Везикуларни моноамински транспортер

С Википедије, слободне енциклопедије

Весикуларни моноамински транспортер (ВМАТ) је транспортни протеин који је интегрисан у мембрану интрацелуларних везикула пресинаптичких неурона. Он транспортује моноамине - као што су допамин, серотонин, норепинефрин, епинефрин, и хистамин - у синаптичке везикуле, из којих се касније они ослобађају у синапсу као хемијске поруке за постсинаптички неурон. ВМАТ протеини користе протонски градијент за паковање моноамина у везикуле. Лекови чија су мета ВМАТ протеини имају могућу примену у мноштву обољења. Области примене обухватају адикцију, психијатријске поремећаје, Паркинсонову болест, и друга неуролошка обољења. Многи лекови чија су мета ВМАТ протеини делују као инхибитори и мењају кинетику протеина.

Изоформе[уреди | уреди извор]

Две изоформе су: ВМАТ1 и ВМАТ2

Моноамини[уреди | уреди извор]

Моноамини које транспортују ВМАТ протеини су углавном норадреналин, адреналин и изопреналин. Супстрати су исто тако допамин, 5-ХТ, Гванетидин и МПП+.[1]

Откриће[уреди | уреди извор]

Истраживање ВМАТ протеина је почело 1958. са открићем секреторних везикула. ВМАТ протеини су изучавани неколико деценија. Током 1970-тих је уочена потреба за разумевањем начина рада транспортних система и јонских градијената у различитим организмима да би се дошло до нових начина лечење. Откривени су инхибитори који блокирају преузимање неуротрансмитера у везикуле, те је претпостављено постојање ВМАТ протеина.[2] Деценију касније су молекулско генетичка оруђа унапредила методе за идентификацију протеина. Применом тих оруђа на анализу ДНК и аминокиселинских секвенци, откривено је да су транспортери код бактерија и људи веома слични. Тај налаз је илустрација важности и универзалности транспортера.[3] Транспортери су први пут структурно идентификовани путем клонирања ВМАТ протеина пацова.[2] ВМАТ је први пут изолован и пречишћен из говеђих хромафинских гранула, у природној и денатурисаној форми.[4]

Локација[уреди | уреди извор]

Постоје два типа ВМАТ протена код човека: ВМАТ1 и ВМАТ2.[3] ВМАТ1 је углавном изражен у великим густим сржним везикулама (енгл. large dense-core vesicles - ЛДЦВ) периферног нервног система. ВМАТ1 се може наћи у неуроендокриним ћелијама, посебно хромафинским и ентерохромафинским гранулама које су превасходно присутне медули надбубрежних жлезда. Он је такође изражен у симпатетичким неуронима и крвним плочицама.[5]

ВМАТ2 фаворизује изражавање у разним моноаминергичким ћелијама централног нервног система, симпатичком нервном систему, мастоцитуна, и ћелијама стомака које садрже хистамин. Он је такође превалентан у β-ћелијама панкреаса.[6] ВМАТ2 је исто тако коизражен у хромафинским ћелијама.[6] Експресија ова два транспортера у унутрашњим органима се разликује од врсте до врсте: тако је само ВМАТ1 изражен код пацова у ћелијама надбубрежне медуле, док је ВМАТ2 главни транспортер у говеђим ћелијама тог типа.[7]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ранг, Х. П. (2003). Пхармацологy. Единбургх: Цхурцхилл Ливингстоне. ИСБН 978-0-443-07145-4.  Паге 167
  2. ^ а б Еиден, L., M. Х. Сцхäфер, ет ал. (2004). "Тхе весицулар амине транспортер фамилy (СЛЦ18): амине/протон антипортерс реqуиред фор весицулар аццумулатион анд регулатед еxоцyтотиц сецретион оф моноаминес анд ацетyлцхолине." Пфлüгерс Арцхив 447(5): 636-640.}-
  3. ^ а б Wималасена, К. (2011). "Весицулар моноамине транспортерс: струцтуре-фунцтион, пхармацологy, анд медицинал цхемистрy." Мед Рес Рев 31(4): 483-519.
  4. ^ -{Henry, J. P., D. Botton, et al. (1994). "Biochemistry and molecular biology of the vesicular monoamine transporter from chromaffin granules." J Exp Biol 196: 251-62.
  5. ^ Brunk, I., Höltje, B. et al., 2006. Regulation of vesicular monoamine and glutamate transporters by vesicle-associated trimeric G-proteins: new jobs for long-known signal transduction molecules. Handbook of experimental pharmacology, 175(305-25)
  6. ^ а б Fei, H.; Grygoruk, A.; Brooks, E. S.; Chen, A.; Krantz, D. E. (2008). „Trafficking of Vesicular Neurotransmitter Transporters”. Traffic (Copenhagen, Denmark). 9 (9): 1425—1436. PMC 2897747Слободан приступ. PMID 18507811. doi:10.1111/j.1600-0854.2008.00771.x. 
  7. ^ -{Wималасена, К., 2010. Весицулар моноамине транспортерс: струцтуре-фунцтион, пхармацологy анд медицинал цхемистрy. Медицинал ресеарцх ревиеwс, [е-јоурнал], 31(4) пп. 483–19 Аваилабле тхроугх: Ст Олаф Цоллеге Либрарy wебсите [Аццессед 14 Април 2013]

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]