Вика

С Википедије, слободне енциклопедије
Пентаграм унутар круга - викански симбол вере

Вика (енгл. Wicca) је неопаганска религија која се темељи на обожавању природе. Викани препознају божанско као Богињу, као женски принцип, али то не искључује и обожавање мушких Богова. Вика је религија препознавања божанске присутности у свим стварима, а највише у природи. Следствено томе, Викани изводе своје ритуале у складу са годишњим добима и циклусима Сунца и Месеца. Корени вештичарења леже у древном матријархалном обожавању Богиње. Вика је религија природе у којој је основно божанство женско (Мајка Земља, Мајка Природа, Велика Мајка и слично). Религија Вештица је пуна радости и слави живот и плодност. Вештице су организоване у Ковене и окупљају се неколико пута годишње на великим фестивалима – сабатима.

Током “мрачног средњег века”, вештице су биле прогањане и забрањене од званичне хришћанске религије, као и сва остала стара, паганска, прехришћанска веровања. Жене су проглашаване за Вештице и спаљиване на ломачи из најбаналнијих разлога. Довољно је било да жена покаже самосталност или неуобичајена интересовања, често за науку или уметност, па да буде проглашена за Вештицу. Према грубим проценама, у Европи је током Средњег Века спаљено око пет милиона жена.

Савремено вештичарење[уреди | уреди извор]

Двојна манифестација божанства

Крајем двадесетог века наступа прави процват неопаганизма. Заједно са старим боговима и обожавањем природе, дешава се и поновни процват вештичарења. На Западу интересовање за вештице скоро да поприма облике модног тренда. Савремено вештичарење желећи да очува континуитет древних традиција често се користи многим пантеонима из различитих времена и култура. На супротно раширеној представи Вештица које пију крв, велики број данашњих Вештица су вегетаријанке и на тај начин изражавају своју приврженост природи и животињама. Вика, као пракса, се у последње време повезује са феминистичком и квир теоријом као и са новим друштвеним покретима.

Већина Вештица следи два етичка правила: 1) не повреди никога и чини шта ти је воља, и 2) шта год послао вратиће ти се троструко. Ова два правила спречавају бацање злих, уништавајућих Чини. Вештице користе Магију унутар ритуалних кругова да изазову потребну промену у себи самима или својим друштвима, да опште са божанствима, да лече појединце и Земљу, као и да осете стања екстазе кроз чиничарење, музику бубњева и плес. Вештичарење сматра живот сваког појединца као свети дар и наглашава испреплетаност свих ствари, како видљивих тако и невидљивих. Стицање знања о Магијској употреби биља је саставни део обуке сваке Вештице.

Вештичија иницијација[уреди | уреди извор]

Да би неко припадао ковену потребно је да прође кроз ритуал иницијације (ритуал увођења). Све инициране (уведене) Вештице имају назив Свештеница, лично одговорних за своје поступке, своја веровања и понашања. Традиционално, ритуал иницијације је тростепен. Иницијација првог степена представља живот, другог степена смрт, а трећег степена поново рађање. Кандидаткиња за прву иницијацију чека годину и један дан. После тог времена јој се дају упутства о коришћењу психичке енергије, о посвећивању воде и соли као и упутства о томе како се призивају силе елемената. Вештице првог степена раде на усавршавању замишљања и развоју видовитости и уче алтернативне методе лечења, коришћењем Магије, полагањем руку и употребом лековитог биља. Велика свештеница захтева да прођу три године обуке пре него што се може прећи на следећи ниво просвећења. Кандидаткиња за другостепену иницијацију мора доказати да је овладала вештином лечења излечивши две особе. Такође мора положити тест видовитости. Током треће иницијације се дају упутства о Великом Ритуалу који представља сексуално сједињење Свештенице и Свештеника који на себе преузимају улогу Богиње и Бога. Велики Ритуал може да подразумева стварни сексуални однос, а може да буде и чисто симболичан.

Због сложености иницијације и дуге обуке у оквиру ковена, многе Вештице проглашавају право на самоиницијацију, тако да многи ковени последњих година настају самоиницирањем.

Главне традиције[уреди | уреди извор]

Гарднеровска традиција[уреди | уреди извор]

Названа је према њеном оснивачу Џералду Гарднеру који је у Енглеској 1930-тих и 1940-тих година започео ширење вештичарења. Гарднеријанска вика има три нивоа иницијације и не признаје самоиницијацију. Осмишљена је као религија плодности која више пажње поклања Богињи него Богу. Ковени раде без одеће и изискују постојање “савршених парова”, што значи исти број мушкараца и жена. Књига Надзор звездане богиње, високе свештенице Дорин Валијенте потврђује светост свих облика задовољства и љубави изразом: Сви чинови љубави и задовољства су моји ритуали. Многе познате Вештице потичу из ове традиције.

Дијаничка вика[уреди | уреди извор]

Вештичја церемонија у Енглеској 2005. године

Дијаничку вику (или феминистичку духовност), оснива Сузана Емес Будапест. Сузана је рођена 1940. у Мађарској. После пропасти мађарског устанка 1956. године бежи у Америку, где после пропалог брака оснива ковен вештица. Поштује искључиво богињу и ограничава своје ковене на жене. Жене укључене у ову традицију траже своје корене у древном матријархату. Дијанички ковени често покушавају да кроз плес, песму и сањарење оживе древни женски принцип у себи. Сузана је објавила уџбеник за Вештичарење Феминистичка Књига Светла и Сенки 1976. године. Путем дијаничке вештине, она заснива духовну базу за феминистички активизам против патријархата, хомофобије, расизма и свих других облика опресије. Такав рад није био најбоље примљен од стране већине гарднеријанских следбеника, којима су двојство полова и биолошка плодност били кључни за ритуалне радње и веровање.

Радикални вилењаци[уреди | уреди извор]

Артур Еванс је 1979. упутио позив за духовну конференцију радикалних вилењака (енгл. Faery, такође значи геј). Ово је био почетак квир огранка у вештичарењу у којем су геј и бисексуални младићи одкривали духовне аспекте својих сексуалних идентитета и потврђивали мишљење да су њихове разлике у ствари божански дар. Кроз игру, отвореност, ритуале и плесове уз свете чајеве, радикални вилењаци су проширили спектар израза у вештичарењу, потврђујући место мушкараца у религији мада су доводили у питање формалније аспекте тих мушких позиција.

Традиција обновљења[уреди | уреди извор]

Исте године када су се Радикални Вилењаци први пут састали у Аризони, Звездани Јастреб (Стархаwк) је објавила књигу Спирални Плес, која је постала једна од најчитанијих књига о савременом вештичарењу. Звездани Јастреб је окупила виђеније вештице и вешца у Колектив обновљења. Они су организовали седмичне интензивне радионице, познате као Вештичији кампови, пре свега у Калифорнији, за тим широм Америке, у Канади, Немачкој и Енглеској. Традиција обновљења је нехијерархијска, базирана на консензусу и посвећена ненасилној друштвеној промени кроз заједничко јачање и магијски активизам, који је све јачи у антинуклеарним и антиглобализацијским покретима, као и покрету за права ГЛБТ заједнице. Стваралаштво и екстатички ритуали су њене ознаке. Делимично је надахнута радом Радикалних Вилењака.

Вештичија магијска оруђа и помагала[уреди | уреди извор]

Магијска оруђа и помагала Вештица су: звоно, пехар, пентакл (на који се најчешће уцртава пентаграм), Магијски бодеж (атаме), штап, метла, казан, ужад, Књига Сенки, бубањ и магијско огледало.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Гвидион, Вика древна религија вештица

Спољашње везе[уреди | уреди извор]