Урака I од Леона

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Uraka I od Leona
Kraljica Leona i Kastilje
UrracaRegina TumboA.jpg
Srednjevekovna minijatura koja prikazuje kraljicu Uraku I od Leona
Датум рођења(1081-06-24)24. jun 1081.
Датум смрти8. mart 1126.(1126-03-08) (44 god.)
Место смртиCastillo de los Condes, Saldanja
ГробPanteón de reyes de San Isidoro de León
ДинастијаKuća Himene
ОтацAlfonso VI
МајкаKonstanca od Burgonje
Супружник
ПотомствоAlfonso VII od Leona
Sanča Raimundes
Период1109-1126.
ПретходникAlfonso VI od Leona
НаследникAlfonso VII
ПотписUrracasign.jpg

Uraka I од Леона (шп. Urraca I de León, Леон, 1081 — Салдања, 1126) била је краљица Леона и Кастиље измедју 1109. и 1126. године, као и кћерка и наследница Алфонса VI од Леона и краљице Констанце од Бургоње (шп.Цонстанза де Боргоñа).

Породично порекло[уреди | уреди извор]

С очеве стране (Алфонса VI), Урака је била унука Фернанда I, краља Леона и грофа Кастије, и његове жене Санче од Леона, ћерке Алфонса V, док је са мајчине стране (Констанце од Бургоње), Урака била унука војводе Роберта I од Бургоње, сина Роберта II од Француске, другог француског монарха из династије Капета, и његове жене Хелие од Семура (Хéлие де Сéмур).

Краљица Галиције[уреди | уреди извор]

Урака је била најстарије дете краља Алфонса I од Леона и његове друге жене Констанце, а рођење њеног брата Санча, године 1093. уклонило ју је са пута да постане наследница трона. Године 1095. Урака уговара брак са Рејмундом од Бургоње (Раимундо де Боргоñа), племенитим Французем који је дошао у Леон након битке код Саграхаса (Баталла де Саграјас, Шпанија), одговарајући на позив Алфонса VI хришћанима у Европи, упућен са намером да се организује рат против муслимана који су уништили њихове краљеве. Године 1095, као резултат брака Алфонсове друге ћерке Тересе од Леона (Тереса де Леóн) и Енрикеа од Бургоње (Енриqуе де Боргоñа), монарх је поделио Галисију (ел Реино де Галициа) на два дела: краљевство је припало Ураки и Рејмунду, а портукаленски округ (ел цондадо Портуцаленсе), који је обухватао делове између река Дуеро (ел рíо Дуеро) и Мињо (ел рíо Миñо), припао је као мираз Терези и Енрикеу.

Краљица Леона и Кастиље[уреди | уреди извор]

Приступање трону[уреди | уреди извор]

Године 1108. у бици код Уклеса (шп. ла баталла де Уцлéс) умире Уракин брат Санчо. Смрт јединог мушког потомка Алфонса VI претвара Ураку, која је у међувремену постала удовица, у кандидаткињу са највећим шансама да наследи оца. Он окупља краљевске племиће у Толеду и саопштава им да је Урака изабрана за његову наследницу, што је било веома изненађујуће. Племићи прихватају њено наименовање, али захтевају да Урака уговори нови брак. Многи кандидати су се пријавили како би ступили у брак са наследницом трона, али они који су се највише истакли међу њима били су грофови Гомес Гонсалес и Педро Гонсалес од Ларе. Алфонсо VI, плашећи се да се ривалство између кастиљанских и леонских племића не повећа због отимања око тога чија ће Урака бити жена, одлучује да је уда за арагонског краља Алфонса I од Арагона званог Борбени (шп. Ел баталладор). Брак је склопљен 1109. године у дворцу Монсон де Кампос (шп. ел цастилло де Монзóн де Цампос), са господаром тврђаве Педром Ансуресом као кумом, иако не можемо са сигурношћу тврдити да ли је то било пре или након смрти Алфонса VI.

Прва етапа (1109—10)[уреди | уреди извор]

Урака и Алфонсо су ступили у брак, иако су поједине политичке странке због различитих мотива биле против њиховог брака. Прву странку је формирало француско свештенство, које је у великој мери ојачано захваљујући бургундском пореклу Уракиног првог мужа, и које је страховало од губитка својих привилегија.

Центар друге странке је био у Галисији, и она је била против брака између Ураке и Алфонса због губитка права Уракиног сина, Алфонса Раимундеса, на леонски престо. Заправо, један од првих потеза који су владари начинили било је потписивање једног пакта, према коме су супружници узајамно одобравали аутономну моћ у краљевству оног другог, обоје би прогласили за наследника сина, уколико се роди, а ако се у њиховом браку не роди наследник, сваки супружник би наследио оног другог у случају смрти једног од њих. Овај сектор је од првог момента био подељен на две тенденције: прва је била на челу са бискупом Сантијага де Компостеле, Дијегом Хелмиресом, који је бранио положај принца Алфонса као Уракиног наследника, а друга на челу са Педром Фроиласом, кнезом Трабе и тутором принца Алфонса, који се залагао за независност Галисије, чији би трон заузео Алфонсо.

Урака I од Леона (Градска већница у Леону)

Трећа група која је била против краљевског брака налазила се у истом седишту и на њеном челу је био гроф Гомес Гонсалес, а његово противљење је било мотивисано страхом од губитка моћи, што се убрзо и испоставило као оправдано, када је Алфонсо I поставио племиће од Арагона и Наваре на важне јавне позиције и као чуваре кастиљанских и леонских утврђења и територија.

Сматра се да је кнез од Трабе повукао први насилан потез против владара, када се жалио на наследна права принца Алфонса. Као одговор на галисијску побуну, Алфонсо Борац се на челу своје војске упутио према Галисији, где је, 1110. године, успоставио ред у побуњеничкој кнежевини победивши галисијске трупе у утврђењу Монтеросо.

Галисијска побуна против краљевске власти била је само почетак низа политичких и ратних сукоба, које ће супротни карактери Ураке и Алфонса и обострана антипатија оснажити у предстојећим годинама и који ће увући хиспанске краљевине у један непрекидан грађански рат.

Убрзо ће се разликовати две тенденције у странци која је била против брака и која је такође била утврђена у седишту краљевства. Једна подржава Алфонса као владара који поседује апсолутну власт и сачињена је од нижег племства и представника великих градова који окружују Пут за Сантијаго, у жељи да се ослободе црквене управе; друга подржава Ураку и формирана је од стране високог племства и свештеника који ће активно радити како би добили поништење брака од стране цркве, аргументовано пред папом Паскалом II, који је и сам био инцестуозан јер је био у крвном сродству са супружницом (обоје су били праунуци Санћа Гарсеса III од Памплоне ). Папа прети изопштењем владара из цркве уколико не пониште брак. Краљица је, према ономе што пише Херонимо Сурита у Аналима круне од Арагона, потврдила да

...иако је брак успостављен након краљеве смрти, жељом и наредбом великаша, ишао је против њене воље и примио је много критика због лошег понашања арагонског краља, који је спроводио велику тиранију и избацио бискупе из Бургоса и Леона из њихових цркава и ухапсио оног из Паленсије и прогнао бискупа из Толеда на две године из његове епархије, иако је био легат апостолског седишта, и који је отерао опата из манастира Саагуна и у њега поставио дон Рамира, свог брата. Страст је била тако ужасна да је краљица тврдила да је са великим бесом и мржњом прижељкивала смрт престолонаследника, верујући да ће наследити краљевство. Овако је народ подстицан и деловао је против њега.

Урака одлучује да се удаљи од Алфонса и одлази у манастир Саагун. Алфонсо I добија обавештење да надбискуп Толеда ради на томе да се поништи брак, што га, заједно са гласинама да краљица има љубавну везу са кнезом Гомес Гонсалес, подстиче да затвори Ураку у тврђаву Ел Кастељар (шп. Ел Цастеллар) и да поведе своју војску против свих оних кастиљанских тврђава које су стале на страну Ураке. Заузео је Паленсију, Бургос, Осму, Оренсе, Толедо, где је свргнуо надбискупа, и Саагун, где је свргнуо опата манастира.

Кнез Гомес Гонсалес, заједно са кнезом Педром Гонсалесом од Ларе, успева да ослободи краљицу, која тражи уточиште у кандеспинској тврђави, која се налази у Фресно де Кантеспину, у Сеговији.

Друга етапа (1111—14)[уреди | уреди извор]

Краљ је затим одлучио да се суочи са ситуацијом, што је и учинио у бици Кампо де ла Еспина или Кандеспина (26. октобар 1110.), из које је изашао као победник захваљујући војној подршци коју је добио од Уракине полусестре и зета, кнежева Португала, Тересе и Енрикеа. Херонимо Сурита описује битку на следећи начин:

Када је битка почела да задаје тешке повреде обема странама, кнез дон Педро Гонсалес оставио је краљевски барјак, и напустио поље бежећи,а кнез дон Гомес је остао са Кастиљанцима непоколебљив у бици, али су на крају били натерани у бег и побеђени, а кнез Гомес остао је мртав на пољу.

Међутим, Алфонсов улазак у Толедо и жеља Тересе и Енрикеа да извуку корист, учинили су да Енрике покуша да склопи пакт са Ураком, али непријатељство између полусестара учинило је да се на крају Урака помири са својим мужем Алфонсом, приморавајући кнежеве Португала да се врате свом краљевству.

Брачно помирење је опет уздрмано када се Урака састала са галисијским племством и прихватила да њен син Алфонсо буде проглашен краљем Галисије. Крунисање се одржало у Сантијаго де Компостели, 17. септембра 1111. године, и изазваће бес Алфонса I Арагонског и нове сукобе између владара током целе 1112. године, од којих се истичу они у градовима као што су Астрога и Карион де лос Кондес, који су се завршили новим примирјем које ће бити прекршено следеће године у Бургосу, када је краљица, подржана трупама бискупа Сантијага де Компостеле, Дијега Хелмиреса, опколила град. Алфонсо тада одлучује да напусти територијалне претензије над краљевствима своје супруге и, базирајући се на аргументима које су употребили они који су од првог тренутка хтели да пониште њихов брак, одлучује да одбаци Ураку, што се и остварило на савету одржаном у Паленсији, 1114. године.

Трећа етапа (1115—26)[уреди | уреди извор]

Повлачење Алфонса I не значи и нестанак конфликата, шта више, они поново отпочињу у Галисији 1115. године, када гроф од Трабе, Педро Фроилас и епископ Сантијага де Компостеле, Дијего Хелмирес покушавају да повећају аутономију краљичиног сина Алфонса, као независног краља Галисије. Краљица одлучује да удаљи свог сина Алфонса Раимундеса од утицаја тутора, због чега га упућује у Сантијаго на чело своје војске. Хелмирес и гроф од Трабе склапају пакт са Ураком I, и док разговарају са њом, становништво почиње да диже побуну. У тој народној побуни Урака је била, након што су се људи окупили око ње, изударана, бачена нага у блато, злостављана и понижавана, чак се каже да је неко из гомиле бацио камен на њу, погодивши је у лице, учинивши да јој испадну неки зуби. Након бекства, краљица је опколила град до предаје, а затим га је подвргла снажној репресији због супротстављања власти.

Године 1117, Ураку I су у замку Собросо (шп.Цастилло де Собросо) опколиле присталице њеног сина и сестре по оцу, Тересе од Леона, али је успела да побегне и да се врати у Сантијаго де Компостелу,о чему говори Историја Компостеле (шп. Хисториа цомпостелана). Касније се Урака консолидује са присталицама свога сина потписујући Тамбровски пакт (шп.Пацто дел Тамбре), признајући легитимитет Алфонса да је наследи на трону. Без обзира на све, мир је потрајао до 1120. године, када се поново суочава са грофом од Трабе са којим је опет требало да склопи пакт 1121. године због инвазије из портукаленског округа (шп.Цондадо Портуцаленсе). Инвазију је предводила њена сестра Тереса, која ју је одбила преко реке Мињо (шп.рíо Миñо) и победила у Ланосу (шп.Ланхосо), чиме је постигла да је Урака призна за своју суверену.

Замак Салдања (Паленциа), место на којем је преминула Урака I

Последње године Уракине владавине нису толико познате због недостатка оригиналних и јасних докумената. Једна студија показује да није прекинула грађански рат све до смрти, која се догодила у замку Салдања (шп.цастилло де Салдаñа), године 1126. Те исте године, њен син Алфонсо I, дошавши из Галисије, крунисан је као краљ Леона под именом Алфонсо VII од Леона, касније назван Цар (шп.ел Емперадор).

Бракови и Потомство[уреди | уреди извор]

Краљица Урака се прво удала за грофа Раимунда од Бургоње, сина палатинског грофа Гиљерма I од Бургоње. Брак је договорен од 1087. године, али венчање није одржано до 1095. године у Толеду. Деца из њеног првог брака су:

1. Алфонсо VII од Леона (1105-1157). Наследио је мајку на трону Кастиље и Леона.
2. Санча Раимундес (1102-1159)

Други брак је уговорен са Алфонсом I Борцем, арагонским краљем, у којем није било наследника и који је касније проглашен неважећим због крвне сродности супружника.

Према старим хроникама написаним од стране Херонима Сурите, гроф Педро Гонсалес од Ларе, син Гонсала Нуњеса, који је био становник Ларе и Осме, и Готе Нуњес, уживао је наклоност краљице,

... никад није опростио својој части нити је икад правио разлику између супружника и прељубника, мислио је да се ожени њоме, и стављао се на чело послова у краљевству намеравајући да командује и забрањује као апсолутни господар. Али она није знала да буде предмет ни његове ни било чије љубави.

Грофови и богати људи Кастиље нису признавали брак и Гитер Фернандес од Кастра је заробио и затворио грофа Педра у замак од Мансиље.

У вези са грофом Педром Гонсалесом од Ларе Урака је родила најмање двоје деце [1]:

1. Елвира Перес од Ларе (1110-1174), која се удала први пут за грофа Гарсију Переса од Трабе, господара Трастамаре, сина грофа Педра Фроиласа. После је уговорен нови брак са грофом Бертраном од Риснела, господаром Кариона.
2. Фернандо Перес Уртадо (1114-1156), који је касније живео у Португалу.[2][3][4][5]

Гроб[уреди | уреди извор]

Пантеон Краљева Сан Исидора од Леона

После њене смрти у Салдањи, тело краљице Ураке је однесено у Леон, где је положено у гроб у Пантеону Краљева Сан Исидора од Леона, обнављајући тако традицију да се краљеви од Леона покопавају тамо. Ову традицију је прекинуо њен отац Алфонсо VI од Леона, који је сахрањен заједно са већином својих супруга у манастиру Светог Бенедита од Саагуна[6],међу којима је и Констанца од Бургоње, мајка краљице Ураке. Њени остаци су били положени у једном гробу од чистог мермера, изнад кога се налазила извајана слика краљице, међутим, тај гроб је сада нестао. На гробу се налазио епитаф на латинском на коме је писало следеће:

Х. Р. ДОМНА УРРАЦА РЕГИНА, МАТЕР ИМПЕРАТОРИС АЛФОНСИ, ХОЦ УРРАЦА ЈАЦЕТ ПУЛЦРО РЕГИНА СЕПУЛЦХРО. РЕГИС АДЕФОНСИ ФИЛИА QУИППЕ БОНИ. УНДЕЦИЕС ЦЕНТУМ ДЕЦИЕС СЕX QУАТУОР АННОС МАРТИС МЕНСЕ ОРАВИ, ЦУМ МОРИТУР НУМЕРА.[7]

Види још[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Палларес ет ал, 2006, страна 48.
  2. ^ Сáнцхез де Мора, 2003, стране 195-196.
  3. ^ Салазар y Ацха, 2006, страна 39.
  4. ^ Фернандес Марqуес, 2008, страна 68
  5. ^ Цалдерóн Медина, 2004, страна 45, број 31
  6. ^ Елорза ет ал, 1990, стране 54-55
  7. ^ Арцо y Гараy, 1954, страна 201