Верхојански венац
Верхојански венац | |
---|---|
Верхоянский хребет Үөһээ Дьааҥы сис хайата | |
Највиша тачка | |
Највиша тачка | 2409 |
Врх масива | Орулган врх |
Координате | 67° СГШ; 129° ИГД / 67° СГШ; 129° ИГД Координате: 67° СГШ; 129° ИГД / 67° СГШ; 129° ИГД |
Димензије | |
Дужина | 1100 км |
Географија | |
Локација у Далекоисточном федералном округу, Русија
| |
Државе | Русија |
Републике | Јакутија |
Област | Источно сибирски систем |
Геологија | |
Орогенеза | Алпска орогенија |
Старост стена | Креда |
Врста стена | Метаморфне стене |
Верхојански венац (рус. Верхоянский хребет, Веркхојанскиy Кхребет; јакутски Үөһээ Дьааҥы сис хайата, Üöhee Caañı sis xayata) планински је ланац у Јакутији, Русија. Он је део Источносибирских планина.[1][2]
Венац лежи западно од границе Евроазијске и Северноамеричке тектонске плоче.[3] Планине су настале преклапањем[4][5] и представљају антиклиналу.[6]
Верхојански венац је био прекривен глечерима током последњег глацијалног периода,[7][8] а планине у северном делу, попут венца Орулган,[9][10][11][12] показују типичан алпски рељеф.
У планинама има наслага угља, сребра, олова, калаја и цинка.
Географија[уреди | уреди извор]
Издижући се са обала залива Буор-Хаја на северу, он иде према југу, простирући се приближно 1000 км (600 миља) преко Јакутије, источно од Средње Јакутске низије и западно од ланца Черски, достижући висораван Лена на југу и горје Јудома-Маја на југоистоку. Он формира огроман лук између река Лене и Алдана на западу и реке Јане на истоку. Његова највиша тачка је неименовани 2.409 м (7.904 фт) високи врх у средњем делу ланца.
Верхојански венац има већу југоисточну пролонгацију, венац Сунтар-Хајата, који се повремено сматра засебним системом венца.[13][14][13][15][16] Стога је највиша тачка распона у ограниченом географском смислу неименовани врх у ланцу Орулган.[10] Венац Скалисти (Стеновити ланац),[17][18][19] највиша тачка 2.017 м (6.617 фт) и Сете-Дабан,[20] највиша тачка 2.012 м (6.601 фт), налазе се на крају ЈИ и такође су сматрани одвојеним распонима у класичним географским радовима. Та два ланца истраживао је 1934. геолог Јуриј Билибин (1901—1952) заједно са рударским инжењером Евгенијем Бобином (1897—1941) током експедиције коју је послала влада Совјетског Савеза. Након спровођења првог топографског истраживања подручја Билибин је утврдио да планински ланци Скалисти и Сете-Дабан припадају планинском систему Верхојански. Билибин и Бобин су такође први пут истражили горје Јудома-Маја, непосредно уз Сете-Дабан.[21][22]
Подвенци[уреди | уреди извор]
Поред Орулгана, систем венаца обухвата и низ подвенаца, укључујући следеће:[23]
- Северна секција — север Арктичког круга
- Хараулахски венац, највиша тачка 1.429 м (4.688 фт)[24]
- Туора Сис, највиша тачка 990 м (3.250 фт)
- Џарџахански венац[25][26][27][28]
- Сиетинденски венац[29]
- Куларски венац, највиша тачка 1.289 м (4.229 фт)[30][31]
- Бирандијски венац
- Кјуеллахријски венац (Кюельляхский хребет)
- Јужна секција — југ Арктичког круга (североисток)
- Тагинџински веанац, највиша тачка 2.084 м (6.837 фт)
- Кучургински венац, највиша тачка 1.056 м (3.465 фт)
- Бигински венац, највиша тачка 1.152 м (3.780 фт)
- Миосучански венац, највиша тачка 1.243 м (4.078 фт)
- Јужна секција (југоисторк)
- Соркински венац, највиша тачка 1.250 м (4.100 фт)
- Муни венац, највиша тачка 1.862 м (6.109 фт)[32]
- Келтерски венац, највиша тачка 2.002 м (6.568 фт)
- Сордошки венац, највиша тачка 1.352 м (4.436 фт), пролонгација Муни ланца
- Јужна секција (близо Лене)
- Уст-Виљуиски венац, највиша тачка 998 м (3.274 фт)[33][34]
- венац, највиша тачка 1.363 м (4.472 фт)
- Далека јужна секција
- Хункандински венац, највиша тачка 1.802 м (5.912 фт)
- Уланхан Бом, највиша тачка 1.600 м (5.200 фт),[35] параллел то тхе Сетте-Дабан
Клима и флора[уреди | уреди извор]
У овом региону забележене су најниже светске температуре за насељена места, а већи део године има прилично дубок снежни покривач.
У планинском ланцу обитава алпска тундра[36][37] која подржава разне врсте маховине и лишајева.[6] Неколико ретко пошумљених области, углавном ариша и патуљастог сибирског бора постоје на благим падинама.[10]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Гвоздетскy Н. А. & Микхаилов Н. I. Пхyсицал геограпхy оф тхе УССР. M., Тхоугхт, 1978. ОЦЛЦ 17901203
- ^ „Кисиляхи” (на језику: руски).
- ^ Неwс Арцхиве - Тхе Еартх Институте ат Цолумбиа Университy
- ^ Пресс, Франк; Сиевер, Раyмонд (1985). Еартх (4тх изд.). W.Х. Фрееман. стр. 413. ИСБН 978-0-7167-1743-0.
- ^ Улмер, С. (11. 8. 2011). „Фолд моунтаинс слип он софт ареас”. ЕТХ Лифе. ЕТХ Зüрицх. Приступљено 21. 2. 2012.
- ^ а б „Веркхоyанск Моунтаинс”. Енцyцлопæдиа Британница. Енцyцлопæдиа Британница, Инц. Приступљено 11. 4. 2017.
- ^ „Тхе хисторy оф ице он Еартх”. Неw Сциентист (на језику: енглески). Приступљено 2022-02-17.
- ^ Цлаyтон, Лее; Аттиг, Јохн W.; Мицкелсон, Давид M.; Јохнсон, Марк D.; Сyверсон, Кент M. „Глациатион оф Wисцонсин” (ПДФ). Депт. Геологy, Университy оф Wисцонсин.
- ^ Орулган (моунтаинс) / Греат Совиет Енцyцлопедиа; ин 35 волс. / Цх. ед. Yу. С. Осипов. 2004—2017.
- ^ а б в Веркхоyанск Ранге // Греат Совиет Енцyцлопедиа: [ин 30 волс.] / Цх. ед. А.M. Прокхоров. - 3рд ед. - M. Совиет Енцyцлопедиа, 1969-1978.
- ^ посибири.ру - Веркхоyанск Ранге
- ^ Моунтаин глациерс оф НЕ Асиа ин тхе неар футуре
- ^ а б ДМГН. Сунтар-Кхаyата
- ^ Сунтар-Хаята, Греат Совиет Енцyцлопедиа
- ^ Хребет Сунтар-Хаята. Маршруты по хребту
- ^ Сибериа, 26 Моунтаин Суммитс wитх Проминенце оф 1,500 метерс ор греатер
- ^ Томпонский уезд - Карта России
- ^ „Скалистый хребет (Верхоянский хр.)”. Греат Совиет Енцyцлопедиа.
- ^ „П-53_54 Топограпхиц Цхарт (ин Руссиан)”. Приступљено 15. 4. 2023.
- ^ ТРРС 3 / 104А. Описание местности (ин Руссиан)
- ^ Ессаyс он тхе Хисторy оф Геограпхицал Дисцовериес (ин Руссиан)
- ^ Геограпхy оф Руссиа - Моунтаинс оф Нортх-Еастерн Сибериа (ин Руссиан)
- ^ Олег Леонидович Крyжановскиј, А Цхецклист оф тхе Гроунд-беетлес оф Руссиа анд Адјацент Ландс. п. 16
- ^ Кхараулакх Ранге // Греат Совиет Енцyцлопедиа : (ин 30 волс.) / Цх. ед. А.M. Прокхоров . - 3рд ед. - M .: Совиет Енцyцлопедиа, 1969-1978.
- ^ Веркхоyанск Ранге / Греат Совиет Енцyцлопедиа; ин 35 волс. / Цх. ед. Yу. С. Осипов. 2004—2017.
- ^ Геологицал мап оф тхе Руссиан Федератион Архивирано на сајту Wayback Machine (21. август 2021) In Russian)
- ^ Google Earth
- ^ posibiri.ru - Verkhoyansk Range
- ^ Verkhoyansk Range / Great Soviet Encyclopedia; in 35 vols. / Ch. ed. Yu. S. Osipov. 2004—2017.
- ^ Kular (mountains) / Great Soviet Encyclopedia; in 35 vols. / Ch. ed. Yu. S. Osipov. 2004—2017.
- ^ Vasil'chuk Y.K., Budantseva N.A., Vasil'chuk J.Y. , Heavy metals and trace elements in the Late Pleistocene ice-wedge casts of Northern Yakutia/ Arctic and Antarctica. – 2017. – № 1. – P. 23
- ^ Predominant heights of the Verkhoyansk Range
- ^ Хребет Усть-Вилюйский - Wikimapia
- ^ Аркадий Андреев, Горы Якутии, p. 20 (Mountains of Yakutia)
- ^ „Snow Cover and Glaciers” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 01. 01. 2020. г. Приступљено 11. 10. 2020.
- ^ Körner, Ch (1998). „A re-assessment of high elevation treeline positions and their explanation” (PDF). Oecologia. 115 (4): 445—459. Bibcode:1998Oecol.115..445K. CiteSeerX 10.1.1.454.8501 . PMID 28308263. doi:10.1007/s004420050540. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 09. 2006. г. Приступљено 16. 07. 2023.
- ^ Blyth, S; Groombridge, B.; Lysenko, I; Miles, L.; Newton, A (2002). Mountain Watch: environmental change & sustainable development in mountains (PDF). UNEP World Conservation Monitoring Centre. ISBN 978-1-899628-20-9. Архивирано из оригинала (PDF) 2013-10-14. г.
Literatura[уреди | уреди извор]
- „Верхоянский хребет”.
- Обручев С. В. Объём и содержание понятий «Хребет Черского» и «Верхоянский хребет» Архивирано на сајту Wayback Machine (13. март 2016) // Известия Государственного географического общества. — 1937. — Т. 69. — Вып. 4. — С. 512—536.
- Нижняя Лена. Верхоянский хребет (физическая карта, масштаб 1:2 500 000), Национальный атлас России. 1. М.: Роскартография. 2004. стр. 258—259. ISBN 5-85120-217-3.
- Herbert Hesmer. Einwirkungen der Menschen auf die Wälder der borealen kühlen Zonen der Alten Welt, Ch. Sowjetunion (Taiga), ISBN 3-531-03211-9
- ЈСТОР - Емметт Реид Дунн, Тхе Саламандерс оф тхе Фамилy Хyнобиидае
- „Хоw саламандерс сурвиве тхе дееп фреезе”. Неw Сциентист. 11. 9. 1993. Приступљено 2. 11. 2012.
- Сунтар-Хаята Греат Совиет Енцyцлопедиа: [ин 30 волс.] / Цх. ед. А.M. Прокхоров. - 3рд ед. - M. Совиет Енцyцлопедиа, 1969-1978.
- „Топографска карта П-55 56; M 1:1 000 000 - Топограпхиц УССР Цхарт (ин Руссиан)”. Приступљено 1. 1. 2022.
- Олег Леонидович Крyжановскиј, А Цхецклист оф тхе Гроунд-беетлес оф Руссиа анд Адјацент Ландс.
- Еллиотт-Фиск, D.L. (2000). „Тхе Таига анд Бореал Форест”. Ур.: Барбоур, M.Г.; Биллингс, M.D. Нортх Америцан Террестриал Вегетатион (2нд изд.). Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-55986-7.
- „Биодиверситy лецтурес анд працтицалс оф Аллан Јонес”. дундее.ац.ук. Архивирано из оригинала 2007-09-29. г.
- Кöрнер, Цхристиан (2003). Алпине Плант Лифе: Фунцтионал Плант Ецологy оф Хигх Моунтаин Ецосyстемс. Берлин: Спрингер. стр. 9–18. ИСБН 978-3-540-00347-2. дои:10.1007/978-3-642-18970-8.
- Неwман, Леноре (2019). Лост Феаст: Цулинарy Еxтинцтион анд тхе футуре оф фоод. Торонто: ЕЦW Пресс. стр. 171-172. ИСБН 978-1-77041-435-8.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- NASA picture
- Chapter 5 Precambrian of the Cover - ScienceDirect
- Terra Incognito: the Verkhoyansk mountains
- Геоморфология России (Геоморпхологy оф Руссиа)
- Анциент Миддле-Царбонифероус Флора оф тхе Орулган Ранге (Нортхерн Веркхоyанск) анд јустифицатион оф Аге Бyлyкат Форматион Архивирано на сајту Wayback Machine (21. август 2021)