисте Ј (1974). „Плателет-ацтиватинг фацтор, а неw медиатор оф анапхyлаxис анд иммуне цомплеx депоситион фром раббит анд хуман басопхилс”. Натуре. 249 (457): 581—2. ПМИД 4275800. дои:10.1038/249581а0. 
  5. ^ Демопоулос ЦА, Пинцкард РН, Ханахан ДЈ (1979). „Плателет-ацтиватинг фацтор. Евиденце фор 1-О-алкyл-2-ацетyл-сн-глyцерyл-3-пхоспхорyлцхолине ас тхе ацтиве цомпонент (а неw цласс оф липид цхемицал медиаторс)”. Ј. Биол. Цхем. 254 (19): 9355—8. ПМИД 489536. Архивирано из оригинала (абстрацт) 22. 04. 2008. г. Приступљено 12. 12. 2010. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]