ВY Цанис Мајорис

VY Canis Majoris је црвена хипергигантска звезда, која се налази у сазвежђу Canis Major. Процењује се да има пречник који је преко 1.800 пута већи од Сунчевог.^[1] Својевремено се мислило да је овај црвени хyпергигант толико велик да се супротставља теорији звездане еволуције, али усавршеним системима мерења испоставило се да је звезда далеко мања него што се првобитно мислило.

Велики објекти у свемиру[уреди | уреди извор]

Од Великог праска пре 14 милијарди година, свемир се непрестано ширио и хладио. У билионитом делу секунде након Великог праска постојале су само најосновније јединице материје (протон, неутрон, електрон). Те честице су се, под утицајем гравитације и осталих сила, спојиле у највеће објекте које данас видимо на небу. Данас је познато много планета, звезда и галаксија зато што се астрономија стално развија. Али свемир садржи више милијарди галаксија, а звезда има више него зрна песка на Земљи. Због тога се вероватно никад неће знати шта је највеће у свемиру.

WАСП-17б[уреди | уреди извор]

WАСП-17б је вансоларна планета која кружи око звезде WАСП-17 на растојању од 1000 светлосних година од Земље у сазвежђу Шкорпија. WАСП-17Б има скоро 2 пута већи пречник од Јупитера и то је чини највећом познатом планетом. Ово је прва планета која је откривена са ретроградном орбитом (орбитом која има супротни смер од смера ротације матичне звезде). Она такодје има веома малу просечну густину 0.08-0.19 г/цм³, док је просечна густина Земље 5.515 г/цм³. Ова планета је по саставу гасовити џин и кружи око своје матичне звезде на веома малом растојању (мањем од једне седмине растојања од Меркура до Сунца). Због тога на њеној површини владају високе температуре и једна година на овој планети траје мање од 4 дана. WАСП-17б је откривен 11. августа 2009. транзит методом.

Транзит метода[уреди | уреди извор]

Пошто су јако слаб извор светлости, и зато што круже око много светлијих звезда, планете се не могу видети. Због тога све до 1990-их једине познате планете биле су оне у Сунчевом систему. Касније су развијени индиректни методи за откривање вансоларних планета. Један од њих је транзит метода. Када посматрамо звезду око које кружи планетарни систем, у једном тренутку ће испред звезде проћи планета и она ће делимично да блокира светлост која стиже до телескопа, тада кажемо да је планета у транзиту. Али овај метод има своје мане. Што је већа удаљеност између планете и матичне звезде, блокирана светлост је мања. Што је мања величина планете, мања је и блокирана светлост. Транзит је јако ретка појава, зато телескоп мора истовремено да посматра хиљаду звезда не би ли пронашао једну планету. До 2013. откривено је 889 вансоларних планета.

ВY Цанис Мајорис[уреди | уреди извор]

ВY ЦАНИС МАЈОРИС се налази у сазвежђу Велики пас (ЦАНИС МАЈОР). Звезда је по врсти црвени хиперџин и пречник јој износи чак 2 милијарде километара. Ова Звезда је 1800 пута већа од Сунца, што значи да када бисмо уместо Сунца у Сунчев систем убацили ову звезду све планете би биле прогутане до Сатурна. Ова звезда се први пут помиње у каталогу звезда Јероме Лаланде из 1801. године. Звезда се налази на растојању од 3900 светлосних година од Сунчевог система. Просечна густина звезде је 5-10мг/м³, Док је просечна температура на површини 3500К и спада у најсјајније звезде на небу. Звезда због огромне величине троши своје гориво (водоник и хелијум) великом брзином и због тога животни век ове звезде износи само неколико милиона година, док животни век нашег Сунца износи више милијарди година.

Хиперџинови[уреди | уреди извор]

Типична галаксија броји око 100 милијарди звезда. Већина ових звезда имају малу величину и не могу се видети ни најјачим телескопима. Такве звезде се најчешће називају црвени и бели патуљци. Али постоје и огромне звезде које су 3900 пута веће и између 20 и 40 пута масивније од Сунца. Оне спадају у најсјајније звезде на небу. Троше огромне количине водоника и хелијума великом брзином и због тога живе веома кратко. Али су, упркос кратком животу, веома битне јер кад заврше свој живот оне постану јако нестабилне и све се завршава у једној великој експлозији која се зове супернова. Ове експлозије, које су више милијарди пута светлије од Сунца, обогаћују свемир тешким елементима од којих је састављено све око нас, па чак и живот на Земљи. Супернове се могу, због своје светлости, лако приметити и зато су помогле научницима да дођу до неких најбитнијих открића. Једно од њих је откриће да се свемир убрзано и непрестано шири. После експлозије звезде настаје гас и прашина од којих се формирају нове звезде и њихове планете. Постоје неке велике звезде које након смрти формирају црне рупе. То су објекти мале величине (неколико стотина километара), али су милион пута масивније од Сунца. Због тога они имају толико јаку гравитациону силу да чак ни светлост не може да им побегне. Наша звезда кружи око једне велике супермасивне црне рупе у центру Млечног пута.

ИЦ 1101[уреди | уреди извор]

Млечни пут, са пречником од 100.000 светлосних година и 300 милијарди звезда, спада у велике спиралне галаксије. Али Млечни пут је мали у односу на ИЦ 1101. ИЦ 1101 је елиптични суперџин у сазвежђу Девица на растојању од око милијарду светлосних година од Земље. Ова галаксија има пречник од 6 милиона светлосних година и садржи 100 трилиона звезда. ИЦ 1101 се налази у центру галактичког јата Абелл 2029. Ову галаксију је открио 19. јуна 1790. године Вилхелм Хершел.