Венерација

С Википедије, слободне енциклопедије
Венерација Св. Конрада од Пјаченце (Сан Корадо)

Венерација (латински veneratio, грчки τιμάω, timao), или венецаја светаца, је чин поштовања свеца, особе за коју је било утврђено да има висок степен побожности и светости.[1] Анђели су у многим религијама поштовани у сличној мери. Филолошки, „венерисати” долази од латинског глагола, венераре, што значи посматрати с поштовањем и респектом. Венерацију светаца формално или неформално спроводе припадници неких грана свих главних религија, укључујући хришћанство, јудаизам,[2] хиндуизам,[3] ислам,[4] и будизам.[1][3]

У оквиру хришћанства, венерацију врше групе попут источне православне цркве, римокатоличке и источне католичке цркве, које све имају различите поступке канонизације или глорификације. У католичким и православним црквама, венерација се исказује клањањем с поштовањем или крштењем руком пред иконама, реликвијама или киповима свеца, или одласком на ходочашће на места повезана са свецима. Генерално, протестанти не практикују венерацију.

Хиндуизам има дугу традицију венерације светаца, изражену према разним гуруима и учитељима светости, како живим, тако и мртвим. Разне гране будизма укључују формално литургијско поштовање светаца, при чему је махајански будизам класификовао степене светости.[1][3]

У исламу, венерацију светаца практикују многе присташе традиционалног сунитског ислама (сунитски суфији, на пример) и шиитског ислама, и то се чини многим деловима света као што су Турска, Египат, јужна Азија и југоисточна Азија.[5][6] Остале секте, попут вехабиста итд, не прихватају ту праксу.[7]

У јудаизму не постоји класично или формално признавање светаца, али постоји дуга историја поштовања према библијским херојима и мученицима. У неким регионима, на пример у јудаизму у Мароку, постоји дуга и распрострањена традиција венерације светаца.[1][2][3]

Јудаизам[уреди | уреди извор]

Док ортодоксни и организовани јудаизам сам по себи не толерише поштовање светаца, венерација и ходочашће на места сахране светих јеврејских вођа је древни део традиције.[8]

Данас је уобичајено за неке Јевреје да посећују гробове многих праведољубивих јеврејских вођа.[9] Традиција је посебно јака међу мароканским Јеврејима и Јеврејима сефардског порекла, мада то чине и неки ашкенаски Јевреји. Ово се посебно односи на Израел, где је сахрањено много светих јеврејских вођа. Пећина Патријарха у Хеброну, Рачелова гробница у Витлејему и Мајмонида у Тиберију су примери места сахране која привлаче велика ходочашћа у Израелу.[1][2] У Америци је једини такав пример гробница рабина Меначема Мендела Шнирсона, у Охелу, на гробљу у Квинсу, где је сахрањен заједно са својим свекром. Током свог живота, сам Шнирсон често је посећивао гроб (Охел) свог свекра, где је читао писма и писао молитве, и постављао их на гроб.[10] Данас посетиоци Шнирсоновог гроба обухватају Јевреје ортодоксног, реформског и конзервативног порекла, као и нејевреје.[11][12] Посетиоци обично изговарају молитве псалми и са собом доносе молитве исписане на комадима папира, које се потом поцепају и остављају на гробу.[13][14][15]

Хришћанство[уреди | уреди извор]

Поштовање према онима који су сматрани светима почело је у раном хришћанству, с тим што је најпре мученицима указана посебна почаст. Званично обележавање светаца у црквама почело је још у првом веку. Апостол Павле је у својим списима помињао свеце по имену. У катакомбама су настале иконе са приказом светитеља. Византијска православна црква почела је званичну црквену комеморацију врло рано, а чак и у Риму, комеморација је документована у трећем веку. Временом је почаст почела да се одаје и оним хришћанима који су живели светим и побожним животом. Различите деноминације поштују и одређују свеце на различите начине, а неке имају формални процес канонизације или глорификације. То је уједно и први корак да се постане светац.[1]

Латрија, дулија и хипердулија[уреди | уреди извор]

Хришћански теолози су одавно усвојили термине латрија за врсту богослужења само Богу, а дулија и проскинеза за поштовање анђела, светитеља, моштију и икона.[а]

Католичке и православне теологије такође укључују термин хипердулија за врсте поштовања које се посебно посвећују Марији.[16][20] Католички теолог Тома Аквински прецизира да је хипердулија иста врста поштовања као и дулија, само што је дата у већем степену; оба остају различита од латрије.[22]

Оријентално православље[уреди | уреди извор]

У литургијској служби сиријске православне цркве Света Богородица се изговара као префаторска молитва после Оченаш, а пре уласка свештеника у припрату.[23] Име пресвете Богородице је вероватно коришћено и за освећење олтара, изнад имена свих других светих.[24]

Источно православље[уреди | уреди извор]

У источној православној цркви поштовање светаца је важан елемент богослужења. Већина богослужења се завршава речима „Пресвета Богородице, спаси нас!“[25] и користе се тропари и кондаци за поштовање светитеља дана.[26] Ова пракса поштовања светих кроз похвале и кроз њихове иконе брани се у књизи светог Јована Дамаскина О светим ликовима[27] и била је предмет Другог Никејског сабора.

Протестантизам[уреди | уреди извор]

Види још: Свеци у англиканству, Свеци у методизму и Календар светаца (лутерански)

У протестантским црквама, поштовање се понекад сматра јереси идолопоклонства, а сродна пракса канонизације представља јерес апотеозе. Протестантска теологија обично пориче да се може направити било каква стварна разлика између поштовања и обожавања, и тврди да пракса поштовања одвлачи хришћанску душу од њеног правог циља, обожавања Бога. У својим Институтима хришћанске религије, Џон Калвин пише да је „разлика између онога што се назива дулија и латрија измишљена управо у сврху омогућавања да се божанске почасти одају анђелима и мртвима очигледно некажњено“.[28] Поштовање се, према томе, сматра једном врстом богохуљења од стране Лутера и неких протестаната.[29][30] Међутим, неке протестантске струје, посебно англиканство и лутеранизам, дозвољавају поштовање светаца на начин сличан католичанству.

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ [16][17][18][19][20][21]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ Линдсаy Јонес, ур. (2005). Тхомсон Гале Енцyцлопедиа оф Религион (на језику: таџички). Саинтхоод (Сецонд изд.). Мацмиллан Референце УСА. стр. 8033. 
  2. ^ а б в "Венератион оф саинтс ис а универсал пхеноменон. Алл монотхеистиц анд полyтхеистиц цреедс цонтаин сометхинг оф итс религиоус дименсион... " Иссацхар Бен-Ами (1998). Саинт Венератион Амонг тхе Јеwс ин Мороццо. Wаyне Стате Университy Пресс. стр. 13. ИСБН 978-0-8143-2198-0. Приступљено 7. 9. 2012. 
  3. ^ а б в г Wернер Старк (1966). Социологy оф Религион. Таyлор & Францис. стр. 367. ГГКЕY:ЗСКЕ259ПДЗ9. Приступљено 7. 9. 2012. 
  4. ^ Флориан Похл (1. 9. 2010). Модерн Муслим Социетиес. Марсхалл Цавендисх. стр. 294—295. ИСБН 978-0-7614-7927-7. Приступљено 7. 9. 2012. 
  5. ^ „Суфи Ислам”. „Алтхоугх фреqуентлy цхарацтеризед ас тхе мyстицал цомпонент оф Ислам, тхере аре алсо "Фолклорист" Суфис, анд тхе "Традитионал" Суфис...Суфисм ис цхарацтеризед бy тхе венератион оф лоцал саинтс анд бy бротхерхоодс тхат працтице тхеир оwн ритуалс.” 
  6. ^ „Оф саинтс анд синнерс: Тхе Ислам оф тхе Талибан ис фар ремовед фром тхе популар Суфисм працтисед бy мост Соутх Асиан Муслимс”. Тхе Ецономист. 18. 12. 2008. „Ин итс популар форм, Суфисм ис еxпрессед маинлy тхроугх тхе венератион оф саинтс...Соутх Асиа ис литтеред wитх тхе томбс оф тхосе саинтс. Тхеy инцлуде греат медиевал монументс, лике тхе 13тх-центурy схрине оф Кхwаја Моинуддин Цхисти, фоундер оф Соутх Асиа’с пре-еминент Суфи ордер, ин Ајмер. Бут фор еверy фамоус граве, тхере аре тхоусандс оф роадсиде схринес, јуттинг инто Делхи’с стреетс, ор спринклед ацросс тхе цраггy десертс оф соутхерн Пакистан.” 
  7. ^ Ким Мурпхy (8. 5. 2003). „Сауди Схиитес Таке Хопе Фром Цхангес Неxт Доор”. Лос Ангелес Тимес. „wхиле мост Суннис виеw тхем ас феллоw, тхоугх поссиблy мисгуидед, Муслимс, Схиитес аре регардед ас инфиделс бy тхе Сауди религиоус естаблисхмент, wхицх адхерес то тхе ултрацонсервативе анд аустере вариатион оф Сунни фаитх кноwн ас Wаххабисм. Сауди религиоус леадерс сее тхе Схиите венератион оф саинтс анд схринес, целебратион оф тхе пропхет Мухаммад'с биртхдаy анд отхер ритуалс ас синфул.” 
  8. ^ "....тхе венератион оф, анд пилгримагес то, саинтс wере парт оф ан анциент Јеwисх традитион." Схарот, Степхен (1976). Јудаисм: А Социологy. Неw Yорк: Холмес & Меиер Публисхерс. стр. 42. 
  9. ^ "Тхе лифе оф тхесе, маинлy Сепхарди анд Ориентал (Мизрахи) цоммунитиес, ис маркед бy ан унселф-цонсциоус анд унqуестионинг цоммитмент то дееплy роотед валуес, wхере легалисм офтен yиелдс то цоммон сенсе, анд мyстицал пиетy плаyс ан интеграл парт, висибле ин суцх працтицес ас венератион оф томбс оф патриарцхс анд саинтс, офтен ассоциатед wитх пилгримаге." Де Ланге, Ницхолас (2000). Ан Интродуцтион то ЈудаисмНеопходна слободна регистрација. Цамбридге, Енгланд: Цамбридге Университy Пресс. стр. 69. 
  10. ^ Давид M. Гитлитз & Линда Каy Давидсон (2005). Пилгримаге анд тхе Јеwс. Праегер. стр. 118–120. ИСБН 978-0275987633. 
  11. ^ Тхе Неw Yорк Обсервер, Едиториал, 07/08/14. "Реббе то тхе цитy анд Реббе то тхе wорлд".
  12. ^ Схмулеy Ботеацх, "Цорy Боокер тхе Спиритуал Сенатор", 10/18/13
  13. ^ Килганнон, Цореy (20. 6. 2004). „Лубавитцхерс Марк 10 Yеарс Синце Деатх оф Реверед Рабби”. Тхе Неw Yорк Тимес. Приступљено 19. 1. 2010. 
  14. ^ Хороwитз, Цраиг (19. 6. 1995). „Беyонд Белиеф”. Неw Yорк Магазине: 42. Приступљено 20. 2. 2012. 
  15. ^ Идентифyинг Цхабад : wхат тхеy теацх анд хоw тхеy инфлуенце тхе Торах wорлд. (Ревисед [ед.]. изд.). [Иллиноис?]: Центер фор Торах Демограпхицс. 2007. стр. 81,103,110,111. ИСБН 978-1411642416. 
  16. ^ а б с.в. дулиа, Цросс, Ф.L.; Ливингстоне, Е.А., ур. (1997). Тхе Оxфорд Дицтионарy оф тхе Цхристиан Цхурцх (Тхирд изд.). Оxфорд Университy Пресс. стр. 513. 
  17. ^ с.в. проскyнесис, Том Девонсхире Јонес; Линда Мурраy; Петер Мурраy, ур. (2013). Тхе Оxфорд Дицтионарy оф Цхристиан Арт анд Арцхитецтуре, Сецонд Едитион. Оxфорд Университy Пресс. стр. 475. ИСБН 9780199680276. 
  18. ^ Цасидаy, Аугустине, ур. (2012). Тхе Ортходоx Цхристиан Wорлд. Роутледге. стр. 450. ИСБН 9780415455169. 
  19. ^ „Венератион оф Имагес”. Неw Адвент Цатхолиц Енцyцлопедиа. 
  20. ^ а б с.в. Цоммунион оф Саинтс, Алан Рицхардсон; Јохн Боwден, ур. (1983). Тхе Wестминстер Дицтионарy оф Цхристиан Тхеологy. Wестминстер Јохн Кноx Пресс. стр. 114. ИСБН 9780664227487. 
  21. ^ с.в. Имагес, Венератион оф, Елwелл, Wалтер А., ур. (2001). Евангелицал Дицтионарy оф Тхеологy. Бакер Ацадемиц. стр. 594. ИСБН 9780801020759. 
  22. ^ „Тхе Сумма Тхеологиае оф Тхомас Аqуинас”. Превод: Фатхерс оф тхе Енглисх Доминицан Провинце (2нд изд.). Сецонд Парт оф тхе Сецонд Парт — Qуестион 103: Дулиа: Неw Адвент (објављено 2017). 1920. 
  23. ^ Јаисон Јацоб. Холy Qурбана Крамам: Маланкара Ортходоx Цхурцх. Диаз Xавиер. стр. 275. Архивирано из оригинала 16. 1. 2019. г. 
  24. ^ „Оур Ладy Марy, Мотхер оф Год, медиатор фор алл граце анд адвоцате фор алл тхе девотеес бефоре Год.”. Ст. Баселиос Индиан Ортходоx Цхурцх (на језику: енглески). Маланкара. Архивирано из оригинала 16. 1. 2019. г. Приступљено 15. 1. 2019. 
  25. ^ „МОСТ ХОЛY ТХЕОТОКОС, САВЕ УС!”. оца.орг. 
  26. ^ „Ливес оф тхе Саинтс”. оца.орг. 
  27. ^ Дамасцене, Јохн (1898). Он Холy Имагес. Лондон. 
  28. ^ „Боок I Цхаптер 12”. Реформед.орг. Приступљено 2019-11-08. 
  29. ^ Фаирбаирн, Доналд (јануар 2002). Еастерн Ортходоxy Тхроугх Wестерн Еyес. ИСБН 9780664224974. 
  30. ^ Насх, Давид (16. 9. 2010). Бласпхемy ин тхе Цхристиан Wорлд: А Хисторy. ИСБН 9780191614354. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Венерација на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Veneracija&oldid=26689207”